Искра, 18. 2. 2022, Владимир Умељић: Хитлерова србомржња, додатни замајац геноцидне хрватске државе 1941-1945.

Питање: Зашто?

Одговор: Зато што су ти манастири вековима били места управљања и доказ егзистенције српског народа на овим просторима…“

Као што је познато, српски Патријарх Гаврило Дожић и епископ Николај Велимировић су, одмах по немачкој окупацији Србије, ухапшени и одведени у концентрациони логор Дахау; они више никада нису видели своју земљу, јер су новодошлим комунистичким властодршцима у другој Југославији били исто толико мрски, као и немачким нацистима. Митрополит Зимоњић није био те среће да падне Немцима у руке, он је био 12. маја 1941. године ухапшен од стране хрватских усташа и, после дужег мучења, убијен.

Варварско уништење Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду извршено је у нацистичком шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године. Губици културне баштине су ненадокнадиви, како је и београдска Политика 17.02.2022. још једном набројала:

„У налету немачких бомбардера НБС је погођена запаљивим бомбама и горела је три дана. До темеља су уништени зграда, сви инвентари и каталози, књижни фонд од 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа, 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, комплетне личне библиотеке попут оних Вука Караџића и Ђуре Даничића, као и целокупна преписка значајних личности из културне и политичке историје Србије и Југославије.“

Срби су, дакле, били суочени са више него надмоћном нацистичком војном машинеријом, која је већ прегазила највећи део Европе, и са њеним бугарским, мађарским и италијанским савезницима. Истовремено, одмах постаје јасно да Хрвати не мисле да се са Србима боре против нациста, већ само са нацистима против Срба – између 30 и 40% хрватских војних обвезника се не одазива мобилизацији и већ у прва четири дана рата „… долази до масовног дезертирања хрватских војника и читавих јединица…“ а хрватски делови југословенске Четврте армије (под генералом Недељковићем) и Седме армије (под генералом Трифуновићем) одбијају извршавање наређења и поздрављају надируће нацистичке армије, као ослободиоце.

То исто важи и за „Банатске Швабе“, релативно бројну (око 131.000) немачку мањину у Војводини, која је после пропасти нацистичког „Хиљадугодишњег рајха“ доживела трагичну судбину бројних стрељања мушкараца у војном добу, отимања имовине и масовног протеривања из друге Југославије од стране Титовог режима. То је, сигурно, био акт осветничког и несумњиво бесправног реваншизма, иако се та национална групација показала (скоро) безрезервно нелојалном и отворено, активно непријатељски настројеном у односу на своју завичајну земљу.

Већ 27. марта 1941, наиме, „Одељење за саботажу“ нацистичког „Уреда за шпијунажу у иностранству“, под вођством Ервина Лахоузена (Erwin Lahousen –а), доставило је локалној организацији фолксдојчера велике количине оружја и њихов предводник Сеп Јанко (Josef „Sepp“ Janko) је ставио на ноге бројне „Одбрамбене борбене групе“. Одмах по почетку напада „Сила осовине“ на Југославију, те наоружане групе су почеле да нападају с леђа југословенске јединице и да протерују све државне званичнике и чиновнике, заједно са њиховим породицама. И после извршене окупације, фолксдојчери су до краја рата служили у локалним оружаним снагама, организовани у „Ortsschutz“ и „Banater Staatswache“ и, сходно томе, фактички и врло активно припадали окупационој војној сили. Када су нацисти потом у Земуну, између марта и јуна 1942. убили 6-8.000 Јевреја, сва имовина жртава је већ следећег месеца била „капитализована“, а то значи највећим делом по багателним ценама уступљена дотичним фолксдојчерима.

Безусловна капитулација (српског дела) југословенске војске следи 17. априла 1941. године, при чему се само српски војници и официри одводе у заробљеништво. Хитлер лично заповеда да се „…српски официри морају наглашено лоше третирати…“

Југославија се распарчава – Македонија и јужни делови централне Србије допадају Бугарској, Словенија опет припада једној немачкој држави (Трећи рајх), Црна Гора и највећи део Далмације одлазе Италији а Војводина Мађарској. Остатак Србије се окупира и подчињава једном немачком војном заповеднику. Преостала територија (две петине) Југославије се проглашава „Независном Државом Хрватском“. Хитлерови најоданији сарадници, дакле – Хрвати, добијају највећи поклон и то не само у територијалном смислу, већ и у смислу политичке подршке – нарочито у погледу „српског питања“. Јер – хрватски властодршци почињу, одмах по преузимању власти, са једним беспримерним и масивним геноцидним прогоном Срба (Јевреја и Рома) на „својој“ територији и Адолф Хитлер им пружа своју безрезервну подршку.

У мају 1941. године, он се изражава похвално о „усташким напорима да се изузетно бројна српска мањина у Хрватској смањи…“ а 7. јуна 1941. године отворено саветује хрватском поглавнику Анти Павелићу, да „… следећих педесет година води национално-нетолерантну политику, ако хоће да хрватска држава заиста опстане…“ и када 1. октобра исте године добија извештај врховног немачког представника у тој НДХ, у коме поред осталог стоји да је хрватски режим „… испуњен слепом разарачком вољом у односу на стварне и замишљене државне непријатеље, пре свега Србе…“ и да би требало утицати на хрватску владу „… да одустане од намере да искорени све православце на својој државној територији…“, Хитлер изражава своје разумевање за хрватске поступке и изричито одбија да „… прави сметње хрватским активностима против Срба…“

Шта се може научити из ових историјских чињеница у односу на данашње време?

Као прво, примерено је подсетити се – шта је НАТО-пакт заправо намеравао, форсирао и постигао својом „мировном политиком“ на Балкану од деведесетих година прошлог века па до данас?

Ни мање ни више него оно, што је Кардинал-државни секретар Рафаел дел Вал, шеф Владе ватиканске државе, 1914, у само предвечерје Првог светског рата захтевао, наиме: „Србија се мора направити што је могуће мањом“. И – ни мање ни више него оно, што је и Адолф Хитлер захтевао 1941. године: „Србија се мора направити што је могуће мањом!“

Ово су, иначе, дословни цитати и ту не помаже флоскула „Свака сличност је случајна“.

При томе је непревидиво да је између ових историјских чинилаца постојао још један и не баш безначајни – шта је наиме хрватски бољшевик Тито радио својим „уставима“ и амандманима, који су у оквиру друге Југославије само Србију цепали на централни део и аутономне покрајине?

Није, свакако, занемарљива ни чињеница да у наше време како Ђукановићеви Монтенегрини, тако и косметски Албанци, под патронатом Запада, све чине да униште и/или отуђе, отму српске сакралне светиње и коначно испуне Хитлеров завет, како је то генерал Лер својевремено посведочио: „Зато што су ти манастири вековима били места управљања и доказ егзистенције српског народа на овим просторима…“

Ту се рефлектује континуитет рационалног дела политике Запада према Србима.

Истовремено, када слушамо гласоговорнике „НАТО-демократија“, онда редовно сазнајемо да се на њиховој страни налазе морал, принципи, истина, правда, искреност… Није, додуше, увек лако у то поверовати, као нпр. када су исти својевремено говорили о убијеној српској деци, као о „колатералној штети“, али једно би смело да буде јасно – није у питању коју страну би Алојзије Степинац и данас одабрао.

То је потврдио и један његов следбеник и земљак, хрватски римокатолички свештеник Јосип Дубовечак, који је означио почетак медијске хајке на Србе на Западу крајем 20. века, својим прилогом у немачком листу „Main Echo“, под насловом: „У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено!“

По очекивању, ни то није било пропраћено критичким гласовима, јер све дисквалификације Срба се сматрају рационалним, ма колико биле ирационалне, контрафактичне или штавише расистичке.

Историја је, дакле, непоткупљива а њен континуитет каткад поразан. Ирационална вербална пратња политичких одлука и делања се испоставља врло функционалном и делотворном. Испоставља се, значи, као додатни замајац политике.

Речима Шекспировог Хамлета изражено – ако је и лудило, оно има метод.

 

 

Др sci др Владимир Умељић