Фонд стратешке културе, 17. 11. 2017, Пуковник Драган Крсмановић: Априлски рат и операција „Барбароса“ [из Архиве]

Очито је да је одлагање напада на СССР за немачку страну било губљење времена. А како је то време искористио СССР?

Немачки обавештајни и извиђачи подаци су потврдили да је „руска“ страна ово време искористила на добар начин ¹. И у мемоарима маршала Васиљевског ², Рокосовског, Баграмјана ³ и Жукова ⁴ можемо видети да су период после напада на Југославију а посебно мај и јун искоришћени за јачање одбрамбене моћи СССР-а. Све припреме нису биле довршене и пропусти отклоњени али је стање на фронту било далеко повољније 22. јуна него 15.маја.

Не треба изгубити из вида да је ток операције „Барбароса“ имао пресудног утицаја и на понашање царског Јапана и њихове планове на далеком истоку. Под руководством самог Цара 2. јула 1941. године је највише јапанско вођство донело одлуку да у случају пада Москве до краја августа Јапан ступи у рат на страни Немачке против Совјетског Савеза ⁵. Због неизвесности у вези јапанског држања у почетку агресије није могло, у одбрани, бити употребљено 25 дивизија са далеког истока које су касније имале великог удела у одбрани Москве у касну јесен 1941. године.

Наношење губитака је класично поимање умањења снага неке од зараћених страна. Убити, уништити или „избацити из строја“ јасан је али недовољан показатељ о расту или умањењу борбених способности неке армије. Црвена армија је пребродила кризу у лето 1941.године иако је изгубила скоро целокупну мирнодопску армију у само неколико месеци. Њена борбена моћ је нарастала а немачка, мада са знатно мањим губицима, слабила. Некада је важније противника лишити мобилизацијских потенцијала заузимањем територије него му нанети губитке или уништити индустријска постројења за производњу наоружања уместо уништења борбене технике на бојном пољу.

Немачки губици у Априлском рату су били минимални ⁶ и са становишта људских и материјалних губитака. Ове операције су биле међу онима које немачка војска сматра практично „бескрвним“ јер је добар део јединица само промарширао територијом Југославије без правих борби.

 

*

Аналогије у операцијама против Југославије (немачка документа скоро искључиво говоре Срба) и Совјетског Савеза (немачка документа говоре совјетска Русија) имају још једну „страшну“ димензију. По први пут је нацистичка Немачка отворено саопштила свој расни став према противницима. У Југославији се јасно раздвајају Хрвати и Македонци ⁷ а сав бес усмерава према Србима третирајући их на далеко строжи начин (у наредби упућеној Францу Халдеру (Franz Halder), начелнику Главне команде копнене војске 9. априла се налаже. „Са грчком армијом треба особито добро поступати, а са српским официрима крајње сурово“). Судбина намењена Русима била је још страшнија. На „Генералском већу“ одржаном 30. марта 1941. године на коме је ширем генералском саставу саопштен план „Барбароса“ Хитлер је јасно саопштио да се рат на истоку битно разликује од рата на западу ⁸. Наређено је погубљење без ислеђивања политичких комесара који су на тај начин постали прва категорија (још пре Јевреја) којима је одређена судбина да буду уништени без утврђивања икакве кривице.

 

*

Пред почетак агресије на Краљевину Југославију у њој је живела бројна Руска заједница „белих“ емиграната стиглих у Југославију после Октобарске револуције. О њиховом ангажовању током окупације и укључивању у Руски заштитни корпус историја је заузела двојак став. Али на држање Руса пред и у току априлског рата није могло бити приговора. Руси, официри Војске Краљевине Југославије часно су вршили своје дужности верни својој новој Отаџбини ⁹. Руси, поданици Краљевине али и они који су уживали избеглички статус, били су спремни да се за њу боре и дају живот за њену слободу ¹⁰.

 

Закључак:

Војска Краљевине Југославије није нанела велике губитке осовинским снагама. Ипак она је успела да за 5 недеља прикује на граници СССР-а целокупну немачку армију и пружи драгоцено време да се СССР, макар делимично, припреми за напад. Истовремено она се неповратно сврстала на страну оних који су спремни да поднесу жртву за одбрану властите али и слободе других.

Исход рата би био исти и да су осовинске снаге напале према плану 15. маја, али би губици и страдање совјетских народа били још већи а пут до победе још крвавији и тежи.

 

ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ:

Србија је 1999. године поново постала мета агресије оних који су сламањем Русије и експанзијом на исток желели да створе нови светски поредак. И поново је Србија постала учесник „рата за време“ између оних који су желели да искористе тренутну војну супериорност за реализацију својих агресивних циљева. Србија је бомбардована, разорена и привремено окупирана. Губици које је нанела агресору били су минимални. У рату за одбрану од агресије чланица НАТО пакта можда нисмо успели. Али „рат за време“ није изгубљен, Русија се политички, војно, културолошки а делимично и економски опоравила и припремила. Данас Русија није она слаба држава из 1999. године. Можда су поучени искуствима из 1941. године када је „37 дана закашњења“ можда одлучивало о судбини рата, агресори овај пут одложили или одустали од напада?

 

 

Пуковник авијације Драган Крсмановић, магистар историјских наука

 

 

 

 

 

 

1. Примера ради према извештају извиђачке ескадриле Ровел од 22. маја 1941. године примећени су „бескрајни одбрамбени радови (пре свега копање противтенковских ровова) дуж границе.
2. Мемоарска грађа: „…На пример, средином маја 1941. године на основу директива Генералштаба, пребацивање неколико армија (укупно 28 дивизија) из унутрашњости у пограничне војне округе, чиме је започета реализација плана концентрисања и распоређивања совјетских трупа на западним границама. Почетком јуна 1941.године, позвано је на вежбу око 800.000 резервиста, који су упућени као попуна у трупе западних пограничних војних округа и њихове утврђене рејоне.“ 264.
3.  „Ускоро је Генералштаб издао директиву да се у план заштите државних граница унесе низ суштинских измена. То је уследило одмах после окупације Југославије од стране фашистичких трупа. Команди округа било је наређено да знатно повећа састав трупа које су биле издвојене за непосредну одбрану државне границе… сећам се 26. априла је стигло наређење да се до 1. јуна формира пет покретних артиљеријских-противоклопних бригада…“ 264.
4.  „На дан 13. маја Генералштаб је издао директиву унутрашњим војним окрузима да упуте трупе на запад. Са Урала је пребачена у рејон Великије Луки 22. армија; из приволшког војног округа пребачена је у рејон Гомеља 21. армија; из северно-кавкаског војног округа пребачен је на линију дуж западне Двине 25. стрељачки корпус а из Забајкала у Украјину, у рејон Шепетовке 16. армија. У току маја пребацили смо из унутрашњих војних округа ближе западним границама укупно 28 стрељачких дивизија и четири армијске управе…“ 265.
5. [18] Džon Toland: Успон и пад јапанског империја, Загреб 1982.
6.  Подаци о немачким губицима у Априлском рату, у немачким изворима, дати су обједињено са губицима у кампањи у Грчкој („Подухват 25“ и „операција Марита“). Према најмеродавнијем извору, ратном дневнику Вермахта, под датумом 30. април 1941. године дати су укупни дотадашњи губици, дакле целе кампање сем напада на Крит. Према тим подацима погинуло је до тада 2.559, рањено 5.820 а нестало 3.169 немачких официра, подофицира и војника.

   Према подацима преузетим из књиге „Други светски рат (преглед ратних операција) књига 1, страна 511, у издању Војноисторијског института ЈНА, Београд 1957, а која се позива на књигу: „Der Deutche balkanfeldzug 1941. Wehrwissenschaftiche Rundschau“; gеneral Tippelskirch, 1955, str.64 у кампањи у Грчкој (без заузимања Крита) немачки губици су били око 5.100 људи (1.100 погинулих и 4.000 рањених и несталих).

   У свом говору 4. маја 1941. године Хитлер је као немачке губитке саопштио цифру од 17 погинулих официра и 1.042 војника док су се касније појавили подаци о: у КоВ 57 официра и 1.050 подофицира и војника и у РВ 15 официра и 84 подофицира и војника који се наводе као укупни губици Балканске кампање али се по свему судећи односе само на операције у Југославији (као и број заробљеника које је саопштио Хитлер).

7. У самој Хитлеровој наредби-прогласу саопштеном војницима вече пред напад се изричито каже: „Немачки народ нема никаквих повода да се бори против Хрвата и Словенаца. Од ових народа он ништа не тражи. Али немачки народ жели сада да се обрачуна са оном српском издајничком кликом у Београду….“ или у извештају Кајтелу од 9. априла „Само се још старо-Срби боре. Македонци и Хрвати одбацују оружје“.
8.  „Морамо одустати од становишта војничког витештва… Сада је у питању уништавајући рат… Будућа слика држава. Северна Русија припада Финској, Протекторати: источноморавске земље, Украјина, Белорусија… Борба против Русије: уништавање бољшевичких комесара и комунистичке интелигенције… Комесари и људи ГРУ су злочинци и као такви се морају третирати“.
9. Само један пример је Константин Јермаков, капетан I класе, командир 112. ловачке ескадриле са аеродрома Рожановачка Коса код Куманова који је првог дана рата положио живот у неравноправној борби предводећи своју ескадрилу.
10.  Председник Савеза Козака-учесника Светског рата, пуковник, Никола Примеров у име Савеза понудио је, 30.марта 1941. године, формирање добровољачког одреда и приложио списак од 178 официра, подофицира и редова. Војни архив, П-17, к-13,1/1.