VanZemunci.blogspot.com, ДИЦ Веритас,17.03.2020, Масовне гробнице код Снагова чекају ексхумацију

Гробиште код Снагова, 2020. Фото: Жана М. Живаљевић

РИСТО ПОВУКАО  И УБИЦУ У РАКУ

А ми смо се запутили код живих сведока.

У селу Брасина поред Бање Ковиљаче живи осамдесетшестогодишња Јелена Куко, девојачко презиме Јасиковац. Пре пет година умро јој је старији брат Тихомир (1929) који је све чега се сећао из Снагова пренео потомству, а са сином Љубом организовао постављање меморијалне спомен чесме преко пута улаза у манастир Папраће.

„Нашу су породицу због оца сурово прогонили, једном чак и отели, па су нас четници ослободили. Тад је отац моју мајку са четворо деце склонио код деде у Снагово и одлучио да се са још тројицом рођака преда властима, не би ли освете поштедели своје најмилије“, сећа се Јелена.

Јеленин син Лука сећа се деде Ристе и рођака с мајчине стране из мајчиних и ујакових прича: Цвике, Милоша и Уроша, од којих су двојица били још младићи. Деда Ристо је, према сећањима најстаријег унука и свог петнаестогодишњег сина ујака Тихомира водио  у четничку стражу.

Јелена је, пак,  већ тог првог дана очевог заточеништва пешице 11 километара понела храну оцу у кућицу у Зворнику где је био заточен. Настављала би до пијаце да прода јагоде које је набрала, да би мајци понела коју пару.

Следећег дана је опет оцу донела храну, а трећег га већ није било, одвели су га на стрељање.

Кад је то чула њена мајка Петра, слетела се на стратиште – без обзира што су јој меци звиждали око ушију и по капи коју је зграбила са земље и гурнула је на брзину кришом у недра била сигурна да је међу стрељанима и њен Ристо. Сам Бог је сачувао куршума, јер је била бременита са најмлађим посмрчетом, Љубицом.

Невероватна одважност је била потребна да Ристини потомци, чим су поодрасли, редовно одлазе на задушнице у Снагово, на необележено место пострадања свога оца и запале свеће. Његова најмлађа ћерка Љубица Глигоревић која се од удаје преселила у сремско село Добановце чинила је то редовно и тиме жестоко љутила народну власт, али није одустајала до позних година.

„Ту капу очеву чували смо доскора, када су је унуци развукли, играјући се“, одговара Јелена на питање да ли је успела да сачува последњу успомену на оца.

Јеленин син Лука приповеда оно што му је ујак пренео – да је Ристо пред стрељање кидисао на свог убицу и повукао га са собом у смрт. У њега је опалио партизански метак који је требало да занавек ућутка Ристу.

Бака памти и да су сирочићи са мајком то цело лето ”провели под крушком”, под ведрим небом…И да им живот као четничкој деци уопште више није био лак.

БЕЗ САМИЛОСТИ

У покушају да реконструишемо догађаје разговарали смо са протојерејом-ставрофором (у пензији) Капеле светих бесребреника Козме и Дамјана у Ургентном центру у Београду Стевом Влачићем, рођеним  у Снагову, годину после завршетка Другог светског рата, 1946.

Заклети антикомуниста, до пензије старешина цркве Светог Саве на Врачару, Влачић нам је открио потврђен и проверен податак да је стрељани поп нађен међу ексхумиранима са кадионицом и металним крстом око врата био Стево Тодоровић из Пожарнице.

Он износи и незванични и непотврђени податак да у партизанској акцији чишћења терена од припадника ЈВуО није стрељано 400 четника, већ 950, међу којима је било педесетак локалних, који су се предали после пораза и покушаја делова Церског корпуса да пређу Дрину и повуку се у Србију, а да су ликвидације политичких неистомишљеника на том месту настављене и током педестих година.

Отац Влачић нам преноси сведочења свога таста Милоја Јеремића, који је у Тузланском и Зворничком затвору слушао запомагања голобрадих ”Србијанаца”, махом из Шумадије, који су од ретких и храбрих пролазника покушавали да измоле залогај или кап воде, ограђени бодљикавом жицом.

„Ако би им се ко приближио и показао самилост, завршавао би са заробљеницима иза жице“ –  присећа се отац Стево казивања таста о условима и околностима у којима су наоружани партизани држали заточене четнике.

Смиловао се његов таст и под мишком носећи сомун, пружио га изгладнелој деци кроз жицу, а стражар га је сместа спровео међу заробљене!

Пролазећи поред затвора, приметио га је угледни комшија и питао стражаре шта ће Милоје ту, иза жице. На једвите јаде је ослободио недужног Јеремића, којег рат никада пре овог страшног сусрета са заробљеницима иза бодљикаве жице није занимао.

Јеремић је причао да је иза жице било највише средовечних војника у поцепаним, дотрајалим униформама и скоро голобрадих војника, трећепозиваца, још деце.

Од ретких парохијана са којима се састајао током деценија отац Стева је склопио мозаик да су затвореници одвођени на стрељање крај пута близу Снагова.

Сећа се и да је чуо приче како је стока, узнемирена комешањем, јауцима и мирисом распадања и крви, ишла на стратиште, а да су чобане стражари одвраћали претњама.

Окружени углавном кућама у којима су живели Муслимани, из гробнице непокопаних чули су се језиви вапаји и јауци. Нико није хтео нити смео да доводи у питање своју главу ни животе ближњих да приђе и помогне.

„Убијани су по падинама, како би их нашли, партизани су пуцали, тако да се сигурно могу наћи остаци лешева на све стране“, протину претпоставку потврђује нам полицајац Божо Милошевић.

”Од 10 жртава у Лопарима, рецимо, осам су убили партизани. За 50 година од 3.500 свештеника колико их је било у БиХ, њихов број је десеткован на 1.500, за 2.000 мање” – тврди Влачић, позивајући се на јавно објављену локалну статистику.

КРВАВЕ РУКЕ

Не знају се имена ни свих педесетак локалних четника, ни стрељаних припадника ЈВуО, као ни њихових убица. Зна се да су припадали Шестој партизанској јединици, под директном командом генерала Косте Нађа.

Од борца Републике Српске Звонка Бајагића из Власенице сазнајемо да је поменуто место код Снагова примило у своја недра небројено најбољих домаћина и да их је јако тешко поименце идентификовати.

„Причало се да су пијани официри, жељни забаве, наређивали да се камиони напуне заробљеним четницима и стрељали их док се не уморе“ – преноси нам Бајагић приче које је слушао од старих.

И кад су, преким судом, очистили терен од четника, представници нове револуционарне власти су наставили свој крвави пир у поратном преиоду, те су, како су писале ”Вечерње новости” 1990. године, ”у Снагово доводили младе српске интелектуалце из Србије, пре свега из Лознице и околине, и ту их убијали.”

Један од сведока је угледни Лозничанин Јово Мичић, који је потврдио да су у Снагову рањени остављени да умиру у најтежим мукама, а брањено да им ико од родбине или мештана помогне. На овом месту је после рата, тврди Мичић, уморен и његов брат само због сумње да није за нову власт.

Полицијски инспектор из Осмака Божо Милошевић преноси  причу да су двојица партизана из стрељачког вода спустила пушке, не могавши да пуцају у своје комшије и децу. Партизани су их одмах превели преко пута и пресудили им. Тела су им у вртачама преко пута жртава. Божо преноси и да се извесни старина Бошковић из Скулина пред своју смрт 2012. године хвалио како је побио силне четнике и да је био учесник погрома код Снагова.

Зашто црква, чији је првосвештеник одржао једино опело мученицима на месту страдања и данас ћути? Према незваничним информацијама пензионисани владика Зворничко-тузлански, на служби у манастиру Пет језера посветио је године да истражи овај злочин комуниста над идеолошким непријатељима, али покушаји да од епархије добијемо неки опипљив доказ сажети су у одговор управника архиве протосинђела Данила да је ”сачувано врло мало докумената везаних за Други светски рат, да је архива несређена и да прецизирамо догађај”, иако је реч о непознатој историји чије би откривање првенствено нашим пастирима требало да буде важно.

НАЈГУШЋИ МРАК ИЗНАД БИРАЧА

О бестијалним покољима цивила у Источној Босни и стрељању четника цео свој живот у више књига писао је Момир Крсмановић, који данас има 87 година. Неуморно је налазио сведоке и бележио. Пре Радуловићеве ”Голубњаче” и Драшковићевог ”Ножа” својим првим романом ”Тече крвава Дрина” (1983) пробудио је из првоборачког и споменичког сна Брозове генерале, посебно земљаке, чија је недела детаљно описао кроз сведочења стотине преживелих жртава.

”Почео је да скида вео који је претио да сахрани истину”, писало се о његовом вишетомном делу ”Голгота српског народа 1941–1957”, док је и свим осталима испровоцирао потрес звани ”случај Крсмановић”.

Момир Крсмановић тврди да је управо Бирачка регија остала неистражена, црна рупа, на његову огромну жалост, јер верује да крије најстрашније тајне о покољима недужних цивила и припадника ЈВ(уО). Његова сведочанства о покољима и страдањима Срба у Источној Босни је и Центар Визентал уврстио у свој Документациони биро.

”Више од 85 одсто војно способних муслимана у Другом светском рату било је у усташама, када је 90 процената српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом, а над Србима спроведен покољ”, тврди Крсмановић на основу изучавања грађе и шест деценија рада на терену. На основу прикупљених изјава стотине преживелих сведока покоља и месеци снимака разговора, безброј докумената, убеђен у оно што говори, закључује ”да није било четника, усташе би поклале све Србе у Сарајевско-романијском и Дринском подручју” – у којима, како каже,  у периоду од 1942. до `44. није ни било партизана.

Према неким сазнањима до којих смо дошли при истраживању терена у Снагову, требало би испитати и терен уз пут на самом улазу у Зворник, Златне воде. Приче које се проносе казују да је на том месту такође било масовних стрељања, од 200 до 600 четника, цивила и, доцније, политичких непријатеља. У близини је и Јегин луг, недалеко од Осмака, где су усташе побиле 370 српских цивила. На земљи натопљеној крвљу недужне нејачи изграђен је калесијски војни аеродром, а сваки разговор о жртвама забрањиван и кажњаван.

Док се оваква места не евидентирају и не истраже, што је за Републику Српску велики, захтеван и скуп посао, али и задатак Државне комисије Србије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године, опроштаја, слоге и помирења на овим просторима тешко да ће бити.

Текст и фотографије: Жана М. Живаљевић,  17. марта 2020. године