Печат, 25.1.2013, Владимир Умељић: Дрска и срамна ревизија историје

 

УЛОГА ВАТИКАНА

Желимо још само кратко да се осврнемо на однос тадашње хрватске државе према Српској православној цркви и на Корбово третирање хрватског католичког клера, и улоге Ватикана у хрватској држави 1941-1945.

Зато прво неколико података о односу тадашње хрватске државе према Српској православној цркви. Од девет епископа, тројица су била убрзо ухапшена, зверски мучена и убијена, остали су успели да правовремено напусте НДХ.

Усташе протерују више стотина и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркви.

У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, који је по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоји додуше да је „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али је чињеница да су „… Немци одговорни за највише 10 одсто овог броја, остало је био резултат усташког крсташког похода…“

Александер Корб једноставно изоставља ово – значајно и карактеристично – поглавље историје хрватске државе 1941-1945, не наводи га и, по природи ствари, не коментарише га. Он кратко помиње, додуше, нечовечно мучење и убијање српских православних свештеника (стр. 249), а разарању цркава посвећује једну једину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да исти не би служили партизанима као осматрачнице“ (стр. 240).

Што се тиче насилног покатоличавања православних Срба, као још једног значајног и карактеристичног поглавља историје хрватске државе 1941-1945, исто тако прво неколико историјских извора и навода из научне литературе:

Почетком маја 1941. године, штампа се у бискупској штампарији у Ђакову један летак и дели Србима (изводи):

„Становници грчко-источне вере! Послушајте овај пријатељски савет – бискуп од Ђакова је до сада превео хиљаде грађана у свету Католичку цркву (…) следите примеру ваше браће и јавите се што пре за прелазак у Католичку цркву. Као католици моћи ћете да останете у свом дому…“

Објављује хрватска Бискупска конференција 15. маја 1941. године једно упутство свом свештенству за прелазак православаца у католичанство. Бискупска конференција упозорава да до преласка не би смело да долази из „… материјалистичких и егоистичких разлога…“ и позива на разумевање оних, који су „… у последњих двадесет година, под притиском државне силе, против свог убеђења, због повластица или из других личних интереса отпали од Католичке цркве…“

Шеф полиције немачке Службе безбедности пише, у свом извештају од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-Рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300.000 Срба):

„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан (…) доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је Католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено (…) Из тога се види да је хрватско-српско стање напетости и једна борба Католичке цркве против Православне цркве…“

Сличну научну вредност поседује још један историјски извор, једно сачувано писмо словеначких клерика хрватском римокатоличком надбискупу:

„Вашој еминенцији је сигурно познато да данас у Хрватској православци у масама прелазе у католичанство (…) које планове Загреб при томе следи, рекао је са савршеном искреношћу један од најутицајнијих људи у Хрватској, министар др Миле Будак. Он је у Госпићу званично изјавио – један део Срба ћемо побити, један део протерати, а остатак покатоличити и тиме похрватити (…)

 

„СЕКУЛАРНИ КАРАКТЕР“

Како Александер Корб третира насилно покатоличавање Срба у Хрватској 1941-1945. године?

Он једноставно тврди да је усташки режим имао „претежно секуларни карактер“ (стр. 29) и да је насилно покатоличавање православних Срба био један „секуларни пројекат хрватске државе да би решила „српско питање“, пошто се претходна пракса масовних убистава показала нефункционалном, а пракса исељавања стигла до своје границе изводљивости“ (стр. 285-286).

Аутори, који заступају друга мишљења и позивају се на не тако малобројне примарне историјске изворе, Корб једноставно дисквалификује, декларишући их као „антиклерикалце“ (стр. 35).

Он допушта још једну могућност: „Како изгледа, напади на католичанство у послератној Југославији су служили камуфлирању националистичких циљева. Та комунистичка парадигма је потом, од осамдесетих година 20. века без много труда преведена у једну српско-националистичку парадигму“ (стр. 30).

Тиме он заокружује искључивање свих историјских извора и научне литературе, који би могли да противрече његовој основној тези, да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, Ватикан и хрватски католички клер нису имали никакве везе са дотичним збивањима.

Јер једни су неверодостојни као „српско-националистички, српско-комунистички или нацистички, а под утицајем њихових смртних непријатеља, српских националиста“, а други јер су „антиклерикални или пак само камуфлирани српско-националистички“.

Он дакле и само консеквентно остаје при својој изјави, да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“. Закључимо само још једним цитатом, још једним примером Корбовог односа према „Јасеновцу“ (који је био „мултифункционалан“, а не логор смрти) и Католичкој цркви. Он пише:

„Да депортација у логор ‚Јасеновац‘ није обавезно морала да резултира усмрћивањем депортованих, показује и пример хиљада српске деце, која су после напада на партизанске области доведена у овај логор.

У једној примерној акцији спасавања, организованих од стране неколико приватних особа, уз помоћ Црвеног крста и Католичке цркве, успело је пуштање на слободу те деце и њихово смештање у сиротишта и дечије логоре“ (стр. 329).

Да ли из незнања или намерно, тек он не помиње име дотичног „приватног лица“, племените и храбре аустријске болничарке Диане Будисављевић, која је 1941-1945. заиста избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе.

Можда разлог изостављања њеног имена лежи и у претећој опасности, у потреби да се потом евентуално цитира и из њеног дневника, значи из још једног примарног историјског извора, који би моментално дезавуисао Корбову горњу тврдњу, да је спасавање српске деце из „Јасеновца“ уследило „уз помоћ Католичке цркве“.

О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом и својој молби, да јој први човек хрватског католичког клера помогне при овој хуманој мисији, Диана Будисављевић извештава два пута.

Белешка од 3. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“

Белешка од 6. маја 1942. звучи још резигнираније:

„Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“

Можда, међутим, и њен дневник припада „српско-националистичким“, тј. „антиклерикалним“ и тиме безвредним историјским изворима?

 

АКАДЕМСКИ ВЕРЗИРАНИ РЕВИЗИОНИСТИ

Корб изузетно добро влада инструментаријумом своје струке. Два есенцијална инструмента одликују, наиме, једног стручњака/научника: Као прво и основно, опште владање језиком и као друго, владање партикуларним („занатским“) знањима дотичне струке.  Корб је врло добро школован у обе области.

Он припада академски верзираним ревизионистима историје. Његов изненађујуће селективни и непредвидљиво интересно мотивисани приступ проблематици хрватске државе 1941-1945. и њеној геноцидној политици у односу на Србе, Роме и Јевреје, као и његов екстремно апологетски став у односу на хрватски католички клер, Ватикан, па и на тадашњу хрватску државу (све масовне злочине су, по њему, починиле оне малобројне усташе) постављају га додуше у значајној мери у питање, као једног озбиљног и објективног историчара. Задатак историјске науке није, наиме, да додељује (увек субјективне) апсолуције.

Оно што он у овом свом делу у суштини чини (тачка гледишта језичко-филозофске теорије дефиниционизма), то је да, захваљујући умешном баратању језиком, узурпира власт над дефиницијама, самосвојно и научно-ауторитативно редефинише стварност, да затим ту виртуализовану стварност прогласи једином „стварном стварношћу“ (супституција садржине формом) и да је психагошки прошири, и етаблира у јавности, у свести људи. То, међутим, није историјска наука.

То је методологија опробане (и успешне) инструментализације и манипулације људима, коју препознаје и идентификује, проучава и анализира мултидисциплинарна, превасходно језичко-филозофски утемељена теорија дефиниционизма.

Корбов начин рада, дакле, припада релативистичком схватању филозофије, за које језик представља најубојитије оружје, главни инструмент доминације над другима, а у служби остваривања својих партикуларних интереса и циљева.

Његово несумњиво врло солидно познавање „заната“ историчара стоји превасходно у служби конструисања спољне форме, која би ето требало да детерминише и садржину овог његовог дела (покушај супституције садржине формом).

Другим речима, његов рад се може посматрати као један релативистичко-филозофски трактат у научно-историјским хаљинама, а у служби (претежно хрватског) покушаја ревизије историје.

Његовим неоспорним трудом је, међутим, промена парадигме и у немачким социјалним наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексије стварности.

Те науке наиме убрзано добијају један заједнички и доминантни идеолошко-политички предзнак.