Искра, 7.8.2021, Владимир Умељић: Сан о „грандиозној хрватској нацији“, или смишљање митова путем „контрафактичке историје“

Како ХИ после тога још увек говори о „тисућегодишњој хрватској суверености“?

Вредно је међутим помена, несумњиво, да се у другој половини XX века јављају за реч и поједини хрватски историчари и потврђују „да тај текст из XIV века, звани Pacta conventa, није препис некаквог аутентичног документа“, да значи није валидан као историјски извор.¹

Прилично симптоматична тј. карактеристична је и експлицитна тврдња ХИ да је босански краљ „Tvrtko I. (…) zapravo obnovitelj stare hrvatske države, која се širenjem granica na okolne kraljevine izvan hrvatsko-ugarske države proziva i kraljevinom (1377.) (…) To je zapadno orijentirana, katolička banovina kojа širenjem postaje obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“.

Погледајмо колико је ова поставка утемељена у историјским изворима тј. шта ХИ и овде једноставно изоставља и тим непревидиво селективним прилазом историјским чињеницама ставља на диспозицију и сам свој научни карактер. Јер с њене стране сугерисана, самосвојна и врло произвољна дефиниција „католичанство = хрватство“ тешко да може да служи као научни доказ горње тврдње.

Твртко I Котроманић (1338-1391) је био прво бан а потом (1377-1391) краљ Босне. Он је био унук бана Босне Стефана I Котроманића (1242-1314) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића. Тврткова мајка пак, Јелена Шубић Зрински, потицала је из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица.

Једна хрватско-католичка племкиња је дакле удајом ушла у фамилију једног првобитно некатоличког (важи ли и овде ХИ став „католичанство = хрватство“?) бана Босне и једне српско-православне принцезе.

За подсећање – тек је Стефан II Котроманић (бан Босне 1314-1353), син Стефана I и српске принцезе Јелисавете „… да би учврстио свој положај и побољшао односе с папом, дозволио 1340. фрањевцима да утемеље своју мисију у Босни. Изгледа да је и он сам пре 1347. прешао у римско католичанство“ (не-хрватска, немачка, британска, итд. историографија, значи, то врло опрезно формулише, као „изгледа да“, јер и за то недостају дефинитивни докази.

Бан Босне, Стефан II Котроманић дакле тада, пре свог евентуалног преласка у католичанство није могао бити ни муслиман ни протестант, ни мормон ни Јеховин сведок, већ по сваком закону вероватноће само још један православни Србин, који је из непревидивих политичких, властодржачких разлога постао још један католички Србин.

Али чак и ако бисмо претпоставили да је он пре (могуће) конверзије био нпр. богумил (манихејска религија), нема дефинитивно никаквих историјских показатеља да је био Хрват.
Ни Твртково следствено делање не говори у прилог његовог „хрватства“, напротив.

Он је, очигледно, био врло способан владар и на врхунцу своје моћи крунисао се 26.10.1377. (ХИ пак тврди да он „potvrdu tog naslova neće dobiti do 1461.“ (?!) „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за „краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља“.

Том приликом је додао свом имену и име Стефан (грчки Στέφανος, значи „окруњени, овенчани“), које су носили и сви владари из фамилије његове бабе, из српске династије Немањића. Својој властели је потом додељивао нове, другачије племићке титуле, идентичне онима на немањићком двору, сасвим у њиховој традицији.²

 

Да кратко резимирамо:

а. Твртко је по женској линији потомак и српске династије Немањића, и у његовој генеалогији се налази само једна Хрватица (мајка Јелена).

б. Тек у претходној генерацији његов стриц, босански бан Стефан II Котроманић је по могућству прешао у римокатоличку конфесију, што би само по ХИ требало да значи да су тада и сви чланови његове фамилије, закључно са потомцима, аутоматски постали Хрвати.

в. Твртко се крунише у једном српско-православном манастиру „Круном Светог Саве“ за краља Срба, Босне (дакле не Хрвата, али свакако ни Босанаца/Бошњака), Приморја и западних земаља, и узима име српских владара.

г. Он себе, по свим расположивим показатељима, сматра обновитељем српске а не хрватске државе и када нпр. 1377. осваја од Балшића, српских господара Зете и горње Албаније, залеђе Дубровника (Требиње, Конавле и Драчевицу), он у једној повељи експлицитно пише, да он тиме само „враћа назад земљу својих предака Немањића, која је остала без легитимних (немањићких) господара“, дакле „po njih ostavljšu i ne imuštu svojego pastira“, те да зато преузима „srbskuju zemlju“,  јер жели „ukrepiti prestol roditelj mojih“, који „v zemljnem carstve carstvovaše, i na nebesnoje carstvo preselili se“.³

д. То условљава врло рационалну закључну претпоставку, да је он једноставно схватио ко су били његови најзначајнији преци и чему би он требало да тежи на свом путу ка владарској величини, као и шта га при томе у очима савременика легитимише.

 

Овде је примерено поставити неколико питања:

Како, дакле, ХИ долази на то да је „Tvrtko I. (…) zapravo obnovitelj stare hrvatske države“,  иако се Хрвати у његовој краљевској титули уопште не помињу? Уз то Срби су једини народ, који се у његовој званичној титули наводи, остало су само географски називи области у оквиру његове државе.

Да ли модерна ХИ тиме заправо постулира да је Твртко, додуше, „обновио стару хрватску државу“, али без иоле вредног помена Хрвата у њој, да су дакле једини конститутивни народ у њој чинили – Срби?

Даље, како то да је његова држава била „obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“, када је он по сопственом самосхватању био краљ Срба а потом 1389. слао војску под својим најбољим, до тада најуспешнијим војсковођом (Влатко Вуковић) на Косово Поље и само се доследно борио заједно са кнезом Лазаром Хребељановићем против надирућег османског султана Мурата?

Закључно, како то да он, као католик а према ХИ ето и Хрват („католичанство = хрватство“?), није заправо молио римског папу за круну, већ се определио за немањићку, Светосавску (= српску) традицију источног православља?

Осим тога, у најмању руку спорно је да је он заиста остао у (могућој) новој католичкој конфесији свог стрица Стефана II Котроманића:

– Зашто он није од Ватикана тражио владарску круну, објашњава већ врло компетентно и упечатљиво његов савременик папа Урбан V, који 14.12.1369. пише мађарском краљу Лудовику I, да Твртко „иде мрским стопама својих претходника“ (и то заправо говори врло убедљиво, буквално из прве руке, против конверзије Стефана II у католичанство, прим. аутора) и подржава, „…и брани јеретике  у Босни“ (…);⁴

– Даниеле Фарлати наводи: „Када се овај (Твртко) уплео у грехе и грчку шизму, одродио се од стричеве врлине и религије (то пак говори за конверзију Стефана II, додуше тек стотинама година касније, 1769., прим. аутора)“;⁵

– Одорико Риналди пише да је „Твртко, расколник (= православац), који је 1369. прогонио свог млађег брата Стефана, католика“, ⁶ итд.

– Твртко, закључно, при свом крунисању „Круном Светог Саве“ у Милешеви, по верификованим подацима из архива Српске православне цркве, преузима, што је било неминовно, и Крсну славу династије Немањића, Светог првомученика и архиђакона Стефана, која се празнује 15. августа, која је од тада па до данас и Крсна слава Херцег Новог, града који је он 1382. основао.

О Слави, као само српском прилогу православној традицији изворног хришћанства Истока (инклузија претхришћанског култа предака у нову религију) није заиста потребно даље говорити.⁷

А ако Твртко није био римокатолик – шта је са основним и ултимативним принципом ХИ и хрватских водећих елита кроз читаву историју од Велике шизме до данас, да је „католичанство = хрватство“?

О глорификујућој конструкцији ХИ „Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)“ заиста не би требало трошити речи, потребно је само бацити поглед на примарне историјске изворе, као и на немачку, аустријску, мађарску, турску, тј. читаву европску историографију.

Та самосвојна редефиниција стварности звучи неозбиљно, дефинитивно мегаломански и нашла би своју примерену примену само при илустровању, разјашњавању карактеристика тзв. контрафактичне историје.

То исто важи иза тврдњу „Хрвати вековима били „предзиђе кршћанства“ (antemurale christianitatis), при одбрани Европе од Турака, при чему се ревносно игнорише и нпр. писмо, које је 1653. један језуита упутио свом старешини у Риму, у коме јасно стоји:

„Српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички су први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).⁸

Исто толико (мало) смисла имају и покушаји хрватизације проминентних историјских личности, као нпр. да се мађарски племић из познате магнатске фамилије и победник Турака код Сиска на крају XVI века Тамаш Ердеди (Tamás Erdődy) једноставно прогласи Хрватом, само јер је исти од стране мађарског краља био постављен за бана Хрватске и заступао његове, мађарске интересе.  Наведимо овде само да је један од његових предака Tamás Bakócz Erdődy, надбискуп Esztergom-a и потом кардинал, био једно време и латински патријарх Цариграда, пошто су га западни крсташи освојили у 4. крсташком рату 1204.⁹

Или је то ипак био један хрватски кардинал, који је ето писао и историју Цариграда?

 

Чему се, дакле, узбуђивати када актуелни хрватски председник Милановић, славећи олујно етничко чишћење преко 200.000 и масовно убиство око 2.000 беспомоћних српских цивила 1995, изјави „да нема проблема са сућути са слабијима (наравно – Србима), да се тада дешавало да се убију дјед и баба на кућном прагу и да се ради о десецима случајева“?

Десетине или хиљаде српских жртава, тја, то све покрива хрватска „контрафактична историја“, зар не?

 

Др sci др Владимир Умељић 

 

 

 

 

 

1. Упореди: Nada Klaić: O. Mandić, “Pacta conventa” i “dvanaest” hrvatskih bratstava, Historijski zbornik, XI–XII, 1958–59, Historijski zbornik 13 (1960); даље: Hrvoje Jurčić: Die sogenannten „Pacta conventa“ in kroatischer Sicht, Ungarn-Jahrbuch 1969, München.
2. Richard Frucht (Hrsg.): Eastern Europe. An introduction to the people, lands, and culture. Band 3, ABC-CLIO, Santa Barbara 2005.
3. Stojanović Ljubomir, Stare srpske povelje i pisma I. Beograd, 1929
4. Farlati Danijel, Illyricum Sacrum IV. Venecija, 1769.
5. исто
6. Radojčić Nikola, Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I. Beograd, 1948.
7. Сајт СПЦ, Прослављена крсна слава Херцег Новог, 18.08.2015.
8. А. Ивић, Прилози за повијест Хрватске и Славоније у XVI и XVII вијеку, Старине ЈАЗУ, 35, Загреб, 1916. Даље. М. Ванино, Два прилога повијести исусовачког колегија и гимназије у Вараждину, Вјесник хр. ХСД земаљског архива 19, 1917. Од значаја је и чињеница, иако није чудно, да су католички Хрвати а не православни Срби добили од Ватикана овај почасни назив „antemurale christianitatis“. Понекад се, ето, у име „вишег циља“ и језуити игноришу.
9. Eintrag zu Erdődy in: Austria-Forum, dem österreichischen Wissensnetz – online (in AEIOU Österreich-Lexikon).