РТС, 11. 10. 2025, Квадратура круга: Био је леп и узвишен као Бог – Страдање дечанског монаха Гаврила [Видео]

Јерођакон Гаврило (Неђељко Ковачина) уморен у комунистичком логору у Сремској Митровици (1949) Фото: Братство Царске Лавре Високи Дечани

Био је леп и узвишен као Бог.

Тако је монаха Гаврила, у својој књизи Црвена куга, описао историчар и књижевник Антоније Ђурић, који је био Гаврилов сапатник у затвору у Сремској Митровици.

Гаврило је рођен 1920. године у Мостару, у богатој трговачкој и винарској породици Ковачина. После завршетка школовања у Мостару и Сарајеву Гаврило 1939. године одлучује да се замонаши у манастиру Високи Дечани где завршава трогодишњу монашку школу.

Када је НДХ 1941. године успоставила власт у Мостару, део Гаврилове породице је избегао у Београд, а део је страдао од усташке руке у Мостару.

Гаврило је цео Други светски рат провео у манастиру Дечани и захваљујући његовом познавању италијанског језика манастир није девастиран, јер је та светиња, као и цела Метохија, била у италијанској окупационој зони.

Након Другог светског рата нове власти су похапсиле део дечанских монаха, део прогнале, а манастиру је одузето око 700 хектара земље, винограда и шума. Од бројног братства у Дечанима су остала само четири монаха. Међу њима и Гаврило.

 Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Међу њима је био и млади Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смело рекао: ,,Вино служимо само за причест!“. После тога су га тукли без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи.

Врло брзо је ухапшен под оптужбом да је за време рата пунио акумулаторе за радио станицу у селу Лочани, која је, наводно, одржавала везу са штабом Драже Михаиловића. Дивизијски војни суд у Приштини због тога Гаврила осуђује на 10 година затвора и упућује га на издржавање казне у Сремску Митровицу. У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим свештеницима да вуче ваљак и „равна“ круг.

После 4 године проведене у затвору Гаврло умире у својој 29. години. Умро је са иконом на грудима, како сведочи у својим мемоарима Антоније Ђурић. Сахрањен је на затворском гробљу у Лаћарку. Његова породица није могла добити посмртне остатке јер су тадашња затворска правила налагала да се тело покојника не може добити све док не истекне затворска казна. Гаврило је сахрањен на затворском гробљу код Лаћарка, без икаквог обележја.

Његова мајка је неколико пута писала управи затвора у Сремској Митровици, тражећи Гаврилову смртовницу, како би могла да реши имовинско-правне односе и поврати имовину коју им је током рата одузела НДХ. Добила ју је тек из петог покушаја. Тада је већ било касно, јер су нове, послератне власти претвориле готово сву имовину породице Ковачина у друштвену својину.

Уредник емисије Бранко Станковић аутор је 18 документарних филмова и две драме које су екранизоване на РТС-у, као и мноштва документарних емисија, које су, као и филмови, награђиване на домаћим и међународним фестивалима.