Вести, 12. 3. 2022, Богаташ у служби народа

Милош Савчић Фото: Вести

Милош Савчић је авангардна личност у историји грађевинарства Србије, јер је први употребио армирани бетон, изградио је и прву парну стругару (“Тара” у Београду), а, како је забележено, био је непревазиђен у обезбеђивању социјалних услова онима који су код њега радили.

Сматран је једним од најбогатијих Европљана свога времена (11. на листи), био је министар грађевина, градоначелник Београда, грађевински инжењер, иницијатор и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији.

Школовао се најпре у Свилајнцу, где је рођен 1865. у трговачкој породици, од оца Теодора и мајке Јелене. Образовање је наставио у Београду, потом у Минхену, где је завршио Високу техничку школу 1889. Жена му се звала Катинка (девојачко презиме Леве). Њихова деца су били Миленко и Светозар, касније архитекте, Љубиша и Владета, инжењери, и ћерка Јелица.

Тунели и мостови

После завршетка школовања у Немачкој где је учествовао и у градњи баварских железничких пруга, а наводно и понуде чувеног француског инжењера Гистафа Ајфела да ради у његовој компанији у Паризу, покренуо је изградњу пруге Ниш – Књажевац 1911. и до почетка Првог светског рата је скоро завршио све радове на њој – чак 30 тунела и 20 мостова. Као неко, у самом врху Европљана по богатству (забележено је да је био 11. на листи) пре Другог светског рата.

Савчић је био сувласник првог осигуравајућег друштва у Србији, Аграрне банке, Врачарске банке, Извозне банке, а формирао је Прометну банку.

Био је велики акционар Беочинске фабрике цемента (по појединим подацима оснивач и власник) и велики акционар фабрике Сартид у Смедереву, као и њен потпредседник. Основао је и бродарско-транспортно предузеће у Београду. Покренуо је фабрику вагона у Краљеву и фабрику лимова у Земуну.

Проширио је откопна поља у јужној и Старој Србији на око 400.000 квадратних метара. Још у време увођења санкција Аустроугарске Србији (царински рат који је почео 1906. године), Савчић је направио велику кланицу (касније БИМ Славија).

Између осталог, његови су били рудници Тресибаба, Благовести, Ракова гора, Соко, Читлук и Јелашница и други, Стругара на Чукарици у Београду, док су контрадикторни подаци о томе да ли је био сувласник Трепче и електране Обилић.

Личним парама платио кредит

Градоначелник Београда био је од зиме 1929. до пролећа идуће године и у то време отпочео је радове на Булевару кнеза Александра Обреновића (Карађорђевића), који је био први београдски булевар (једна од ретких улица у граду која није мењала име). Личним средствима је исплатио неповољни кредит који је град узео пре његовог доласка, а током кратког мандата је био један од и оснивача општинске штедионице и електричне централе. Савчић је још био и технички директор Друштва за техничка предузећа, народни посланик и министар грађевине. У кратком периоду 1920/1921. година био је директор државних железница Краљевине СХС.

Аутор је више стручних радова. Заједно са Милићем Радовановићем и Ђорђем Јовановићем, током рата је написао радове “Богатство Србије”, “Ратна штета и репарације”, “Будући привредни програм Србије и Србија у имовном погледу пре, за време и после светског рата 1914-1918”. У то време је у Женеви на иницијативу академика Јована Цвијића, деловао у међународним организацијама чији су циљеви били решавање размирица између земаља путем преговарачке дипломатије.

Цвијић је, баш негде у то доба, у кратком раду “Белешке о одговорности јавног радника и интелектуалца пред сопственим народом”, написао: “Нико није на недогледно, чак ни на дуже време сигуран па ни наша нова држава, ако у њој не буде честитости, морала, прегнућа, великих воља…” Принцип рада истаћи изнад свега. Уклањати сметње стваралачким људима и удружењима. Тежити да рад и стварање буду једино мерило”. У томе је, вероватно, видео Милоша Савчића, свог доброг пријатеља и сарадника.

Немилосрдна конфискација

Милош Савчић је живео у Поп Лукиној улици у Београду. Умро је 11. марта 1941. Недуго после његове смрти почео је Други светски рат, по завршетку којега је његовој породици одузета целокупна имовина. Др Срђан Цветковић пише да је у Извештају Државне комисије за “злочине окупатора и њихових помагача” из 1947. наведена имена: “…инж. В. Савчић (Милошев син Владета), А. Ацовић (Александар Ацовић, Милошев зет) и други чланови управног одбора пиваре “Бајлони и синови”. За допринос привредном и социјалном развоју земље, Милош Савчић је добио више ордена и признања: Орден Светог Саве И степена, Југословенске круне II степена, Белог орла IV степена и Крста Друштва Црвеног крста у Женеви.

Још за његовог живота, 1939. године објављена је споменица “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889-1939”. Улица која носи његово име је на Дедињу, а спомен плоча у Улици кнеза Милоша као највећем донатору у изградњи Дома инжењера.

Уочи смрти је тестаментом завештао православној Цркви Светог Николе у родном Свилајнцу неколико хектара земље и удео у две воденице. Био је, заједно са супругом Немицом, један од највећих донатора тог храма.

Уместо винограда елитно Дедиње

Према подацима Стеве Јовичића (часопис и сајт “Индустрија”) и још неколико аутора, Савчић је као директор инжењерско-архитектонске фирме откупио винограде на којима је започео изградњу елитног београдског насеља Дедиње, а неколико грађевина је било његово власништво (чувена адреса Ужичка 15, у којој су нелегално становали немачки генерал Александер Лер у Другом светском рату, касније Јосип Броз Тито и Слободан Милошевић, а на овој адреси је и “Кућа цвећа”, Титов гроб). И многе зграде у Кнез Михаиловој улици и палата на почетку Андрићевог венца његово су дело или су биле у његовом власништву.

И смештај и образовање

Милош Савчић је у својој, више него, успешној каријери, био послодавац за око 50.000 људи. Рударима и осталима који су код њега радили обезбеђивао је бесплатан смештај. Раднички станови су имали и купатила, а запослени су добијали и огрев, струју, здравствену негу и бесплатно образовање за њихову децу.

Нада С. Јакшић – Вести