Вести онлајн, 16. 5.2010, Преживео сам Дахау и батине Удбе

Логор Дахау Фото: Глас Српске, архива

Кад се у београдској породици Митровић родило мушко чедо 8. марта 1928, нико није ни слутио да му је судбина наменила живот који се лако смешта у новинске приче, а у уџбеницима зове историја.

Да је човек само сламка коју носе историјски ветрови Никодије Митровић је схватио већ као 16-годишњак, оног септембра 1944. кад је крочио испод капије на којој је на немачком писало „Рад ослобађа“. Никодије је учио немачки у гимназији, али га нико није научио шта је то концентрациони логор. Ту лекцију ће бубати сам пуних осам месеци.

Не зна да ли је још неки од 20 малолетних логораша из његове групе преживео, нити је срео бар једног од њих на свечаности обележавања 65. годишњице ослобађања преосталих затвореника овог првог изграђеног логора у нацистичкој Немачкој.

Када боле бубрези

Кад су амерички војници 29. априла 1945. заузели логор, Никодије је био живи костур, али је напунио 17 година. Био је жив и чекала га је отаџбина. Али она више није била иста. То сазнање Никодије је платио новом лекцијом. У затвору Удбе научио је да ако нећеш да будеш комуниста, онда те боле бубрези од батина и мокриш крв. Издржао је робију од три године, али је из ината замрзео комунизам.

Побегао је у Канаду, било му је доста историје и њених лекција. Учио је енглески језик, завршио два разреда њихове школе и покушавао да студира славистику, али није имао новаца за школовање. Прво је радио на пољопривредној фарми, а како је био мало школованији и писменији од оних наших Срба тамо, успео је да се запосли као поштар. Касније је због нарушеног здравља почео да ради државни службеник у Канади. Са првом супругом има две кћерке. Данас живи у Канади под именом Ник Мартел.

Ракија за хлеб

– Током четири ратне године Београђани су се једва сналазили да преживе. Ми деца смо били више гладни него сити, па сам одлучио да „тргујем“ с немачким војницима. У школи сам учио немачки језик и доста добро сам га савладао. Немцима сам носио ракију а од њих добијао или хлеб или цигаре и тако се сналазио. Немачки војници тада су били смештени код основне школе „Војислав Илић“, у оној рупи где је данас фудбалско игралиште „Обилића“.

Када сам последњи пут носио ракију немачким војницима, замолио ме је један старији дечак да иде са мном не би ли и он нешто зарадио. Обавио сам посао и вратио се до улазне капије а он је заостао. Одједном, прасак разбијене флаше. Дечак је испустио флашу и бацио се под тенк потурајући ручну бомбу.

Двојица немачких војника скочила су на њега и одведоше га. Онда су дошли и по мене и одвели ме. Свог друга никад више нисам видео. Мене су одвели у тадашњи затвор Гестапоа у Дом Армије (тада Ратнички дом) и ту сам провео две-три недеље где су ме испитивали, али ме нису тукли. Попио сам неколико шамара. О свом другу сам само знао где живи и ништа више.

Трбушни тифус

– Послали су ме у радни логор код Беча. Чували су га стари Аустријанци који нису били за фронт. Водили су нас да чистимо рушевине по Бечу. Успео сам чак и да побегнем и пет-шест недеља се скривао где сам стигао. Ипак су ме пронашли и спровели у логор Дахау. Било нас је 20 малолетних у групи. Само су један Француз и један Чех били млађи од мене, имали су 13-14 година. Не знам да ли је неко од њих преживео логор осим мене.

Морам да признам да нама деци ништа није фалило, ми нисмо морали да радимо него смо само вођени на списку да смо ту. Нисмо имали ни затворенички број, нити смо морали да га носимо на одећи. Ми деца смо понекад добијали двоструку порцију, јер су увече наручена следовања остајала после оних који су током ноћи умирали. Тада сам упознао већину од тих двадесетак Срба логораша. Нажалост, нисам им запамтио имена, али знам да су у логору Дахау сви били као комунисти. Никада тај списак Срба у логору Дахау није сачињен.

– Појма нисмо имали шта се дешава у логору, да има тровања гасом или спаљивања у крематоријуму. После сам чуо да је велика барака у коју је могло стати неколико стотина људи била купатило где смо се купали, али су уместо воде некад пуштали гас. Тако су нам то после објаснили.

Када су нас ослободили, био сам веома слаб, са 16 година имао сам само 33 кг. Прележао сам у логору те зиме 1944/45. године трбушни тифус и пегавац. Када су ме видели како изгледам, Американци су ме одвели у неку привремену војну болницу за америчке војнике и ту су ме прехранили. На моју срећу, ту је била нека Хрватица из Детроита која је знала наш језик и она ме је, да тако кажем, хранила.

Избачен са курса

– После опоравка у америчкој болници, камионом сам стигао у тек ослобођену Југославију. У јуну 1945. године нас неколико стотина смо у америчким камионима преко Трста дошли у Љубљану. Ту су нас сачекали наши партизани и Арса Јовановић, начелник Генералштаба тадашње Југославије, држао је неки говор. Сећам се да ме је Арса Јовановић узео у руке, подигао и рекао: „Ево, преживело српско дете и ово је наша будућност!“ Нисам био баш нека будућност!

– Када сам стигао у Београд, брат Илија је позвао оца и рекао му да га тражи неко ко га подсећа на брата Никодија. Сви су ме већ били прежалили. Хтео сам да завршим гимназију јер сам изгубио две школске године. У јесен 1945. године примили су ме на партизански курс, била је то вечерња школа где су ишли сви старији који нису успели због рата да заврше школу. Од мене су сви били старији. Када су проверавали касније моје податке, схватили су да нисам комунистичко дете и искључили са курса. Написали су у образложењу „не испуњава услове“ и тако нисам завршио гимназију.

Бачен у ланце

– Онда ме 1947. изненада ухапсе и оптуже да сам сарађивао са Дражом Михаиловићем иако сам у то време био дете. На суду у Београду сам осуђен на три године робије и две године губитка грађанских права. За време боравка у затворима у Србији добијао сам много батина јер нисам хтео да прихватим комунизам, бубрези су ми били толико пропали да сам годинама мокрио крв, трајало је то пет-шест година. Добио сам и кожну болест од окова на ногама које сам носио у затвору Удбе на Обилићевом венцу. У подруму где је некада био ћумур, две недеље су ме у ланцима држали обешеног на зид а да ме нису ни испитали. После су ме ноћу позвали на спрат на саслушање и тражили да кажем зашто сам ухапшен, а ја нисам имао појма о томе. Сећам се неког иследника из Сарајева, Лазе без ноге, који ме је тукао и говорио да ће од мене направити скојевца.

– После три године проведене у Забели у Пожаревцу нисам могао да смислим комунизам. На слободу сам изашао 1950. али то није била слобода. Убрзо су ме позвали на регрутацију. Одредили су да идем у „дисциплинске јединице“! Била је то нова казна. Одлучио сам да бежим из земље.

Побегао сам 1950. године из Југославије и дошао у Минхен а одатле емигрирао у Канаду. Успео сам захваљујући једном Словенцу који је преко границе преводио људе за 200 до 300 долара. Набавио ми је документе у Аустрији и превео до прихватног центра, а одатле је отишао за Канаду. Били смо познаници и Словенац није хтео ништа да ми наплати. У Канади сам из практичних разлога променио име у Ник Мартел, а све до 1999. нисам смео да се враћам у отаџбину.

Шамари због биоскопа

Једном сам после затвора отишао са девојком у биоскоп и у пола филма прекидају представу и пале се светла. Ушла су двојица „ознаша“ у кожним капутима са једним цивилом који је прстом показао на мене и извели су ме а преко звучника објавили да хапсе лице које је изгубило грађанска права и нема права да иде у биоскоп. Извели су ме, ишамарали и рекли да не смем да идем у биоскоп.
Александар Ранковић ослободилац

– У затвору сам одлежао скоро пуне три године. Када је Александар Ранковић постао министар унутрашњих послова, изјавио је да је кроз југословенске затворе после рата прошло пет милиона затвореника, да је то велики број и да ће он то смањити. И заиста он је пустио на слободу неколико хиљада затвореника, највећи број су били „житари“, како су називани сељаци из Војводине, и са њима један број нас са мањим казнама.

Ви не постојите

– Када сам се 1999. године вратио из Канаде у Београд, нико није имао никакав докуменат о томе да сам уопште жив. Ишао сам у шесту мушку гимназију и имам сведочанства из 5, 6. и 7. разреда али су ми рекли: „Извините друже, ви не постојите, избрисани сте из свих књига“. Поднео сам захтев за личну карту и тада сам рекао службеници: „Мени не дате да се вратим у Србију, а Карађорђевићима дозвољавате“. На те речи она се наљути и истера ме из канцеларије. Касније сам морао да купим личну карту и пасош Србије.

Списак Срба из логора Дахау

Захваљујући разумевању једне службенице у данашњем меморијалном центру Дахау, Ник Мартел је добио списак Срба који су прошли кроз овај логор. То су Мирко Видојевић, Владислав Ристановић, Миодраг Тодоровић, Мирослав Петровић, Бранко Филиповић, Велизар Поповић, Радомир Илић, С. Топаловић, Петар Јовановић, Драгослав Раденковић (затв. број 111288), Милан Василић, Новак Вулетић, Милан Јогановић, Лазар Вејновић, Гојко Милошевић и Љубомир Вукотић. Илија Митровић је успоставио контакт са још двојицом логораша из Дахауа, то су Боро Станковић из Новог Сада и Егон Штајнер из Београда.

Б. Миличић – Вести