Српски став, 27. 2. 2018, Драган Крсмановић: СССР и грађански рат у Југославији 1941-1945.

Тито и чланови Врховног шаба (агенти Аграма и Берлина) у Дрвару Фото: Википедија

У истом духу биле су скоро све инструкције и наређења до пролећа 1942. године, као ово упућено Оперативном штабу црногорских трупа на сектору Колашина 3. марта 1942. године:

„Драги другови… Сву пажњу треба усресредити на ликвидацију четника. Вама је једино пријетила опасност са те стране. Тамо сте требали бацити ваше најбоље ударне трупе. Сваки неуспех према четницима јесте велики политички губитак, губитак у престижу. За те банде треба груписати надмоћне снаге и обухватно их напасти… Ми вјерујемо да је сва Црна Гора пролетерска, комунистичка, а таквим борцима не може се и не смије ништа на пут ставити… Те банде требало би потпуно уништити. Прибећи и најстрожим репресалијама (паљење кућа)…Тито“ ¹.

Стављајући интересе револуције испред антиокупаторске борбе, логична је била и отворена сарадња са усташама у источној Босни када су при савладавању српског устанка под Дангићевим вођством заједно наступале усташка Црна легија и партизанске пролетерске бригаде.

Тек је писмо Коминтерне од 4. марта 1942. године, којим је скренута пажња на неприхватљивост револуционарних акција у време када је требало објединити све националне снаге, мало ублажило отворени партијски терор који је, ради скривања суштине, назван „лева скретања“ а који је однео животе најмање 2.000 људи у Црној Гори и Херцеговини.

Нажалост, под злоћудним британским утицајем, односи између Југословенске владе у Лондону под Слободаном Јовановићем и Совјетског Савеза су се „искомпликовали“, посебно након (под Британским патронатом) потписивања споразума између Југославије и Грчке 15. јануара 1942. године. СССР је сматрао да је овај споразум посредно уперен против њихових интереса. Да би се овај проблем превазишао, покренута је процедура да се склопи споразум са СССР-ом о међусобној помоћи као наставак споразума потписаног 5. априла 1941. године у Москви. Иако су припреме за формулисање споразума добро напредовале, његово потписивање је на инсистирање Британаца отказано. Код совјетске стране је то оставило лош утисак и показало да југословенска влада није самостални политички фактор већ је потпуно зависна од британске политике.

Сву конфузију ситуације у Југославији али и жељу да се напори уједине у правцу антиокупаторске борбе и ослобођења Отаџбине изложени су и у телеграмз који је Слободан Јовановић преко МИП, 29. априла 1942. године послао посланству у Кујбишеву (где се из Москве преместила влада СССР-а): „Партизани нападају Дражине одреде. „Троцкисти“ (територије Хрватске, Словеније, Далмације) нападају и Дражу и „стаљинисте-партизане“, а помажу им Немци, талијани и усташе. Недићеви одреди нападају и Дражу и партизане. Партизански српски одреди одбили сарадњу са Дражом а Недић их уништава јер немају стручно вођство… Заједнички и главни непријатељ су Немци, Италијани и Мађари. Њих треба сви да нападају а не да се међусобно уништавају. Нека стога Симић поради код совјетске владе нека се позову партизани да прекину братоубилачку борбу и да сви крену против заједничког непријатеља под командом Драже Михаиловића“.

На званичном нивоу Москва се уздржавала од мешања у сукобе завађених покрета, али је јасно стављала до знања да не одобрава политику грађанског рата коју је водио Броз и која је ишла на руку Немцима. Обавештена о преговорима које партизани воде са Немцима марта и априла 1943. године, Коминтерна је оштро упозорила да је такво понашање неприхватљиво.

„Збуњује нас та околност што ви размењујете ратне заробљенике са Немцима. Упућујете им делегате који воде свакојаке преговоре са Немцима, као и то што је немачки посланик у Загребу изразио жељу да се састане лично са вама. У чему је ту ствар? …води се жестоки рат са окупаторима, и одједном … до односа вас и Немаца. Није ли то све повезано са политиком Немаца да искористе наше људе за распаљивање међусобне борбе међу самим…. на тај начин постићи уништење…? Молим ваше објашњење по овом питању. Даље, та чињеница да код читавог народа постоји незадовољство према Енглезима – сасвим је разумљиво. Али, не мислите ли да су у садашњем моменту интереси народноослободилачке борбе… незадовољства против Енглеза… распаљивање народа према окупатору, и на првом месту Немцима, …без сумње могу да ослабе ту …неопходну мржњу народа. Очекујем ваш одговор. Дјед ²

Без обзира на недешифроване делове јасно је да се ради о укору који је СССР преко Коминтерне дао Брозу због успостављања везе са Немцима и због тога што тежиште борбе не преноси са Југословенске војске у Отаџбини на окупаторске снаге.

СССР је боље него Броз и југословенски комунисти схватао значај обједињавања свих снага у рату против Немачке и њених сателита. Са друге стране Броз и његова „клика“ су окупацију схватали као прилику да се превратом домогну власти и разуме се да је им на том путу ЈВуО био главни противник.

Занимљиво је да совјетске ставове који осуђују контакте партизана и Немаца није делио званични Лондон, који је преко прислушне службе имао увид у преписку око сарадње партизана и Немаца, па му стога није сметало да у мају Брозу упути своју војну мисију. Након тога, а посебно након капитулације фашистичке Италије, Британци су преузели Броза и са њим успоставили својеврстан договор који је подразумевао преусмеравање потпуне британске војне, економске, дипломатске и политичке подршке. Када је јуна месеца 1944. године Броз уз британску помоћ избављен из земље и смештен на Вис под британску заштиту стекли су се и политички услови да се изврши „инсталација“ Броза на чело Југославије, на чему се британска дипломатија у потпуности ангажовала.

Истовремено, од априла месеца 1944. године у СССР-у се налазила војна делегација НОВЈ на челу са „генерал-лајтантом“ Велимиром Терзићем.

Када је након искрцавања у Нормандији постало јасније да се западни савезници неће искрцавати на Балкану, Броз је покренуо активности како би Совјете усмерио ка Југославији и тиме себи обезбедио неопходну помоћ у преузимању власти. У том процесу питање Србије је било кључно ³

Тако је 5. јула упутио писмо Стаљину у коме је, свестан своје слабости на подручју Србије, молио Стаљина: „Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би што прије могли решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије… По мом мишљењу најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план би осујетио многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције…“

Поучен негативним искуствима из „Варшавског устанка“ када су совјетске трупе одбиле да подрже устанике Коморовског јер су самостално подигле устанак без сагласности Црвене армије, генерал Михаиловић је одустао од идеја да се у Београду изврши преврат и тамо дочека Црвена армија.

За време свог боравка у Москви, Броз је (по сећањима Владимира Дедијера) осећао „хладноћу“ и „неразумевање“. Стаљин је у ствари (по Брозу) прецењивао снагу „буржоазије у Србији“ и сугерисао компромис.

Можда је тајна масовних злочина у Србији (а који нису били поновљени у Хрватској) управо у чињеници да се масовним терором морала створити слика да је Србија „партизанска“ и тиме добити легитимација пред Стаљином за апсолутну подршку Брозу.

Совјети, а пре свега команде Црвене армије, су чак и на самом крају рата покушавали да успоставе контакт са генералом Михаиловићем. Непосредно пред завршне операције 11. марта 1945. године, генерал Михаиловић је од Ђоновића примио поруку: „Нашем човеку у совјетском посланству саопштено је за Вас следеће: Ако Михаиловић искрено жели споразум са нама, нека пошаље у Београд свога делегата, који би у нашем присуству повео преговоре са Титом. Под нашом протекцијом, преговорима би била сређена сва питања. За сада је најважније да се сви боре противу Немаца. Зато Михаиловић треба да се бори тамо где му одреди наша команда. Кад споразум буде начињен, неће бити основа за бојазни и неповерења…“ Нажалост компликовани систем веза је условио да порука стигне након рока одређеног за разговоре.

Без обзира на то, одлуке су већ биле донете а судбина Србије запечаћена 9. октобра 1944.године када су седећи за столом у Москви Черчил и Стаљин одредили судбину послератне Европе.

Закључак:

Ревизија историје не само да није штетна већ је и пожељна уколико се темељи на непознатим документима и сведочењима или износи нова, објективнија тумачења, догађаја и процеса из прошлости.

Тако смо данас у прилици да објективније оценимо улогу Јосипа Броза у периоду непосредно, пре, у току и непосредно након Другог светског рата. Више није тајна да се ради о апсолутно амбициозном, безскрупулозном и неморалном човеку који је био спреман да за свој сан о револуционарном преузимању власти жртвује стотине хиљада живота. Са ове историјске дистанце потпуно је јасно да је за Броза антиокупаторска борба била само амбијент у коме је он успео да приграби власт кокетујући са окупатором, истоком и западом и дајући лажна обећања и варајући све, од жене и најближих сарадника до искусних политичара и државника.

Када је грађански рат у Југославији (1941-1945) у питању, очито је да је Броз био његов инспиратор и најупорнији заговарач, сматрајући сва средства дозвољеним да би се, слично Лењину 1917. године, остварио револуционарни преврат. Међу његовим противницима и поштоваоцима данас се шири лажна прича о томе како је Броз радио по налозима Коминтерне и Совјетског савеза. Стварност је сасвим супротна.

Велике и сложене државе попут СССР-а имале су широку лепезу интереса који су се обично подударали али понекад и били контрадикторни. Ипак, када је у питању одбрана Отаџбине и супротстављање нацистичкој агресији, разлике није било. Совјетски савез и Коминтерна су још пре окупације и оружаног устанка у Југославији чврсто заговарали јединство свих друштвених снага у отпору фашизму, a након отпочињања устанка, јединство свих устаничких снага. Лажно извештавајући Коминтерну Броз је прикривао и оправдавао своје револуционарне намере јер је вођство Совјетског савеза и пре, а нарочито након немачког напада, сматрало да је борба против Немачке и њених сателита приоритетан задатак и да никаква револуционарна активност не сме угрозити овај основни циљ.

Документа показују да је вођство Совјетског Савеза (и Коминтерне до њеног гашења) упорно инсистирало да се, са једне стране, успоставе канали сарадње са Југословенском владом (у избеглиштву), а са друге да се утиче на Броза како би допринео уједињењу снага отпора у земљи. Можда су при томе органи Црвене армије и њене обавештајне службе (ГРУ) као сарадника радије видели официре и јединице под јасном војном командом, каква је била Југословенска Војска под Михаиловићевом командом, а Коминтерна и политички органи СССР-а своје партијске другове, комунисте, и револуционарну силу под њиховим руководством.

Распирујући грађански рат, проводећи социјалну револуцију, сарађујући и са Немцима и са усташама, истовремено се додворавајући Енглезима, Броз је успео да се препоручи Енглезима као Хрват а Совјетима као комуниста и постане чинилац кога Совјетски Савез у светлу своје реал-политике није желео да се реши. Броз се у Москви појавио тек након што га је Черчил прихватио као представника Југославије, сместио на Вис под заштиту своје војске и флоте и поставио за шефа „краљевске владе“. Тек са тим легитимитетом он је Совјетском Савезу постао чинилац који је прихваћан, мада су совјетски официри до самог краја рата покушавали да остану у вези са ЈВуО и „колегама официрима“, сматрајући непримереним да се у пар година устаничких борби стигне од земљорадника до генерала и од бравара до маршала.

Са историјске дистанце можемо недвосмислено утврдити да је револуција која је проведена у условима окупације и антиокупаторске борбе у битној мери умањила допринос свих антиокупаторских снага на тлу Југославије, коначној победи и нанела огромне жртве већ масакрираним народима Југославије, а све на корист окупатору. Брозова одговорност за то је огромна и неопростива.

Револуција и грађански рат који ју је пратио у условима немачке окупације, трагична су и још незакључена страница српске историје. Да бисмо је закључили морамо најпре прећи путем спознаје шта се заиста дешавало у Србији и на територијама на којима је живео српски народ у периоду од 1941-1945. године, затим кроз кајање и праштање прихватити сопствену одговорност за трагични раскол а потом наћи путеве помирења пред новим изазовима који стоје пред нама.

Пуковник Драган Крсмановић, магистар историје 

1. 10 ЈБТ, Сабрана дела, књига 9, 73.
2.  Телеграм Коминтерне бр. 75 од 3. марта 1943. године. Поједини делови телеграма нису дешифровани. Оригинал у Институту за савремену историју (раније Институт за историју радничког покрета Југославије) бр. 18136/395а, коришћена копија из Елабората „Размена-43“, 24.
3. О начину како се третира Србија може се видети из писма Ђиласа које је послато из Москве 26. априла 1944. године, у коме се на основу утисака из Италије, Каира и Москве каже да се: „Србији придаје огроман, тако рећи централни значај. Она је аргумент у рукама наших непријатеља у вези са признавањем Националног комитета. Њој се признаје велики значај у вези сарадње са Бугарском, а такође у вези са државом јужних Словена, до које може доћи у будућности…“ Бранко Петрановић, „Историја Југославије 1918-1988“, друга књига, 329.