Српски меморијал, 10. 11. 2023, Предраг Р. Драгић Кијук: Конвертитско успење и суноврат – Огледи из омилитике

Америчка правна гимнастика

Завршни сценаријски докторат о злим Србима и добрим муслиманима представља интернационално обележавање десетогодишњице Сребренице, од 31. марта до 8. октобра 2005. У ту сврху организоване су позоришне представе, округли столови, дебате, конференције о геноциду, промоције књига, филмова, изложбе фотографија, изложбе уметничких слика, концерти посвећени Сребреници и поводом ње.

Програм се одржавао у различитим местима, од Сарајева, Тузле и Поточара до Београда и Париза, али и у различитим државама: БиХ, Шведска, Белгија, Холандија, Данска, Норвешка, Турска, Словенија, Немачка, САД, Италија и Велика Британија. Свој допринос носиоцима активности (од „Златног љиљана“ из Штутгарта до система ЦИМОС из Копра и Међународног мировног савјета) дале су и фондације и институти: Фондација Хајнриха Бела, Фондација Александар Лангер и Гетеов институт. Међу учесницима своје место су обезбедили и Европски либерални савез, Зелени из Белгије, Музеј Европе, Европска комисија, Holocaust Memorial Museum, Кристијан Шварц-Шилинг (међународни медијатор за Peace Implementation Council), један новинар у улози пратиоца Тадеуша Мазовјецког, новинари бивши извештачи из Сребренице, Вацлав Хавел. Природно, у оквиру овако педантно осмишљеног програма (директно ослоњеног на постојећу сатанизацију Срба) нису изостале ни Мирне демонстрације деце, ни стручни скуп „10. годишњица масакра у Сребреници“, ни учење Кур’ана, ни међународна конференција о „Геноциду над Бошњацима у сигурној зони УН“.

Овако замишљеној холивудској мултимедијалној презентацији „Истине о Сребреници“ ко би могао одолети. У сложеној операцији дезинформисања и сатанизације учествовали су и припадници западно-хришћанских политичких организација, али и бројне црквене организације. Истозначно, понављане су острашћене изјаве, од бившег председника ЕУ Жака Делора, који је тврдио да је „суштински узрок сукоба идеологија етничког чишћења коју је обновио Добрица Ћосић“ – до бившег америчког председника Била Клинтона који је, иако је знао истину, тврдио да Срби нападају заштићене зоне, заклињући се: „Ми морамо да учинимо да Срби плате вишу цену за непрестане нападе на проглашене сигуроносне зоне УН у Босни“. Карикатуристи су Радована Караџића приказивали са репом, припаднике српског народа као мајмуне, а реч Србија (Serbia) писали са почетним словом „S“ у облику кукастог крста. Хришћански „Презан“ (Present) читаоце подучава: „Срби би требало да хватају маглу, треба им одаламити шамарчину коју је ова багра и заслужила“. Ваљда се зато опат Пјер (француски свештеник-хуманитарац Abbe Piеrre, „друга мајка Тереза“ и пропагатор кондома) „моли да се ватра небеска обруши на Србе и казни их за злочине“, а чикашки кардинал Бернардин потврђује делотворност такве молитве: „НАТО бомбе су оправдане“.

И не само то: допринос „праведних“ не треба потцењивати у оркестрираној србофобији, па је, захваљујући лажима, фалсификатима и дезинформацијама Хашки Трибунал добио снажну пропагандну трансфузију, а Американци подршку за све што су радили (или ће радити) на јужнословенском делу Балкана. Све је било верно традицији: као што су деобе по ентитетима за Босну и Херцеговину у Дејтону рађене по картама које је израђивала ЦИА, тако се за накнадну истину о Сребреници побринуо ЕУФОР, који се влада према заповестима америчких функционера.

Шта је резултат овакве политике и чему могу да се надају народи над којима се врши такав политички експеримент? Босански муслимани су, као и Шиптари (иначе увелико ослобођени европске царине као да су им Американци већ доделили самосталну државу, и поред Резолуције Савета безбедности УН 1244), већ на путу регистровања за НАТО, односно, на путу евроатлантских интеграција, а да их нико о томе ништа није ни питао. Додуше њима то није ни важно, улога сателитских творевина им не смета – када су већ Срби окривљени за све, укључив и католичко-муслиманска зверства кроз која су прошли, или преживљену монструозност казнених експедиција америчке НАТО фаланге.

Занимљиво је да је хуманистичка политичка администрација САД у оквиру пројекта „Истине о Сребреници“ чак лицитирала и са бројем (од 6 до 14 хиљада) ликвидираних муслимана. Када је у питању успех мисије и реализација холивудско-политичког сценарија ни мртви не могу бити поштеђени. Зато су представници некрофилске цивилизације на свој начин прекопавали и бројали мртве без обзира што је Елизабет Рен истраживала и пронашла у једној гробници 500 муслиманских војника побијених артиљеријском ватром. Хашки Трибунал је доследно остао при ставу лицитираног броја ликвидираних, иако је хашки судија Патриша Валд обнародовала становиште о броју становника Сребренице (37.000) у свом чланку поводом процеса генералу Крстићу (часопис за правну етику „The Georgetown Journal of Legal Ethics“, Spring 2003, No. 3).

Ако је, као што јесте, Светска здравствена организација пописала 35.632 расељених лица из сребреничке зоне (а 700 муслиманских војника је стигло до Жепе) – изгледа да је игра бројевима једина правна норматива вашингтонско-хашке правне гимнастике. Штавише, нико није ни трагао за истином, или разлозима могуће одмазде, неголи за српском кривицом. Тако је и до дан-данас мало за кога остало упозорљиво, иако нетачно, претпостављајуће становиште генерала Мекензија: „Досадашњи докази показују да је број Срба које је Насер Орић побио изван Сребренице раван ономе броју муслимана које је босанско-српска армија ликвидирала у самом граду“.

Истину о Сребреници није омела ни чињеница да се међу именима несталих (које хашка администрација броји у побијене) на бирачким списковима ОЕБСА, за 1997. годину, нашло 3.016 лица. Чини се да по холивудском сценарију ништа није немогуће, па ни да нестали муслимани гласају, већ према потреби: час се оглашавају мртвима, час особама које су оживеле само да би искористиле своје демократско, гласачко право.

Очито, у приказивању монструозности Срба није смело бити ограничавања. Нико се није усуђивао да узме у обзир ни непобитну реалност: да су припадници муслиманске војске у Сребреници, као заштићеној зони, имали и тешку артиљерију и да су из Сребренице одлазили у крвава оргијања над Србима, – тек не чињеницу да су се Изетбеговићеви јуришници војно организовали далеко пре Срба. Муслимани нису били незаштићена и ненаоружана популација на коју је насрнуо српски агресор. Да би оваква истина могла довести у питање свеукупни муслиманско-српски сукоб то је било јасно и америчким аналитичарима, који су тражили начин да се заштити сценарио о унапред одређеним кривцима. Зато је Волфганг Петрич, извршилац америчке воље у „случају“ Сребреница, заташкавао Халиловићеву изјаву и у том смислу за Изетбеговића резервисао простор мученика, оца незаштићене нације, и немилитантног лидера. Сефер Халиловић, начелник главног штаба Армије БиХ, међутим, тврди да су муслимани, 1992, још пре почетка већих сукоба имали 98.000 наоружаних бораца.

Истина о Сребреници, као и о „Босни“, дубоко је скривана. Извештај првог команданта снага УН у „Босни“ Сатиша Намбијара, није презентован на Савету безбедности УН, скинут је са дневног реда на захтев Мадлен Олбрајт (која је, истовремено, тражила бомбардовање Срба) само зато што се бави злочинима муслимана. Новинар Б. Волкер потврђује да дописи послати генералном секретару УН Бутросу Галију сведоче да су муслимани одговорни за стравичне злочине у улици Васе Мискина – иако амерички војни суд, Трибунал у Хагу, и даље суди Србе за ове злочине. О лажној оптужби против Срба изјаснио се и Јасуши Акаши, специјални изасланик ОУН за „Босну“, који је у Њујорку 6. јуна 1996. упозорио немачког дописника DPA „да постоји тајни извештај светске организације (ОУН) у коме се окривљују босански муслимани за покољ цивила на тргу Маркале фебруара 1994“ (60 мртвих, 200 рањених). Док су УН, претворене у амерички сервис, заузеле став о „српској кривици“ (Клинтон је то бранио уверењем о српској „врло вероватној“ кривици, а Ворен Кристофер на основу свог „унутрашњег убеђења“) дотле Б. Волкер цитира речи француског председника Митерана: „Пре неколико дана ми је господин Бутрос Гали саопштио како је сигуран да је пројектил који је погодио сарајевски трг Маркале био муслиманска провокација“.

Да су Американци систематски крили муслиманске злочине показује и догађај познат као покољ Маркале II (из августа 1995), за шта су ОУН, „у име више политике“, окривиле Србе. И у овом случају дошло је до забране објективних информација (како наводи лорд Овен у књизи „Балканска одисеја“) пошто су Срби, доследно америчком пројекту, унапред били окривљени. Налаз артиљеријског стручњака ОУН, за сектор Сарајево, руског пуковника А. Демуренка није узиман у обзир. Један од команданата УНПРОФОР-а у „Босни“ 1995, холандски генерал-мајор Корнелијус Хендрик Николај, тврдио је да у овом случају за „окривљивање Срба није било конкретних доказа“, док је УНПРОФОР-ов генерал Андријан ван Бал недвосмислено износио утисак „да су снаге босанских муслимана пуцале на сопствени народ – са намером да кривицу пребаце на босанске Србе“.

Сличну „обраду“ доживела су и наредна документа, на пример Резолуција 1244, којом је закључен престанак бомбардовања српских земаља 1999, потписан Војни договор са „Међународним снагама безбедности“ у Куманову, те сходно договору почело и повлачење југословенске армије са Косова и Метохије, јужне регије Републике Србије. Наиме, Резолуцију бр. 1244 Савет безбедности је донео 10. јуна 1999. али се „њен текст не слаже ни са предлозима Договора из Београда (од 3. јуна 1999) нити са текстом Нацрта резолуције, који је пренет на вестима међународних медија 8. јуна 1999, дан пре потписивања Војног договора“ (Панајотис Г. Харитос). Заслугом Француске и Велике Британије у тексту Резолуције је „Привремени договор за мир и самоуправу на Косову“, из Рамбујеа, прекрштен у „Споразуме из Рамбујеа“, па испада да је Југославија прихватила и ултиматум из Рамбујеа. Без имало сумње може се констатовати: Вашингтон и његови европски сателити нису само злочинци, већ манипуланти и елитни представници цивилизације кажњивог нивоа бахатости и расизма.

 

 

Америчка председничка акција

У пакленом процесу фалсификовања, Американци су учитали Сребреницу као круну свог, наводно, промуслиманског залагања на међународној сцени. Потцењујући и понижавајући земље аутентичне муслиманске културе успели су да убележе један краткорочни поен али и да, лажном биографијом, још више допринесу несрећи муслимана у Босни и Херцеговини. Пакт који је склопљен са сарајевским политичарима не само да нема дугорочну корист већ, њиховим новим и радикалним захтевима, Европу и САД доводе на различите позиције.

Напросто, не треба пренебрегавати чињеницу да је, почетком офанзиве српске војске на Сребреницу, холандски батаљон безуспешно захтевао помоћ НАТО снага. То подједнако потврђује постојећи сценарио злочиначког удружења, али и одговорност међународних снага да учине све не би ли српска војска неометано ушла у Сребреницу – како би се, потом, приступило разрађивању сценарија о „почињеном геноциду“. Прећуткује се не само напуштање Сребренице од стране муслиманских трупа пред надирањем српске војске (?) већ и њихова војна моћ; према сведочењу Тома Риплија, британског војног аналитичара, а на основу изјава чланова холандског батаљона у Сребреници, „босанске трупе“ су биле опремљене „потпуно новим противтенковским наоружањем“ (!). Напоменимо да је и у овом периоду, по одлуци Савета безбедности УН (Резолуција 819 од 16. априла 1993) Сребреница имала статус заштићене „безбедносне зоне“.

С правом војни посматрач УН Карлос Мартинс Бранко (заменик шефа за операције Фонда УН за становништво, који је испитивао војне посматраче УН у Сребреници) закључује „да муслиманске војне снаге нису ни покушале да искористе предност тешке артиљерије под контролом УН… јер би тада угрозили имиџ жртве, који је био пажљиво исконструисан“. Према томе, одговорност српских снага за ослобађање ове територије и разбијање легла муслиманских злочинаца, не може бити већа од одговорности међународних снага које су се сврстале у актере дисциплинованог саучествовања у остваривању америчког сценарија за „случај Сребреница“. Ако је, наводно, масовног масакра било у Сребреници онда се, у том случају, од одговорности (јер није ништа учинила да то спречи) никако не могу ослободити ни САД ни ЕУ, ни УНПРОФОР ни НАТО.

Исфабрикован историјат Сребренице, на тај начин, није ни могао да оствари довољан статус убедљивости. Америчка пословична самозаљубљеност и површност превидела је да сила није синоним за логику. Петричева одлука, 2000. и 2001. о оснивању Меморијалног центра долази пет и шест година после наводног масакра у Сребреници. Али у назначеној фази америчких планера сем плиме предомишљања (трећу одлуку о Меморијалном центру је Високи представник донео 2003), има и потпуно супротних сведочанстава, попут изјаве Ибре Мустафића, председника Скупштине општине Сребреница. Он је категорички тврдио (Junge Welt, 27/28. јул 1996) да је прича „о тешким злочинима Срба у Сребреници чиста измишљотина“. Слична је реакција и војника из међународне базе у Сребреници Холанђанина Карела Молдера: „Све што причају о Србима, то су глупости…“ Извештаји холандског батаљона (без обзира на силеџијски НАТО притисак на војно министарство и владу Холандије), под чијом заштитом је била Сребреница, не говоре ни о каквом геноциду; чак је командант холандских војника Том Кареманс 1. августа 1996. био унапређен, иначе познат по изјави: „Борба за Сребреницу је била коректна војна акција од стране Срба“.

Осмогодишње дезинформисање није, сем политичке кампање, донело никакве валидне доказе. Баш супротно: српске жртве у сребреничкој регији, ритуална убиства над њима и геноцидни полом Срба у Сарајеву, а потом разоткривање монструозних политичких манипулација којима се влада САД, уз помоћ европских сателита, обрачунавала са Србима од 1991 – потапају глобалистички балкански план.

Да би се спасла америчка антихуманистичка политика (уз афере са ратним заробљеницима из Авганистана, свакодневна убиства цивила у Ираку, постојање НАТО-затвора широм Европе мимо европске сагласности), осведочена као цивилизацијски суноврат, у помоћ стижу услужни интелектуалци, писци својих кредитора, попут Силвије Матон која је код угледног издавача („Фламарион“, 2005), укључујући се у кампањско обележавање десетогодишњице, објавила обимну памфлет-студију „Сребреница најављени геноцид“. По упрограмираном тајмингу ова француска некрофиличарка написала је и роман о Шиптарима на Косову и Метохији („Океанија и варвари“, Париз, 2003).

Прва укопавања су у Сребреници (у којој је пре 1941. и Другог светског рата, живело око 50% српског становништва, а пре 1991. 28%) почела 2003. и све до данас врше се по холивудском сценарију, дакле на немуслимански начин. Натпис на споменику Меморијалног центра у Поточарима (септембра 2003. свечано га је открио лукративни миротворац, аматерски саксофониста, те историчар, глобалистички сексолог Бил Клинтон) на арапском је, непознатом језику босанским муслиманима. Баш зато овај површни амерички маркетинг (на сличан начин изрежиран је и протест Шиптара са свећама) још и више чини неуверљивом истину о Косову и Метохији или истину о хуманистичким разлозима подизања сребреничког Меморијалног центра. Очито, сем политичке акције, нити и један објективни аналитичар не може у „америчкој истини“ да препозна стварне чињенице о распаду Југославије, о разлозима сукоба у Босни и Херцеговини, или о хрватском демократизиму, те шиптарској цивилизованости.

На паклени процес фалсификовања или обраде истине, указао је и Хакија Мехољић, шеф полиције у Сребреници. У својој изјави (описујући неуспели договор са Изетбеговићем у Сарајеву) он наводи садржај плана који је Клинтон, априла 1993, нудио Изетбеговићу. Тај сценарио је подразумевао да се четничке (српске) снаге испровоцирају, уђу у Сребреницу, да се побије 5.000 муслимана – како би Клинтон имао одрешене руке за војну интервенцију НАТО. Хакија Мехољић је одбио да учествује у масакру сопственог народа и због свог неслагања са оцем муслиманске нације у „Босни“ (Изетбеговић) једва спасао живу главу.

Сада се чини јаснијим зашто се у лицитирању бројем мртвих у Сребреници пошло од замишљених, Клинтонових 5.000 до растућег броја од осам, десет или дванаест хиљада жртава у наводном геноциду. Пројектанти плана сребреничког масакра су Американци, па иако никаквог масовног масакра или геноцида није било од плана се није смело одступити; једноставно, на тој некрофилско-клинтоновској идеји дограђивана је сребреничка кула од карата. На тај начин су муслимани задобили улогу жртве (сличан случај са Вуковаром – за Хрвате, селом Рачак – за Шиптаре), а Срби џелата. Из те перверзне политичке игре нема излаза (амерички политички ум и не жели стварно разобличавање рата), муслимани су поверовали у своју нову биографију (баш као и Хрвати и Шиптари), срасли са измишљеном истином – док се Срби налазе у перманентној борби са америчком измишљеном истином. Ова монструозна играрија америчке војне демократије не може донети ништа добро, она смишљено слаби и троши народе на којима се изводи експеримент – иако, на жалост, из облапорних разлога у њој увек учествују и домицилни политичари. У сребреничком случају једино добро је што је Хакија Мехољић спасао главу, и поред тога што то није довољно да би се Срби спасли од лажне историје, нити муслимани од вере у лажни геноцид. То је разлог што ће америчко политичко чудовиште остати за проучавање аналитичарима XXI века, у коме ће, на сличан начин, користити виртуелне злочине као стварне (пентагонски политички клон) – за оправдавање војних похода.