Вечерње новости, 20. 7. 2023, С. Цветковић и Н. Девић: Гробна места су морала да остану тајна – ОЗНА за Србију формирана на Вису

Револуционарни терор: Александар Ранковић и Слободан Прнезић Крцун Фото: Вечерње новости

ПРОЦЕСОМ чишћења, највећом делом, руководило је Одељење за заштиту народа (Озна).

Озна је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, устројена методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ, прве револуционарне владе, која је створена на Другом заседању АВНОЈ.

Начелник Озне за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ и организациони секретар ЦК КПЈ, а заменик Светислав Стефановић Ћећа, на предлог совјетске мисије. Озна за Србију формирана је у јуну 1944. на Вису, а за првог начелника Озне за Србију постављен је Слободан Пенезић Крцун. Органи нове службе безбедности постављани су паралелно са освајањем поједине територије уз стварање мреже опуномоћеника, повереника, агената и доушника, чиме се успоставила свеобухватна контрола над становништвом Србије. После успостављања мреже органа ове службе, приступало се ликивидацијама, како осумњичених ратних злочинаца који нису успели да побегну, тако и политичких противника – „народних непријатеља“.

У Београду као престоници, одмах по ослобођењу, формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео Београд. Организација је постављена по квартовима (16 квартова) са посебним одсецима, опуномоћеницима и војним изасланицима, повереничком мрежом и помоћним јединицама, одређеним поступком и планом рада. Постављено је и пријавно одељење, које се старало за непријатељске архиве и примало пријаве од грађана против „непријатељских елемената“. При квартовима су формирани импровизовани истражни затвори одакле су ухапшени слати у централе (Главњача, Ђушина и Бањица).

Занимљив за методологију рада Озне је један недавно објављен документ, Дневник високог официра Озне, а касније КОС-а Јефте Шашића. Он наводи да је знатан део спискова за Београд био сачињен од стране доушника већ уочи уласка партизана у Београд:

„Налазим забелешку да пошаљемо курира у Деспотовачку број 3 по архиву Мајера, који је радио по Гестапоу. Мислим да смо касније Славко Одић и ја били у том стану и да је Славко прихватио ту архиву. Наилазим великим словима написано: ‘Шећу типови по Београду и извлаче се из Београда. Тако се банда увлачи у јединице. А како то раде, види се и из тога што сам направио забелешку да је шофер др Јовановића сада шофер у V дивизији, да се извукао испред хапшења и да се успео увући у војску. У Шуматовачкој 105 треба извршити претрес у сутерену, јер се ту налази Вера која је била везана са Немцима. Наводно се ту крије и 40 Немаца и љотићеваца, па да се изврши претрес стана. У Десетом кварту се налазио као полицијски службеник Ђорић Глишо. Њега треба извући из хапшених, из списка који би требали бити ликвидирани, јер је он радио за нас'“.

* * * * * * * * *

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ ДОУШНИЦИ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

У БЛИЗИНИ седишта Озне за Србију (Змај Јовина 21), у Француској 5, радио је пуном паром преки Војни суд, док се централа Озне за Београд налазила на Обилићевом венцу 48 (студентска менза „Три костура“). Суђења ухапшеним и изведеним пред Војни суд Првог корпуса била су чиста формалност и фарса. Углавном су, без обзира на степен кривице, осуђени на смрт док у већини случајева недостају било какви записници са судског процеса. Занимљиво је сведочење адвоката Душана Максимовића, актера и човека добро упознатог са тадашњом судском праксом: „Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела„.

О овој појави има трага и у документима Озне. То потврђују и многи деловодни бројеви на пресудама Војног суда у Београду који су датирани на 1945. годину, док су жртве стрељане још новембра 1944. Већини стрељаних у то време касније су исконструисане и написане оптужнице и пресуде, које нити они, нити њихове породице никада нису видели, нити је легалан поступак пред судом спроведен. Оптужнице су штуре и стереотипне: „Недићев сарадник“, „служио окупатору“, „позивао народ у борбу против НОП-а“, итд.

Међу доушницима тајне службе било је и познатих личности. Као добар сарадник Озне предњачио је познати књижевник Марко Ристић, иначе аутор познатог чланка „Смрт фашизму – слобода народу“ у „Политици“, па ће о њему Јефто Шашић забележити: „Света Стефановић ме је позвао да заједно кренемо код Марка Ристића који жели да нас види и да заоштри неке ствари као добар познаваоц прилика у Београду. Марко Ристић је становао у Улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена Максимовића, Цале Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, карикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже Михаиловића.

Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић, адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор Дражиног покрета.

Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, званог Ждребе. Затим, Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића, стални генерални секретар Радио-станице који је био везан за Александра Дамјановића. Затим инж. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи Михаиловићу.

Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10, исто Дражиновац, па Велимир Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, Дражиновац. Потом адвокат др Милетић. У гостионици ‘Ариље’ негде код Цветног трга постоји неки Гојко и неки Љубинко Новинковић на које треба свратити пажњу. Драган Митровић залази у локал ’Ужице’ – то је агент. Неки Звонко Ковачевић из Дражине пратње налази се забележен да на њега треба свратити пажњу. Као што се види, Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II одсеку и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом… „.

* * * * * * * * *

ТАЈНА И ФИКТИВНА СУЂЕЊА НЕВИНИМ ЉУДИМА

У ПРВИМ чисткама посебно је страдало Дедиње, где су и пре рата живели најимућнији становници Београда. Дедиње је ослобађано кућу по кућу у садејству са Црвеном армијом, док је са Бежанијске косе деловала немачка артиљерија. Одмах за њима ишла је Озна и чистила терен. Са списковима у руци или без њих, комесарске тројке су већ од 19. октобра почеле да чешљају ово елитно „буржоаско насеље“ које је међу првим ослобођено.

По ослобођењу заведен је полицијски час од 18 до 6 часова ујутро и издата наредба о замрачивању по налогу команданта града Љубодрага Ђурића. Новине су позивале грађане на сарадњу и обрачун са колаборацијом и фашизмом. Постојали су припремљени спискови, али се свакодневно радило на прикупљању података и стварању картотеке и досијеа.

Сарадника и доушника у том послу није недостајало. „Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу“, тврди мајор Трешњић. Божидар Зец, комесар 8. црногорске бригаде која је спроводила чишћење у ХГУ (?) кварту (Чукарица), наводно је признао пред полазак на Сремски фронт: „С поносом смо ишли и борили се, па кад смо овде стигли грађани су нас одушевљено дочекали. Још исте вечери доносили су нам пријаве, давали имена и адресе издајника. Они су нас сами водили до тих издајника и четника, како су за њих говорили. Данас видим, ми смо њима веровали, пријављеним пресуђивали и стрељали их. Много људи је страдало и не могу да прежалим што ће љага пасти на 8. црногорску бригаду.“

После пријаве грађана органи Озне су приводили осумњичене, а официри саслушавали и правили њихов картон (досије). Било је случајева да су се припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми, поштари, ватрогасци и слична униформисана лица сама предавала сматрајући да се нису огрешили о закон и упрљали руке у рату.

Већина њих који се нису повукли са Недићем и Драгим Јовановићем заправо се и није огрешила. Суђења су била тајна и фиктивна. Са свим картонима дневно (некад и два пута) одлазило се у Маглајску улицу, на Дедињу, где су људи из главног штаба Озне гледали спискове, а њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица“ или „стрељати“.

Углавном ово друго, нарочито ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељи“. Скинути са списка неког ко је у Маглајској одређен за стрељање било је готово немогуће.

Књиге ухапшених и стрељаних, које су само делимично пронађене у архивама државне безбедности, бележе око 2.500 ухапшених и ликвидираних. Занимљиво је, такође, да се у њима налазе подаци о претходној интернацији ухапшених лица из квартова Озне на Бањицу, одакле су касније најчешће вођени на стрељање у Лисичји поток или на друге оближње локације, или су пак слати на Сремски фронт. Према речима Славка Поповића, који је био на челу суда једног батаљона, за суђење неком лицу била је довољна и анонимна дојава.

После тога, лице би било приведено и проверавана је добијена информација.

У случају кад би кривица била утврђена и ако би тај био осуђен на смрт, што по сведочењу Поповића није било тако често, нуђено му је да одабере последњу жељу, а после би био ликвидиран. „Последње жеље су се кретале од цигарете до молбе за помиловање неког од чланова породице.“ Са списковима из Маглајске, официри би се враћали у свој кварт, предавали их командирима пратећих водова, а ови у току ноћи вршили егзекуције у Лисичијем потоку, Бањичкој ливади и другде.

Озна је вршила истражни поступак, она је „судила“ и вршила егзекуције све док после више од месец дана Александар Ранковић није затражио увођење редовних судова. Жртвама дивљег чишћења као и некима касније осуђеним народним непријатељима (попут Драгољуба Михаиловића и другима) чак и гробна места морала су остати тајна (што и данас јесу), а што је својеврстан цивилизацијски преседан.

* * * * * * * * *

СКИДАНИ ПРЕ СТРЕЉАЊА И ВЕЗИВАНИ БОДЉИКАВОМ ЖИЦОМ

ПРЕМА тврдњама Михаила Живадиновића, архитекте и декана Архитектонског факултета осамдесетих година прошлог века, тако је страдао и његов ујак Воја Павловић, који је био ситан чиновник Недићеве администрације и добровољно се пријавио верујући у своју безгрешност. Жена жандарма Милана Момчиловића добила је и званичну потврду од јавног тужиоца да је њен муж стрељан са овом групом као „народни непријатељ“ пошто се јавио на посао. Некадашњи официр Озне Александар Гаротић, сведочио је да су на улазу у Калемегдан (код споменика Мокрањцу) закопани лешеви око 30 саобраћајних полицајаца из полицијске станице, и код степеница (испод француске амбасаде) који су ту стрељани по ослобођењу Београда. Пре стрељања су били скинути, везани жицом, а одузети су им и лични предмети.

На основу сведочења мајора Озне Милана Трешњића, касније генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, може да се закључи да је план био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. Он дословно пише: „Од људи у униформи, ниједан није био зликовац и није заслужио метак у чело. Све их је требало преобући и послати у неку партизанску јединицу на Сремски фронт, јер су сви били вољни да се боре, сви би радо отишли. Многи од њих били су искрени родољуби и умирали су са речима: ‘Живели ослободиоци Београда! Живела ослободилачка војска!’, као на пример интелектуалац и грађански политичар Милан Комадина. Да су се склонили док не прође први талас ја тврдим животом да нико од њих не би добио више од две године“.

Трешњићеву исповест о масовним стрељањима у Београду потврђују изјаве и сведочанства савременика, потомака и родбине жртава. Читаве групе људи у време ослобођења стрељане су заједно. Наводимо само нека сведочења из којих се може наслутити истина.

Сећања академика Дејана Медаковића указују на начин ликвидације доброг дела Недићеве администрације. Иако је мањи део недићеваца прешао на страну партизана формиравши пред ослобођење антифашистички комитет и ступивши у контакт с Првом армијом, или се пак добровољно предао сматрајући да се држао часно у рату, то их није спасло сурове казне. Последње недеље октобра 1944, најпре су званично (преко радија и штампе) позвани сви неокаљани чувари јавног реда и мира да се врате на посао. Верујући у добре намере нових власти јавило се више стотина жандарма (махом личке сиротиње), писара, дактилографа и других. Међутим, сви су сабрани, без селекције, у велику касарну Гарде на Дедињу, лишени униформе (остали само у доњем вешу) и стрељани. По његовим речима, само петорица су успела да побегну, „а двојица бегунаца су долазила код мене у Музеј Кнеза Павла, где сам од 1. марта 1942. године радио као кустос да ми причају о стрељањима“. Стрељања су вршена без суђења и осуде, а спискови су на брзину прављени међу онима који су пали у ову клопку.

Милан Трешњић наводи случај саобраћајног полицајца Познића који се, пошто је пуким случајем преживео стрељање на Бањици, поново пријавио властима убеђен да је био грешком осуђен. Међутим, ипак је по Трешњићевим речима ликвидиран, како не би могао да прича шта се дешава са припадницима бившег апарата: „Годину дана после ослобођења земље схватио сам какве смо грешке чинили. Десетине и стотине потпуно невиних људи који нису знали да на време скину и збаце униформе, прогутала је народна револуција. Сви униформисани полицајци сврстани су у ред злогласне Специјалне полиције. Такозвани, елитни део полицијског апарата, мање је страдао. Тако је грех мањине платила већина и то по неким чудним законима злехуде људске судбине“.

ЦРНОГОРЦИ ГЛАВНИ У ОЗНИ ЗА БЕОГРАД

ЗБОГ важности задатака, први шеф Озне за Београд био је Слободан Пенезић, али је на тој функцији остао веома кратко. За свог наследника изабрао је Милоша Минића, који је дужност примио почетком новембра 1944. Када је изабран за републичког јавног тужиоца, на његово место дошао је црногорски кадар Вељко Мићуновић а за заменика изабран је Радован Грковић. Пошто је и Вељко Мићуновић септембра 1945. именован за начелника црногорске Озне, на његово место дошао је други црногорски комуниста Јово Капичић.

Први информативни одсек је био под руководством Василија Ковачевића, а уз њега су били извесни Боговац и Видак Поповић. Други одсек је био иследнички, на челу са Јефтом Шашићем, у трећем извршном био је Павле Пекић. За смештај и исхрану старао се извесни Симић. Озна (Удба) за Београд била је директно потчињена Озни (Удби) за Југославију све до јануара 1948. године.

Др Срђан Цветковић и др Немања Девић