Српски меморијал, Институт за српску културу Приштина − Лепосавић, 2. 2. 2026, Ена С. Мирковић: Страх од револуционарног терора у Србији после Другог светског рата

Београд, октобар 1944: ОЗНА у Кнеза Милоша 67 Фото: Риста Марјановић, архива, Државна комисија за тајне гробнице

Апстракт: Крај Другог светског рата у Србији довео је до успостављања нове комунистичке власти у земљи, а тиме и до појаве тзв. револуционарног терора. Одмах по ослобођењу у Србији су почели да раде преки судови, који су често без правог процеса суђења или довољног доказног материјала, кренули да се разрачунавају са политичким и идеолошким неистомишљеницима КПЈ. Новоформираном Одељењу за заштиту народа – ОЗНА додељен је задатак идентификовања и обрачунавања са противницима комунистичког режима. У Србији је на тај начин убијено у првим послератним годинама око 60.000 лица сахрањених у тајним гробницама широм земље. Многи су због својих уверења робијали у затворима у Сремској Митровици, Нишу, Забели, док су њихове породице живеле у страху и биле деценијама проказане као потомци „народних непријатеља“. У овом раду покушали смо да прикажемо како је страх од револуционарног терора утицао у првим послератним годинама на оне који се идеолошки нису слагали са новоуспостављеним системом. У том процесу користили смо референтне изворе и литературу, а од посебне важности су нам била сведочења оних који су преживелих суђења као и потомака ликвидираних лица.

Кључне речи: револуционарни терор, репресија, народни непријатељи, ликвидације, страх, Комунистичка партија Југославије, ОЗНА.

Издавање Наредбе о формирању Одељења за заштиту народа (ОЗНА), 13. маја 1944. године, представљало је основ за стварање јединствене организације која је добила задатак да управља политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у НОВЈ-а, као и службом која ће бити перјаница у обрачунавању са свима онима који су сматрани „народним непријатељима“ (Николић 2016: 21). ОЗНА је директно била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ-а, а за првог начелника је постављен Александар Ранковић.

Убрзо је у релацији са формирањем ОЗНЕ, 23. маја 1944. године донета и Уредба о војним судовима, којом је прописано да они између осталог суде свим народним непријатељима, што је било од почетка дефинисан као врло широк појам. Тако је било прописано да се народним непријатељима сматрају: сви активни припадници усташког покрета, четници и припадници осталих оружаних формација у служби непријатеља и њихови организатори и помагачи: сви они који су у служби непријатеља ма у ком виду као шпијуни, достављачи, курири, агитатори који су натеривали народ да окупаторима преда оружје; сви они који се одметну од народне власти и раде против ње; сви они који разарају народну војску или су на други начин помагали или помажу окупатора; сви они који изврше тешке случајеве пљачке, убистава и слично. Иста Уредба је прописала да суд није формално везан ни за каква доказна средства приликом доношења одлуке о кривици, већ да доноси своју одлуку по слободној процени (Николић 2016: 34).

Током лета 1944. године дошло је до формирања и земаљских (републичких) ОЗНИ. ОЗНА за Србију је формирана на Вису јуна 1944. године, а за првог начелника постављен је Слободан Пенезић Крцун. За шефа I одсека постављен је Миле Милатовић, за шефа II одсека Радован Грковић, за шефа III одсека Слободан Крстић Учо, a за шефа IV одсека, Светолик Лазаревић (Николић, Димитријевић 2010: 11).

Мрежа ОЗНЕ се брзо ширила паралелно како је текло ослобађање територија од окупатора, тако да су већ током лета постојала повереништва ОЗНЕ у Пироту, Врању, Лесковцу, Нишу, Крушевцу, Зајечару и Прокупљу. Основа организације било је Опуномоћство које се оснивало у округу, при команди подручја, а у сваком седишту среза постављан је повереник ОЗНЕ који имао и званично неку другу улогу, а око себе би изграђивао читав систем агентуре на терену која је служила „као очи и уши ОЗНЕ“ и прикупљала податке (Николић 2016: 157). Преко својих повереника, који нису морали нужно бити чланови партије, али су морали бити спремни да своју сарадњу са ОЗНОМ ставе на прво место што се најчешће дешавало из личних мотива, ОЗНА је пратила животе и кретања свих оних који су по свом ранијем убеђењу, положају и материјалном стању могли бити окарактерисани као народни непријатељи, „а то су чланови бивших реакционарних партија, бивши југословенски официри, бивши државни функционери, индустријалци, велетрговци, велики поседници, свештенство“ (Николић 2016: 18).

Од остатка Србије разликовало се одељење ОЗНЕ у Београду, које је било аутономно и имало статус Земаљског одељења директно потчињеног Александру Ранковићу. Први шеф ОЗНЕ за Београд био је Слободан Пенезић Крцун, затим је почетком новембра 1944. године постављен на то место Милош Минић, а када је изабран за републичког јавног тужиоца на његово место дошао је црногорски комуниста Вељко Мићуновић, који је ту функцију обављао до септембра 1945. године када се на овом месту нашао Јово Капичић. ОЗНА за Београд је све до јануара 1948. године била потчињена ОЗН-и за Југославију као врло важан центар. Организација у Београду је постављена по квартовима (укупно 16 квартова) са посебним одсецима, опуномоћеницима и војним изасланицима, повереничком мрежом и помоћним јединицама, одређеним поступком и планом рада. Формирано је и пријавно одељење, које је између осталог примало пријаве од грађана против „непријатељских“ елемената. (Цветковић, Девић 2019: 42).

Хапшења, суђења, као и „вансудске ликвидације народних непријатеља“ и „сарадника окупатора“ вршена су на територији читаве Србије. Према досадашњим истраживањима таквих лица било је око 60.000 на територији целе Србије, а припадали су различитим сталежима према социјалној структури („Отворена књига“. Регистар жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године 2014: 1). Требало би нагласити да то није коначна бројка, нити укупан број лица која су страдала, и да међу њима има свакако и оних који су заиста били ратни злочинци и сарадници окупатора. Међутим, међу њима је и велики број неборачког становништва, припадника сељаштва, али и грађанске, интелектуалне елите као и припадника свештенства који су страдали зато што нису подржавали новоуспостављени поредак. Евидентирано је 211 тајних локација у Србији на којима су вршене ликвидације и масовне сахране таквих лица.

Јефтимије Јефто Шашић, први начелник III одељења ОЗНЕ за Југославију и каснији начелник Контраобавештајне службе (КОС) Југословенске армије, наводи да је од почетка постојао проблем недостатака јасног критеријума за хапшења, те да су подруми били масовно пуни ухапшених лица, међу којима је сасвим сигурно било и оних који су се ту нашли потпуно незаслужено. На пример, само на територији Београда је било 18 затвора за лица која су сматрана „народним непријатељима“ и „сарадницима окупатора“, а постојале су 23 локације на којима су вршене ликвидације (Цветковић 2006: 179).

Наредбом бр. 1253 МУП ДФЈ од 18. маја 1945. године, све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ су оглашене тајним. Било их је потребно прикрити и „уклонити све трагове“ о њиховом постојању и не дозволити приступ локацијама. Наступио је период у коме угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преко ноћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда. У томе су највећу улогу одиграли не само идеолошки сукоби, већ много чешће лични и делом класни сукоби. Конфискација имовине је била мера која се редовно примењивала приликом изрицања пресуда народним непријатељима. У почетку су ту одлуку доносили војни судови до јесени 1945. године или судови части до 9. јуна 1945. године када је донете Закон о конфискацији. Према том закону одузимање имовине су спроводили срески судови на чијем подручју се налазила имовина осуђеног по хитном поступку на основу судских пресуда. У пракси одлука о конфискацији је била често класно и политички мотивисана, за шта је посебно био важан члан 28. овог закона који је регулисао превођење имовине убијених, несталих и одсутних лица у државне руке и масовно се примењивао (Цветковић, Девић 2019: 80). Ово је свакако било и важан додатни мотив приликом одлуке о хапшењима и стрељањима лица.

Када је реч о примењивању репресије над онима који су сматрани „сарадницима окупатора“ и „народним непријатељима“ односно свим онима који су били против нове комунистичке власти истраживачи разликују две фазе револуционарног терора. Прва фаза трајала је од ослобођења до марта 1945. године и одвијала се на ванинституционалан начин, тј. подразумевала је „дивља чишћења“ односно хапшења и ликвидације противника режима без суђења. Друга фаза је обухватала период од марта 1945. до друге половине 1946. године и она се одвијала кроз десетине хиљада јавних процеса вођених пред Војним судовима, судовима националне части и цивилним судовима (Цветковић 2016: 37). Циљ обе фазе је било сламање сваке врсте опозиције и завођење једнопартијског система у чему је КПЈ успела до 1948. године када је отпочела обрачунавање са сопственим унутарпартијским кадровима.

Интензитет репресије је свакако био највећи у периоду после ослобођења односно 1944−1945. године, када је требало „очистити друштво“ од непријатељских елемената, односно обрачунати се са противницима из рата, колаборантима, ратним злочинцима као и делом грађанске и друштвене елите наслеђене из међуратног времена која је била неспремна да подржи нову власт. У ту сврху поред ликвидација, за она лица чија кривица није била толико велика донета је одлука на Великој антифашистичкој народноослободилачкој скупштини Србије да се установи Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части. Именовано је 27 чланова суда са територије целе Србије, међу којима само 3 из струке, док је остатак био састављен од људи оданих НОП-у и партији. Под ингеренцију овог суда су подпадала сва лица из Србије, која нису могла бити оптужена као директни сарадници окупатора, помагачи и учесници у ратним злочинци, али су „окаљала образ“ током рата тако што су служила окупатору и чинила му услуге разних облика.

Суд је за њих могао прописати следеће казне: губитак националне части, казна лаког или тешког облика присилног рада до 10 година и конфискација имовине. Рад суда је додатно прецизиран одлукама Председништва АСНОСА од 21. новембра 1944. године. Њиме је утврђено да се злочином или преступом против српске части сматра свака политичка, пропагандна, културна, уметничка, привредна, правна, административна и друга сарадња са окупатором и домаћим издајницима. Све радње које су оправдале окупацију и осуђивале НОБ; непосредна или посредна достава неког лица; стављање предузећа у службу окупатора; обављање лиферација на рачун окупатора; заступање окупатора пред судовима; служење у чиновничком или војном апарату важном за окупатора, свако одржавање пријатељских и присних односа са припадницима окупаторске војске и власти; кривица по положају одговорних лица из државне управе итд.

Прописано је да казна губитка националне части може бити привремена или трајна, а казна присилног рада изречена највише на 10 година. Губитак националне части укључивао је и друштвену изолацију појединаца јер је подразумевала искључивање из јавног живота, смењивање са јавних функција, губитак грађанских права итд. Конфискација имовине је готово била стални пратилац пресуда, нарочито уколико се радило о имућнијим осуђеним лицима (Цветковић, Девић 2019: 82). Овим одлукама су нарочито били погођени виђенији појединци који су били носиоци старог режима, а чији су углед и морал на овај начин били доведени у питање. По узору на овај суд, основани су слични судови у готово свим важнијим установама од културног, научног и спортског живота.

Јавна суђења, која су се преносила у штампи и тенденциозно коментарисала процесе имала су за циљ са једне стране да што више дискредитују окривљеног и изазову јавну осуду са једне стране, а са друге да застраше остале, њихове колеге, познанике, родбину и пријатеље. Ово је заправо било врло погодно средство револуционарног терора, нарочито актуелно у периоду од јануара до јула 1945. године, када су функцију суђења преузели редовни судови. Пресуде нису биле безазлене и уносиле су страх и забринутост међу представницима интелектуалне елите, поготово што су се често користиле за личне обрачуне према неистомишљеницима.

Димитрије Ђорђевић, историчар и савременик догађаја описује један такав случај:

„Председник новообразованог суда за суђење „злочина и преступа против српске националне части“, професор Душан Недељковић, огласио је за ратног злочинца професора и дописног члана Српске академије наука Веселина Чајкановића, у свету познатог етнолога и истраживача српске митологије. Чика Веса, резервни официр у ратовима 1912 – 1918, провео је Први светски рат у рововима. Нашао сам га умирућег у кревету: добри човек био је уплашен и увређен. Пресуда га је отерала у прерану смрт. За утеху нам је остало то што су Чајкановићева дела, много доцније, прештампана и што се сматрају врхунским дометом српске науке“ (Ђорђевић 1995: 11).

Ипак, на удару су се нашли првенствено припадници економске елите који су оптуживани за привредну сарадњу са окупаторима, што је повлачило обавезну конфискацију и њихове имовине од стране државе. Колико је подржављење имовине „народних непријатеља“ била честа пракса у поратној Србији најбоље илуструје података да је чак 80% државног власништва у послератној индустрији Србије остварено управо на овај начин (Цветковић, Девић 2019: 83). Свакако су највећи страх и најсуровије последице доживели су они који су оптужени да су били „сарадници окупатора“ и „народни непријатељи“.

Према сећањима Милована Ђиласа, још пре уласка у Београд, одређено је да се ликвидирају сви припадници недићевских и љотићевских формација. Ђилас каже да је било „међу стрељанима и оних које би такве судбине поштедео и најгори, најнеправеднији суд. Али ратови, поготово револуције и контрареволуције, врше се по схематским, идеолошким критеријумима – критеријумима који током истребљења постану страст и пракса, навика и врлина: неко ко је крив не само што је нешто учинио, него и што је нечем припадао“ (Ђилас 1990 : 407). Један од официра ОЗН-е мајор Милан Трешњић, потврђује ову праксу у тим послератним данима: „Дакле довољно је само да неки грађанин упери прстом или дође и каже; тај и тај је љотићевац, њему се веровало“ (Трешњић 2007: 320). На основу овакве изјаве, оптужено лице је без права на одбрану одмах осуђено на смрт стрељањем. Након ликвидације недићеваца и љотићеваца, припадници и симпатизери ЈВ(уО) су као поражена снага стављени на прво место међу „народним непријатељима“ са којима се требало бескомпромисно обрачунати у Србији где су имали јако упориште.

Владислав Сретеновић, бивши официр ОЗНЕ присећао се ликвидација у Крагујевцу:

„Хапсили смо прво по селима, а онда и по граду све који су били обележени као издајници. Сви су по одлуци преког суда, стрељани. Већина је убијена у Капислани и то су ти подруми. Ту су довођени јер одатле нису могли да побегну, нити су се чули пуцњи. Било је то тешко време, а у њему су страдали и они који нису криви. Памтим да смо, када је било ослобођење, дошли преко Милановца од села надомак Крагујевца. Заробили смо око 1.500 четника. Команданта, који је био мој земљак из оближњег села, из Жировнице, стрељали смо одмах. У селу Лужнице смо ухапсили две девојке које су сарађивале са четницима и стрељали их. Ухапсили смо учитељицу из Опорнице. Она је исто убијена. Имала је, сећам се малу ћерку. У самом граду су многи страдали и били хапшени“ (Блиц, 17. 08. 2011: 8).