Академик Василије Крестић: Историја се немилосрдно поиграва са Србима

Од политике непризнавања Срба у Хрватској Хрвати су одустали када су им Срби били потребни као политички партнери у борби против Мађара приликом склапања Хрватско-угарске нагодбе 1868. године. Српска народна слободоумна странка, коју је предводио Светозар Милетић, у свом Бечкеречком програму из 1869. године чак је одлучила да стане у одбрану државноправне самосталности и територијалне целокупности Хрватске.

Упркос томе, добри односи и сарадња између Срба и Хрвата трајали су само донде док Хрватска народна странка, предвођена бискупом Штросмајером, с Мађарима није склопила ревизију Нагодбе 1873. године. Ревизијом Нагодбе Штросмајерови народњаци дошли су на власт у Хрватској и одустали од заједничке борбе са Србима против дуализма.

Заправо, Хрвати су искористили Србе у својој борби с Мађарима, а кад су им Мађари учинили одређене уступке, они су издали Србе и окренули су се против њих. За време владавине бана Ивана Мажуранића од 1873. до 1880, па и касније, све до почетка XX века, до склапања Хрватско-српске коалиције, хрватски народњаци, тзв. обзораши и Хрватска странка права Анте Старчевића нису признавали Србе у Хрватској. Третирали су их као православне Хрвате с намером да их хрватизују и створе етнички чисту и велику хрватску државу. Због таквих великохрватских намера, сукоб између Хрвата и Срба, посебно на подручју Срема, који је био у саставу Хрватске, трајао је неколико деценија.

Да ли је ћирилица и тада била непожељна?

За читаоце „Печата“ биће занимљиво да знају да ни данашње прогањање ћирилице из јавне употребе у Хрватској није ништа ново.

Оно има много дубље корене од времена усташке Независне Државе Хрватске, од појаве Јосипа Франка и Анте Старчевића. Први хрватски нагодбени бан, барон Левин Раух је у свом антисрпству 1869. издејствовао да Хрватски сабор изгласа закон против употребе ћирилице као званичног писма у Срему.

Када је због тога Светозар Милетић у својој Застави написао један оштар, подругљив и увредљив текст против Рауха и његовог сабора, морао је по судској пресуди више месеци да одлежи у затвору. И после ове забране, ћирилица је била под сталним ударима хрватских власти. Стога, нимало случајно, сви национално-политички програми Срба су, као неки припев, понављали захтев да се озакони равноправност ћирилице и латинице у званичењу са свима земаљским властима.

У посебно тешком положају нашли су се Срби због коришћења ћирилице у време Анексионе кризе 1908. до 1909. године, када је против њих поведен Загребачки велеиздајнички процес. Ћирилица је тада означена као пропагандно средство увезено из Србије, којом је ширена српска државна и политичка мисао. Због тога је с више страна захтевано да се она забрани.

Том захтеву изашао је у сусрет хрватски бан Павао барон Раух, син већ поменутог бана Левина Рауха. Његова влада је 8. децембра 1908. године „ставила изван промета пучко школске тисканице штампане ћирилицом“ и наредила да се убудуће у свима школама, па и у српским вероисповедним, употребљавају „само тисканице штампане латиницом“.

У складу с тим, ни печати нису смели да буду исписани ћирилицом. Према наредби владе од 5. јануара 1909. године, ћирилица је избачена из јавне употребе. Њу су могли користити само родитељи ученика у саобраћају с вероисповедним и школским одборима приликом писања појединих приватних молби, пријава, оправдања и сличних поднесака.

Од ове политике није, чини се, одступао ни песник Иван Мажуранић?!

Да, противсрпским иступима обележио је своју владавину и хрватски песник и бан Иван Мажуранић. Он је у време босанскохерцеговачког устанка напунио Србима затворе у Пакрацу, Карловцу, Осијеку и Дарувару. Затворио је српску учитељску школу у Пакрацу. Покренуо је судски поступак против учитеља те школе под оптужбом да су у Пакрацу и околини „ширили идеју српства, којом су унели мржњу и раздор између католичкога и грчко-източног житељства“.

Чувена ирска добротворка, Мис Аделина Ирби, која као странкиња није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика, у писму једном пријатељу је написала: „Једини мотив томе гоњењу Срба налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба…“

Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да је човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српској историји, мислим да се може рећи да је нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и јединству. Због таквог односа према прошлости, с којом нисмо били спремни да се суочимо, Хрвати нам од 1941. до данас, кад год им се укаже погодна прилика, испостављају рачуне. А ми се увек наивно питамо: зашто, уместо да једном засвагда схватимо да је то однос који није настао одједном и да неће одједном ни престати.

Уставни суд Србије оценио је да поједине одредбе Статута Аутономне Покрајине Војводине нису у складу с државним уставом. Чини се да из те оцене произлазе бројни озбиљни закључци и последице. Такође, чини се да би и поводом тих питања ваша књига могла да посведочи и „размрси“ многе нејасне представе и убеђења, да укаже на знања корисна за сналажење у тим проблемима?

Оног часа кад је Статут Војводине постао доступан јавности, за све који су га прочитали, а који су довољно писмени и образовани, било је јасно да је он у многим својим одредбама био у сукобу с важећим Уставом Србије, да се њиме ишло ка „Војводини републици“.

Није било мало оних који су својим стручним знањима указивали на одредбе Статута које су у нескладу с Уставом и штетне по државни интегритет Србије. Ваш лист је начинио избор значајнијих критичких осврта на текст Статута и објавио их као посебан додатак. Међутим, тадашња власт Србије је из себичних страначко-политичких разлога свесно жртвовала државне интересе, па је стога игнорисала све добронамерне и разложне критике Статута.

По вољи владајућих странака, јавна расправа о Статуту била је заустављена. Једино се на прави начин, државотворно, огласила Српска православна црква. Неколико чланова Председништва Српске академије наука и уметности захтевало је да се и САНУ огласи критиком Статута који је врвио противуставним одредбама. Међутим, заборавивши да је јавно на РТС-у, заједно с председником владе г. Коштуницом, подржао доношење Устава, председник САНУ, г. Никола Хајдин ставио је до знања члановима Председништва да не дозвољава било какво оглашавање о Статуту Војводине, осим оног које се тицало његове одредбе о оснивању Војвођанске академије наука и уметности.

Тако се САНУ, с образложењем да се не меша у дневну политику, показала спремном да и по цену жртвовања државног интегритета Србије следи политику актуелне власти. Ова чињеница сведочи о атмосфери у којој је донет Статут, па и о томе због чега је Уставни суд своју оцену изрекао с великим закашњењем, тек после промене власти.

Што се тиче моје књиге и чињеница које њоме саопштавам, немам илузија да она може битно да утиче на политичке одлуке каква је, на пример, она која се тиче Статута. Мало је политичара који се обазиру на историјске чињенице. Ради циља који желе да постигну, они су спремни да игноришу и да фалсификују чињенице. Историја и научно проверене чињенице могу само да послуже као средство у борби против историјских злоупотреба и фалсификата. У том смислу моја књига може да буде корисна.

Подстицајна за разговор с вама је књига интервјуа „Историчар у времену преломних и судбинских одлука“, у којој су сабрани ваши одговори дати од 1985. до 2010. То је заправо „дајџестирана“ слика наше драматично узвитлане епохе. Пажње вредно је и више пута детаљно образложено мишљење о српском националном интересу и српском становишту у питањима политике и културе.

Књигу коју помињете објавио сам зато што сам желео свима заинтересованим, али и онима који су ме често критиковали као националисту, шовинисту, рушиоца братства и јединства, творца теорије геноцидности хрватског народа итд. да покажем кад сам, шта сам и како сам говорио. Да ли сам био доследан у својим јавним иступима или прилагодљив и превртљив, да ли сам у својим оценама о многим актуелним питањима грешио, а ако јесам, које грешке сам починио. Другим речима, јавно сам се насликао да се види ко сам, шта сам и какав сам.

Током читавог XIX века Срби су имали јасне државне, национално-политичке и културне планове и циљеве. Стварањем Краљевине СХС и Југославије постепено смо губили компас. Сасвим смо га изгубили за време комунизма.

Данас ми спадамо у малобројне народе који, нажалост, немају јасну оријентацију у ком правцу треба да иду и како на најбољи начин могу да заштите своје националне и државне интересе. Кад год су Срби у прошлости имали јасне представе о томе шта треба да чине за добро свог народа и своје државе, многи непријатељи су их критиковали и сваки српски национални програм одмах су жигосали као великосрпски.

Онима који нам нису желели добро, а таквих је било у прошлости, као што их има и данас, ми смо одговарали само онда када нисмо имали јасне представе о српском националном интересу и српском становишту о питањима која су се тицала државе, политике и културе. И данас се ми, што се тиче српског националног интереса, налазимо у беспућу. Не верујем да нас из беспућа могу извести наши данашњи политичари, а ни странци које смо позвали у помоћ.

Питања су толико сложена да о њима треба да расправља и доноси одлуке труст мозгова састављен од наших најученијих и најспособнијих људи, а не појединци, ма како они били паметни и добронамерни, ако су такви и кад су такви. Уз све речено, велико ограничење у налажењу правог пута којим би морала да иде Србија налази се у чињеници да нам је држава партократска, да на значајне положаје не долазе стручни и способни, већ партијски и политички подобни људи. Томе треба додати и чињеницу да наша држава није суверена, да смо у много чему постали зависни од Брисела и Вашингтона, да смо под њиховим туторством па о битним питањима не одлучујемо самостално.

Коначно улазимо и у 2014, ту годину за коју су нам одавно дојавили како ће бити преломно доба од којег бисмо као нација требало да стрепимо. Управо ће сада, а наводно „марљивим радом“ историчара, углавном западних, бити доказана сва тежина и озбиљност хипотеке коју су Срби, својим чињењем и својом природом и карактером, заслужили. Очекујете ли да ће се на годишњицу пуцња Гаврила Принципа и почетка Првог светског рата „небо сручити“ на нас?

Мислим да су Србија и Срби у протеклим деценијама доживели такву незаслужену сатанизацију да стравичнија није могла да буде, па смо је, увређени, тешко рањени и болни, преживели.

Не очекујем да ће нас поводом стогодишњице Првог светског рата и Принциповог атентата у Сарајеву наши већ добро познати „пријатељи“ мазити и хвалити. Они ће чинити оно што одговара њиховим интересима и то неће бити ништа ново. С мањим и већим интензитетима то траје већ стотину година и трајаће унедоглед. Међутим, сигурно је да се неће „небо сручити на нас“.

Копља око одговорности за Први светски рат ломиће се и после обележавања његове стогодишњице. У тим расправама ми не можемо учинити много и наш глас неће се чути далеко. Али морамо учинити онолико колико можемо. Било би јако добро кад би држава финансијски помогла да се објаве преостали томови едиције Дипломатска грађа Србије 1903–1914. године, коју издаје САНУ. Том грађом на најбољи начин би се показало да Србија није желела рат и да за рат није одговорна. Све земље учеснице рата већ одавно су објавиле своју архивску грађу да би показале како су се понашале уочи и за време рата. Из неких објективних, али и из неких разлога који не могу служити као оправдање, ми у том погледу веома каснимо.

Суочавајући се са прошлошћу, пишући о њој, историчар је увек у дијалогу са својом епохом. Када је реч о српској историји, реална је, како сте и сами више пута опоменули, опасност од фалсификовања наше прошлости. У каквом је и колико сложеном дијалогу са нашим временом ова монографија?

Ваше питање је умесно и зато што знатан део данашњих аутономаша нису само борци за аутономију Војводине. Они су некад прикривени а некад отворени сепаратисти. У сепаратистичким тежњама настоје да створе нови национални ентитет – ентитет Војвођана, па да се и тако одвоје од Србије, од Срба и Српства.

Сви који буду прочитали моју књигу, који се буду упознали с научно провереним чињеницама, вековним националним и политичким тежњама Срба у Угарској, видеће колико су апсурдне, да не кажем сулуде, антидржавне идеје оних који од Срба Војвођана желе да створе посебну нацију. С тог становишта посматрана и оцењивана, моја књига могла би да буде „рампа“ сепаратистима, који нису ништа друго него велеиздајници.