НСПМ, 25. 6. 2012, Будачки процес – отрежњујуће поруке историје

Иако су партизанске јединице већински биле састављене од Срба, у Прогласу о оснивању ЗАВНОХ-а речено је да је хрватски народ осудио Павелића, што није одговарало истини јер се хрватске масе нису у већој мери укључивале у партизанске јединице, нити су давале значајнију подршку антифашистичкој борби. Постојала је чак и наредба ЗАВНОХ-а да се у борбама штеде хрватска села како би се створили услови да се Хрвати што више укључују у Народноослободилачки покрет. То се није десило све до слома Италије и видљивих знакова да нацистичка Немачка губи рат.

Момчило Диклић у својој књизи наводи наредбу команданта Групе кордунашких одреда Срећка Маноле о „забрани паљења хрватских кућа под претњом смртне казне”. Затим је истакнуто да се строго води рачуна кад се пролази кроз неко хрватско село да не дође до инцидента. Тражило се да се обрати пажња на понашање партизана, на њихову пристојност и учтивост, а затим се, као пожељно, препоручује: „… нарочито раскринкавати четнике Драже Михаиловића и наглашавати да смо ми партизани борци за слободу хрватског и српског народа, а не четници”. Владимир Бакарић је, следећи линију КПХ, јануара 1943. године у Карловцу рекао да „код нас има још увек шовинизма, и да је већа опасност шовинизам код Срба него код Хрвата“, и то је једна од препознатљивих и трајних константи хрватске политике до данашњих дана.

Нажалост, овакву идеолошку позицију о највећој опасности од српског шовинизма можемо наћи и у многим радовима и иступањима наших бораца за људска права и југоносталгичарских противника српског национализма, који је за њих и даље остао највећа опасност за развијање добросуседских односа и наставак модернизације и европеизације Србије.

Ова књига читаоца стално опомиње на горку чињеницу да слабо познајемо своју историју, а још мање следимо смисао њених отрежњујућих порука. Историја показује да је обрачун са српским шовинизмом морао да води управо проверени српски кадар, и тај задатак дотични Срби приљежно су обавили као одани и послушни војници Комунистичке партије Југославије.

Већ при крају рата било је сасвим јасно да су српски национални интереси озбиљно угрожени и доведени у питање, али су Срби и њихови руководиоци остали верни идеји о заједничкој борби два народа против фашизма и разорности великосрпске идеје и четничког покрета.

У овој књизи Момчило Диклић нам је, веома аргументовано, показао како је хрватски кадар у КПХ и ЗАВНОХ-у преузео политичко и организационо вођство у партизанском покрету и антифашистичкој борби, користећи при том сваку повољну прилику да ликвидира све визионаре српске судбине људи који су настојали да одбране српске националне интересе и успоставе равноправне односе два народа у току и након рата.

О томе најбоље сведочи потресно поглавље ове књиге које се бави Будачким процесом, на коме су осуђени представници српског народа у партизанском покрету који су указивали да се затомљују и негирају жртве и улога српског народа у антифашистичкој борби.

Њихово визионарство огледа се управо у томе што су препознали да се стварају услови за афирмацију хрватске политике самоодређења и самосталности, која је и довела до ерозије свих права која су Срби остварили у својој партизанској борби. То своје визионарство платили су животима, а српски национални интереси већ тада су маргинализовани, док је српске жртве прекрио заборав и оспоравање. У летку који је био једини материјални доказ који је у процесу имала оптужба, може се јасно препознати шта је био разлог за одржавање Будачког процеса, класичног политичког монтираног процеса. Ево једног цитата из књиге о којој пишемо:

 

„Да ли ти, Србине, можеш бити задовољан ЗАВНОХ-ом, у коме господаре Назори, разни Шиме, Грегурићи и Филипи? Да ли можеш признати својим представништвом ово тело у којем седе усташки и домобрански официри, који су лили српску крв по Босни, Лици, Кордуну и Банији?

 

Раскомадаше и распарчаше нас на десетке народа и народића, комадају и цепају горе него што су то чинили Немци. Нас Србе мисле заувек оделити од мајке Србије и дичног Београда. Све то није никакво чудо ако знамо да ни у једном вишем форуму Хрватске и на најодговорнијем месту нема Србина.

 

У Централном комитету Комунистичке партије Хрватске нема ниједног Србина, у свим окружним комитетима сви су секретари Хрвати. Ту је место Хрватима. У ЗАВНОХ-у, АВНОЈ-у, партијским форумима, а теби Србине? Теби је место на бункеру у жици.

 

Зашто се онда борите? За слободну и велику Хрватску. Да сачувате хрватски народ од одговорности за злочине учињене над Србима у Лици, Кордуну и Банији. Ко се бори у вашим дивизијама и бригадама Народноослободилачке војске Хрватске: Срби, раја сиротиња. Ко командује? Хрвати, усташки синови и рођаци. Командант Хрватске је Иво Рукавина, рођак гласовитог крвника Јуце Рукавине, комесар Хрватске војске исто је Хрват. Командант корпуса опет Хрват, а комесар корпуса усташко дете и усташки брат Вецо Хољевац. Где су браћа овом омиљеном борцу и ‘јунаку’ са Кордуна?“

 

Такође, веома је битно поглавље ове књиге које се бави проблемом константног потискивања српског питања од 1945. до 1990. године. Чињенице неумољиво говоре да је у рату разорено 50.000 српских домаћинстава, организовано је највеће пресељавање и колонизација српског становништва у Бачку, Барању, Банат и Срем. Из Лике је отишло 6.840, а из Баније и Кордуна 3.240 породица. Колонизација и аграрна реформа донеле су велику промену етничког састава Хрватске и значиле даљу реализацију хрватске националне политике, а осетно слабљење српског националног корпуса. У закључку ове књиге аутор је јасно одредио своју позицију спрам политике која је вођена у оквиру партизанског покрета, и не само у том оквиру. Он је јасно нагласио супротстављеност интереса Срба и Хрвата у мотивима и начину вођења антифашистичке борбе:

„Политичке разлике међу комунистима КПХ очитовале су се по националној линији, у устанку па и касније, све до распада СФРЈ. Разлика између српских устаничких маса и већине комуниста хрватске националности била је та: за Србе је приоритетно било да се спасу од режима НДХ, а за комунисте хрватске националности да освоје власт и створе хрватску државу, те да у њој спрече евентуално формирање било какве српске територије, организоване у било ком облику.

Страшна трагедија српског народа, углавном, није била тема, а ни интерес руководства КПХ. Своје планове комунисти хрватске националности не би могли реализовати без српских комуниста, односно кадра. Послушници су били одгојени с јаком идеолошком наобразбом у духу ‘слепе’ покорности. Руководство КПХ је, због наведених разлога, избегавало српске интелектуалце. Уочљиво је било да је већини руководилаца хрватске националности било приоритетно стварање што веће државе Хрватске, док су Срби хтели Хрватску као равноправну републику заједничке државе Југославије. Део руководства хтео је Хрватску без Срба.”

Ова изузетно вредна књига Момчила Диклића искрени је позив да се непрестано залажемо да се сачува и одбрани истина о највећем доприносу српског народа антифашистичком покрету у Хрватској, јер ћемо једино тако моћи да спречимо фалсификовање историје и њену употребу у дневнополитичке сврхе, како се то данас чини у Хрватској, не би ли она, накнадно и без праве основе, себи приписала свој јединствени антифашистички легитимитет, за који у озбиљној историјској аргументацији не постоји упориште.

 

 

Маринко М. Вучинић