Борба за веру, 21. 12. 2009, Предраг Р. Драгић Кијук: Христоприпадност вожда Карађорђа [из Архиве]

Само захваљујући поновном буђењу хришћанских начела на којима је узрастао наш народ, оличеним управо у Карађорђу, Срби су претрајали и победили историјску смрт на којој су се налазили 1804. године. И само захваљујући њему они су на тај изазов одговорили на једини прави начин, на начин хришћанских уверења. Сваки други одговор би био исполитизован и Срби би запали у тзв. историјско гротло.И то ће бити најважнији разлог што се Карађорђе окреће православној Русији. Карађорђе је свесно прислонио српски колективитет о словенско стабло, што је под датим историјским околностима било природно. У његово време неки народи су већ одвојени од словенског стабла и живе преидентификовану биографију; хрватски сабор, на пример, 28. новембра 1805. устаје у одбрану не народног већ латинског језика „на коме су“ – мисле они – „сви закони и култура„. Православној Русији Срби су се обраћали и раније (цару Ивану Грозном и царици Катарини) тражећи од ње заштиту за своје историјско спасење, чак ће, 1750, велики број српских породица напустити Аустрију и у Русији основати две области: Славјано Сербију и Новаја Сербију. Као потпуно неупућен у дипломатију, као човек који није разумео да се политика великих земаља тиче великих интереса а не људских судбина, Карађорђе није имао добру процену свог обраћања православној Русији.

 

 

СВЕТИ РАТНИК

Ја знам, захваљујући нашој историографији, да је тумачење о Карађорђу као о човеку који не носи у себи само херојски мит већ и хришћанска уверења у наше време потпуно необично, али у српском народу о Карађорђу (који је славио св. Климента, 8. децембар) нема нити једног другог уверења сем хришћанског уверења. И то је логично пошто је целокупно свештенство следило Карађорђа, и митрополит Леонтије такође. Ту христоприпадност народ бележи и у другим појавама. Погледајте записе о Карађорђевом рођењу. Сведоци који су познавали његове претке, његове родитеље па и каснији приповедачи када остављају записе о Првом српском устанку сви од реда бележе један необичан догађај. Разуме се, за књижевност није ништа необично да се јављају препознатљиви паралелизми, али неће бити случајно да се јављају баш такви паралелизми у вези са Карађорђем.

Карађорђева мати Марица је, наводно, одмах по његовом рођењу и то на његовим грудима, дакле на новорођенчету, видела представу сјајног месеца. Други приповедачи, по сведочењима очевидаца, бележе велику светлост која се појавила говорећи у ствари о једној врсти божанске воље што нас неодољиво подсећа на светлост која се појавила рађањем највећег небоземног праведника Исуса Христа, коме су због те светлости ишли на поклоњење источни мудраци. Зар то не значи, а значи, да приповедачи о Карађорђу бележе и његово рођење као светлосно јављање. По приповедачима који бележе рођење Карађорђево опис је скоро идентичан библијском и због тога су историчари, бар добар део њих, сагласни да је Карађорђе рођен 1759. године, када је забележена појава Халејеве комете над овом територијом. Има и других врста сведочанстава: да се у кући затекао неко од Турака и да је тог богатог Турчина, који је туда пролазио па заноћио, у сну пробудила светлост и да је укућанима рекао: Није вам се родио син, него господар. Једну од таквих прича везујемо за босанског везира Ахмет-пашу Ћуприлића, који је био нашег порекла па прешао у ислам. Неће бити случајно да у народу живи такав опис и такво разумевање Карађорђа, јер ће то даље утицати, како народно предање сведочи, на цео ток његовог живота. Исто тако, неко ко долази на свет као праведник, бар у народној свести, вероватно ће као праведник и завршити. И заиста, као што знате, Карађорђе је не само највећа појава у историји српског народа у последња два века већ је и јединствена појава жртве. Године 1817. биће убијен у Радовањском лугу али се особено вождово својство (херој као жртва) уселило у народ као светрајност, као историјско знамење. Значи и његово рођење и његова смрт на сасвим други начин постоје у поимању српског народа и другачије се тумаче од историјске слике која је дошла до нас.

Има један случај на који желим да скренем пажњу а који је потпуно у складу са народним поимањем праведника-жртве, а то је начин погребенија, сахрањивања Карађорђа. Карађорђе је сахрањиван три пута. 1817. је сахрањен у Кошарни, тако се звало некад село Радовање. Није, међутим, необично само име села у коме је убијен Карађорђе већ су, и иначе, у историји српског народа врло занимљиви називи појединих места – јер одгонетају биографију народа кроз призму народне мудрости. Који су то разлози утицали да место где је Карађорђе убијен промени своје раније име у нов назив: Радовање? Која се то тако важна и радосна вест могла догодити да у свести народа село промени назив? Највероватније да је и то у вези са паралелизмом о коме сам говорио и поимањем у колективном памћењу односно да се народ срео са човеком који га је орадостио, који је собом носио и пробудио у свом народу жудњу за слободом као истином – у кључу хришћанског погледа на свет. Али да поновим: 1817. његово ће тело бити сахрањено у Радовањском Лугу. Кнез Милош је дао да се одере Карађорђева глава, кожу је испунио сламом, однео паши и послао у Босфор. Није се знало дуго шта је са лобањом Карађорђевом. Године 1819. кнегиња Љубица ће успети да се избори да се Карађорђеви остаци сахране, дакле други пут, код Саборне цркве у Београду, а онда ће 1820, нико други до Милош, кнез Милош Обреновић, бити најзаслужнији да остаци Карађорђеви заједно са главом буду сахрањени испод олтара Карађорђеве задужбине на Опленцу. Као што се може приметити – Карађорђев животопис је читав један лук са свим хришћанским ознакама и симболима.

Карађорђе у свести српског народа постоји као свети човек, свети ратник, као прослављен човек у вери. То је и разлог што је народ препознао себе и своју снагу у Карађорђу и што је поклонио своју наду Карађорђевој вери, јер то није била само вера у победу зла већ и вера страдалника да их Праведни судија није напустио. Своје упориште народ је потврдио у чињеници да је свештенство следило Карађорђа. Ако су мене у ратној срећи понекад и мењале црквене људе, и њихов однос према вожду српског устанка – народ се није дао смутити, па је своја уверења о светом ратнику и праведнику као жртви преносио с колено на колено. Уосталом, када су црква и народ заједно онда расту и вера и душевност и слобода. Када се династија Карађорђевића одлучила да подигне своју задужбину на Опленцу, уважавајући вољу народа, на њој је приказан Карађорђе са ореолом, као Св. Ђорђе како убија аждају (фреска или лунета изнад улазних врата). Дакле, краљ Петар I Карађорђевић је у потпуности испоштовао виђење, свест и осећање народа који се сусрео са, можда, најнеобичнијом историјском појавом у последња два века у Европи.

 

КАРАЂОРЂЕВ КРАЈ И НАШ ПОЧЕТАК

Зато и напомињем: српски народ је, после три и по века, захваљујући баш Карађорђу остао историјски европски народ, али то није само по временској повести већ надасве по православној историософији. Зато је важно да се не изглоби из традиције свог језика и аутентичне литературе о самоме себи. На жалост, ми као да смо изгубили сваки компас, па слушамо свакојаке квазитеорије о Карађорђевој и Вуковој „револуцији“ којом смо први пут стали раме уз раме са Европом. Слушамо нови језик и као да га разумемо а одбијамо да слушамо језик наслеђа, па у том лавиринту не само што су нам одузели историјско памћење већ и потребу да се памтимо. Због тога, и само због тога, суочавање са проблемом губљења свог идентитета увек је повезано са губљењем језика. Језик је сигурно један од темеља темеља важних за идентитет једног народа. То су знали нарочито Срби у дијаспори којима се обраћао Карађорђе. И ова паралела је важна, јер српска дијаспора је и 1804. и 2004. на великом историјском искушењу и без обзира има ли вољу да то буде или не. Као што ни народ не бира своје великане, јер великани у једном народу постоје, како каже Бодлер, против његове воље. Тако да и Карађорђе постоји, можда, и против наше воље, али он постоји. Он је објективна, реална, истинита чињеница.

И у његово време се такође борило за идентитет српског народа и српског језика, јер је његово време већ увелико време расутих Срба по свету. Занимљиво је сетити се Ђорђа Шагића који је учествовао у борби за Београд заједно са Карађорђем, човека кога ће пут после пропасти Првог српског устанка одвести у Америку; биће учесник у рату између Америке и Мексика (1846-1848) и биће извештач у америчком грађанском рату 1861-1865. Он је покушавао да информише ондашњи свет о проблемима православних Срба и православних Грка под турским освајачем. Шагић је у Америци наишао на плодно тле за своју идејну борбу јер је она подржавала покрете за национално ослобођење (позната Мунроова доктрина из 1823). Овај авантуриста је објавио „Мемеоаре“, 1858, које познати амерички писац Џон Ливингстон сматра зачетком америчке авантуристичке прозе.

Поменимо овом приликом и једног необичног и образованог Србина, који је писао о језику као о важном сегменту националног бића. То је Теодор Јанковић Миријевски, који је 1781. издао „Меморандум“ у коме се залаже код аустријског двора за очување ћирилице, јасно опомињући српски народ да мора да очува свој језик и ћирилицу као своје писмо. Овај заборављени национални радник (чији се живот угасио годину дана после угушивања Првог српског устанка), покушајмо то да упамтимо, извршио је реформу аустријског и руског школства.

Јесмо ли ми, најзад, нешто изгубили од нашег језика и осећања за језик? Дабоме да јесмо; иако не желимо то да признамо ми се још увек делом налазимо у језичком турском вилајету а већ смо суочени са налетом једног новог агресивног језика са којим се Срби срећу у XX и XXI веку. Доказ да смо ми добрим делом остали заробљеници једног тешког историјског времена потврђује губитак осећања за језик. А јер нема памћења у времену и Истини изван језичког памћења – поновићу неколико података: српски писци бележе рађање Ђорђа Петровића, описују и природне феномене приликом рођења Ђорђа Петровића, и необично сахрањивање земних остатака Ђорђа Петровића. Наша династија, међутим, носи име – Карађорђевићи, дакле, по називу како су Турци називали Ђорђа Петровића (црни Ђорђе). Живећи потпуно у идеји сасвим другог језика, династија Карађорђевића бележи време суноврата а не успења свога народа. Грех према језику (као дому сваког народа, као души народа) и грех према прецима тражи од нас да се ослободимо језичког вазалства. Слободни у језику бићемо слободни и у памћењу и у вери, слободни у Истини па тако и у тумачењу монархистичког принципа који је произишао из хришћанских принципа. И зато јесте важно да се враћамо свом језику, јер нам он помаже да разумемо и наше грешке, и наше заблуде, и само нам он помаже да нас упути ка Истини која је Пут и Живот. Све је заплетено у језику и у њему је историјска биографија сваког па и српског народа – јер јеванђелист Јован (у 6. стиху 14. поглавља свог сведочења о Исусу Христу) утврђује историјско претрајавање народа кад упућује на Господа који је заветовао: „Ја сам пут и истина и живот“.

Рекао сам и поновићу: српски народ је дуго времена поседовао свест о Карађорђу као једној од стожерних тачака српскохришћанског православног уверења. Онда је захваљујући великим историјским искушењима српски народ изгубио то осећање. Изгубио га је дотле да смо дошли у ситуацију да се у нашем времену – у времену лажних вођа и лажних пророка, не само напољу већ и код нас, у времену политичких диктата Европе и Америке и времену сатанизације и гетоизације – српски интелектуалци одричу херојског мита о Карађорђу. У моди је приказивање српске историје као мегаломанске опсесије, патолошке политике и хегемонистичке идеологије. Тако је и вожд Првог српског устанка против турског завојевача постао амбивалентни вођа српске револуције, догођене под утицајем друштвених збивања и преокрета у Европи. Чак је и место вође устанка укинуто не би ли се истако сам догађај устанка – откада почињу два века модерне српске државе. Напросто, почињемо да отписујемо своју јасну прошлост пред нејасном будућношћу – верујући да се, на тај начин, и на најбољи начин, ближимо, стапамо, уједињујемо са светом који нам скраћује историјско време, скраћује земље и популацију, поижава патриотизам, сакати националне институције и проглашава жртве крвницима.

Дошли смо дотле да у позицији распада Југославије и сатанизације српског, древног европског народа сами релативизујемо своју прошлост и садашњост. Пристали смо да се свака монада нашег националног живота доведе у питање па тако и смисленост наше историје. Олако смо почели да се одричемо моралних начела отаца наших отаца и историјске традиције која се огледала у јединству предака и потомака. Током и после одбрамбеног рата, на крају логорског XX века, дозволили смо да нам мешетари пишу неисторијску биографију и тако изгласају националне вође (уз Светог Саву и Карађорђа) који су сметња придруживању новим цивилизацијским тековинама и новом поретку Европе и света. Наједном је обесмишљено верско, слободарско, херојско и морално својство српског народа. Модерним српским јаничарима никако није јасно зашто је Карађорђе заиста дао своју главу. Па, ипак, иако многима међу нама није јасно зашто је Карађорђе дао своју главу, било је међу нашим савременицима и оних до којих је та хришћанска, земаљска светлост Карађорђева дошла, и они су били свесни зашто је Карађорђе дао своју главу. Такво једно савремено сведочанство, а јер нисам сигуран да ћете га икада и где чути, ја ћу вам прочитати. То чиним стога да нас опоменем на чињеницу да се свест о националном горостасу, и Карађорђевом хероизму, није угасила и да се не може „потрошити“; она, напротив има свој одглас, свој духовни смисао, и у времену које је нама тако блиско, у времену када велики број политичара и велики број српских интелектуалаца није знао шта се дешава са српским народом, шта треба да се ради, није знао зашта треба да се бори. Из тог периода постоји овај запис: „Ђе Обилић некад стао, / отле мора да се пође. / Идућ тијем путевима / стигао сам млађан ође. / Ђе је многи прије мене боравио, биво, / пет живота још да имам / народу би мом дариво“.

Ово је запис са једног гроба у Дулићима код Гацка – један млад човек изгубио је, у антисрпском рату 1992, живот знајући зашто га даје. И зато, због душе нашег младог брата у Христу и праведности – дужан сам да кажем: свест о Карађорђу коју смо ми изгубили Српска Православна Црква је чувала. И заиста, молитвено се клањајући успомени на вожда Карађорђа, лета Господњег 1989, на освештењу темеља цркве св. великомученика Георгија а у родном Вишевцу Ђорђа Петровића – један од најмудријих српских владика Сава Шумадијски, обраћајући се народу поручивао је: Овде је Света земља и одавде се догодила слобода целом српском народу. Од данас преко Карађорђа ће Бог бити са вама и Ви никада више нећете бити сами. Срби морају то да упамте, јер када из свог памћења изгоне или забораве и пристану да у свом историјском памћењу остану без Карађорђа, њима предстоје највећа искушења. Треба ли поновити: Срби доиста јесу са Богом и Срби нису сами само онда када гаје свест о васкрслом Праведнику који је дошао у свет који га је осудио, баш тако као што су људи осудили и Ђорђа Петровића – Карађорђа. Његов Завет коме је он служио и хришћанско уверење (јер живот у Христу јесте живот у слободи) наш је Завет који остаје до краја времена, али тај Завет можемо изговорити и на други начин: Служите свом народу као што Господ служи грешнима.

 

 

Предраг Р. Драгић Кијук