Српски меморијал, 10. 11. 2023, Предраг Р. Драгић Кијук: Конвертитско успење и суноврат – Огледи из омилитике

Несумњиво, Клинтонови планови су програмирани из само једног разлога: наћи убедљив повод за стационирање НАТО фаланге на, у то време, још увек неокупираном делу Балкана. Почетак рушења Југославије, извесно је, подудара се са плановима измештања НАТО. Србију, као најважнији фактор на Балкану, требало је сломити у сваком смислу (политичком, војном, економском) пошто је она једина могла бити сметња – неспремношћу да буде кооперативна – атлантском тоталитаризму и прекомпоновању европоцентричне НАТО армаде у светског арбитра. Тактички и стратешки, глобалисти су успели: Срби су сатанизовани и враћени два века уназад, а у „Босни“, као и на Косову и Метохији, међународне снаге мира (УН) прерасле су у НАТО трупе. Није ли онда и Сребреница само детаљ из стратешког и геополитичког усмерења, који ће глобалисти остварити, после бомбардовања и агресије на Србију, 1999. Да је Клинтон представљао поверљив глобалистички адут сведочи и његова биографија: корисник је „Роудсове стипендије“, чији је оснивач маштао о светској влади, додуше под вођством британске круне. Сесил Роудс, експлоататор дијаманата и руда у Јужној Африци, био је члан „Комитета 300“ (као и Черчил), масонског удружења. Умро је 1902. и завештао богатство својој фондацији.

 

Амерички политички епизодисти

Бригу о будућности Босне и Херцеговине, и о њена два ентитета, води протекторска власт, чији представници долазе из земаља које су подржале сецесионистичке циљеве Хрватске и Словеније, али и дириговале распадом Југославије. Немачка и Ватикан су наметнули чланицама Европске заједнице „решење“ посттитоистичке Југославије, посебно бригом за католике Хрвате и Словенце, своје традиционалне савезнике. На исти начин ЕЗ је, уз патерналистичку подршку САД, превремено признала БиХ (6. април 1992) и тако директно „починила злочин… не водећи рачуна о 35 одсто Срба у Босни и Херцеговини“ (Биљана Плавшић). САД су, у том смислу, најодговорније за ратни обрачун који се у БиХ догађао, а који је непосредно после признања примењен по принципу „спржена земља“, попут беспризорног покоља Срба у селу Чемерно, 10. јуна 1992. године.

Али, злочине над Србима америчка медијска служба за дезинформисање покрива лансирањем својих лажи. У јесен 1992, на мировним преговорима у Женеви, Харис Силајџић изазива шок тврдњом да је 30.000 муслиманки силовано што до краја године евроамерички медији заокружују на 100.000. Тадеуш Мазовјецки, члан Комисије ОУН, закључује да је број силованих 12.000, иако амерички „Nеwswеек“(4. јануар 1993), децидно утврђује како је 50.000 муслиманки силовано. Педантна Џуди Дарнел је, већ у фебруару 1993, открила 47 српских логора за силовање, иако Међународни Црвени крст издаје саопштење да нема података о таквим логорима у Босни и Херцеговини. Истовремено, због неслагања са политиком CNN и других медија за дезинформисање (који су од марта 1993. „паковали“ Сребреницу, а ондашње опкољавање од стране српске војске проглашавали „стотинама умрлих“) француски генерал Philip Morillon (Моријон) је жестоко нападан у западним публикацијама, а шведски генерал Lars-Eric Wahlgren (Валгрен) и белгијски генерал François Briquemont (Брикмонт) – због лажи о рату и примењеној србофобији – поднели су оставке.

Доследни у систему дезинформисања, фалсификовања и продужне сатанизације Срба – са немалим, мањим или већим задовољством – остали су евроамерички глобалисти и после окончања рата у „Босни“ 1995. Политички или етички хендикепирани они су, према зацртаном плану, развлашћивали Републику Српску. Међу првим америчким политичким епизодистима истакнуто место има високи човек са зечијим срцем, Карл Билт, специјални изасланик генералног секретара УН за БиХ, те за Балкан. Он је, 1996, забранио употребу имена Радована Караџића, забранио чак објављивање текстова о злочинима муслимана над Србима и у II светском рату.

Стављајући печате глобалистичке секте на истину у име виших политичких циљева, Билт истиче (у књизи „Мисија мира“) како је Вашингтон одлучио да је Сарајево муслимански град, као да у њему десет општина нису биле српске, и да су баш у њему муслимани почели са препадима (3. маја 1992) на колону возила ЈНА, без обзира на обезбеђење команданта ОУН и Европске заједнице у Босни и Херцеговини. Зар то не потврђује да су босански муслимани имали налог да „босанску кризу“ не решавају политичким средствима неголи отпочињањем рата? Ови и слични догађаји крајње транспарентно утврђују да су у Босни и Херцеговини једино Срби били за мирно разрешење кризе и смиривање ратнохушкачких страсти. Сведок Карл Билт у „Босни“ ништа од тога није видео, или није смео да види. Када је из њега и проговарала савест њу је убрзо замењивало ћутање и послушничка лојалност. Он је 4. августа 1995. назвао Фрању Туђмана злочинцем („Ми остављамо Туђмана у Хрватској да почисти већинско српско становништво…“), а 1999. сматрао да нема мира на „Косову“ док се шиптарски тероризам не искорени – па, променио мишљење.

Волфганг Петрич није засенио србофобични биланс, напротив, умањивао је број Срба у свакој прилици као што је камуфлирао изјаве Мустафе Церића, поглавара Исламске заједнице, према којима „у српском народу постоји српско-православни фашизам“. Усвајањем једног српског сирочета, Петрич није умео да сакрије спровођење америчког плана, нити задужење да после седам година успостави сребренички мит. Прећуткујући злодела над Србима, православним хришћанима, он се није обазирао на чињенице, губећи из видокруга да заташкавање истине није вид кооперативности и прагматизма – но још већи злочин од почињеног злочина. Свој расизам Петрич ће поновити и у књизи о „Косову“, признајући своје везе са ОВК, као што неће пропустити прилику да упише себи у заслуге што је Хашим Тачи био укључен у преговоре у Рамбујеу. Доследно свом опредељењу, Петрич је бирао и сараднике; улогу његовог портпарола имала је Александра Штиглмајер која се прославила (1992) нарученим лажним подацима о 60.000 силованих муслиманки „од којих су 30.000 у другом стању“.

Педи Ешдаун, „раџа од Босне“, показао је 2003. да он нема намеру да уважава иједну изабрану институцију Босне и Херцеговине. Отпуштао је и смењивао кога је хтео, нарочито Србе (59 политичара од којих и Драгана Калинића, председника Народне скупштине РС 2004), и владао декретима (на нападе британског „Гардијана“ да доноси 14 декрета месечно бранио се тврдњом да то чини 11 пута месечно). Ешдаун није крио анимозитет према Републици Српској, а као окаснели левичар пропагирао је њиховог пулена Броза, па се у БиХ залагао за титоистички политички кључ: за председника – муслиман, за председника Парламента – Хрват, за премијера – Србин. На несрећу својих послодаваца Ешдаун никога у БиХ није придобио за демонстриран модел власти у коме поданик сем послушности треба да буде обдарен за достављача и лојалност. Напросто, исувише је његова владавина била транспарентна, не скривајући фасцинацију америчким државним терором и војном демократијом, која је, као и њена европска претходница, заузела највише место у историји милитантних цивилизација.

Ипак, чини се да није безначајно напоменути да је овај ислужени шпијун енглеске империје, у својству Блеровог изасланика и „међународне заједнице“, компромитовао англоамеричку политику на Косову и Метохији. Ешдаун је 28. септембра 1998. у Сувој Реци водио конспиративне разговоре са шиптарским терористима (ОВК), сачинио увид у њихов војни арсенал и обећао им, у име енглеског премијера, већу помоћ и бољу опрему.

Наставак сатанизације Срба је план који треба да испуни лице од особитог поверења, Кристијан Шварц-Шилинг. Али и да уложи посебан труд за популаризацију либерализма новог европског и светског (америчког) поретка. И његов речник – као и његових наредбодаваца, дојучерашњих ратних хушкача и управитеља туђим судбинама – препун је фраза о борби за демократију, људска права и бољи живот. То је, ваљда, и једини разлог што је овај бивши немачки поштански министар одмах запретио Србима забраном демократских права. Тај полет у 2006. само је увод за завршни расплет „српског питања“ у 2007. години. Наиме, Шварц-Шилинг зна да су Немци одабрани да реализују амерички балкански план. Преседавајући ЕУ од 1. јануара 2007. биће Немачка, па ће она, исправљајући своје историјске грешке, дефинитивно адактирати „српско питање“ током своје владавине, уз помоћ Јоакима Рикера (шефа цивилне мисије за Космет) и Кристијана Шварц-Шилинга (Високог представника међународне заједнице БиХ). Ако се Немцима посрећи, као у случају рушења Југославије и васкрсавању држава својих хрватских и словеначких дужника, могуће је да ће баш они бити најзаслужнији и за промену процедуре ЕУ, односно за укидање консензуса приликом доношења кључних одлука.

 

Америчка мантра: мисли глобално – живи локално

Главна крилатица евроамеричких глобалиста – транзиција – жижна је тачка ове антихришћанске идеологије. За политички подобне и расистички употребљиве већ је награда за улазак у ЕУ чињеница да су убележени за кандидате. Али и за њих, као и оне на листи чекања због своје некооперативности, транзиција представља дуг процес, непредвидивог трајања, у ком интервалу се завршавају у сателитским државама приватизација, банкократија, бесправна отимачина националних добара, потпуна контрола свих институција, понижавање просвете, здравства и судства и медиокритетска хипнотизација народа из колоне односно реда за улазак у рај ЕУ и приступ земљама правде, хармоније и економског просперитета. За државе и народе који нису доживели америчко идеолошко просветљење нема наде, за њих је затворен улазак у друштво одабраних, од њих се хумана глобалистичка Европа брани санитарним кордонима. Једноставно, искорак из пакла у рај могућ је само уз помоћ транзиционе иницијације. Тако преображени и преобраћени, шенген Европљани стичу нова интелектуална, верска, сексуална и политичка искуства. И стичу знања о новом вредносном систему, одбацују старо и облаче ново рухо, уче се рату за мир, патриотизму као учешћу у превентивној агресији и вери која не зна ко јој је бог али зна ко су чиниоци осовине зла, то јест сатанина деца.

Додуше, бар то показује српски оглед, одабрани кандидати треба да се додворе, заслуже свој будући нови идентитет и затраже извињење за своју неспремност. Срби, над којима је три пута извршен геноцид у двадесетом веку, не умеју да нађу протежее који би их привели Великом Мајстору (Великом Брату) коме би признали своју кривицу: за етничко чишћење над њима у Хрватској 1991–95; за прећуткивање исељавања 100.000 својих сународника из Источне Босне до 1990; за људска права која су неумерено давали мањинама, а посебно због преурањених права женама (које су право гласа стекле у Белгији 1948, у Швајцарској 1971); зато што су приволели НАТО да, само у периоду од 30. августа до 13. септембра 1995, изврши 3.300 борбених летова на Републику Српску и избаци на њу, противно забрани вођења рата недопуштеним ракетама, око 5.000 тона убојитих средстава, од тога и пројектиле са осиромашеним уранијумом; зато што поштују међународно право, а то значи и сувереност и територијалну целовитост своје земље; зато што су уценили НАТО да на њих, 1999, изручи 9 тона нуклеарног отпада и 5.000 зрна са осиромашеним уранијумом (У-238) као и неутврђен број пројектила са бојевим главама испуњеним радиоактивним материјалом непознатог порекла; зато што сматрају да су Косово и Метохија њихова света земља једино из разлога што на територији од 11.000 квадратних километара имају око 1.300 сакралних објеката и православну епископију стару 1080. година.

То су и разлози због којих Срби нису разумели суштину антихришћанског покрета евроатлантских интеграција и што су западали из грешке у грешку. Утолико је сваки покушај индукованог прагматизма само појачавао њихову одговорност. Покушај смањивања антиподних разлика са антицивилизацијском појавом глобалиста се у ствари претворио у наставак тензије и сатанизације српског народа, па је отуда потпуно погрешно залагање за прихватање „хуманистичког лица“ америчког хегемона или разумевање његове патобиографије као историјске неминовности.

Срби не могу да очекују повољан историјски исход пристајући на лаж у односима са евроамеричком империјом и зато политичари чине историјску грешку: када пристају на стављање ембарга на истину, када пристају на слободно кретање НАТО снага на територији коју су те снаге бомбардовале 78 дана и ноћи, када повлаче тужбе против свих учесника у геноциду над српским народом на крају XX века, када власт у Београду претвара грађане у доушнике, уводећи од 5. маја 2006. телефон 9191 за издају генерала Младића, или кад правно ругло XX века, Трибунал у Хагу, прихватају за легални и легитимни међународни суд. Синдром понављања грешке уочавамо и у ћутању које је пропратило Ешдаунову идеју за подизање Меморијалног центра у Приједору (код рудника Љубије) да подсећа на побијене несрбе или када се политичари залажу (попут Вука Драшковића, српског министра иностраних послова) да се за Србију на интернету прихвати домен „SS“. Ова аматерска инфантилност и сервилност не само да прелази преко чињенице да ће свако електронско претраживање на адреси „SS“ сем гестаповаца излистати и Србе – већ покушава да нас натовским новоговором убеди да домен „SS“ у ствари означава скраћеницу „Србија Србима“ (!?). Заговарати овакву опцију, у ери срачунате сатанизације српског национа, могу једино политички преступници чија је каријера завршена.

Ништа мања није грешка ни недавна одлука САНУ да за званични језик на својим научним скуповима прогласи енглески, нити ће такав став било шта изменити у односу антихришћанске војне демократије према Србима. На исти начин, објављивање огласа / конкурса у бањалучким и београдским новинама на енглеском језику, сем подсмеха, не садрже нити и један разлог оправдања. Које то стране фирме прате наше конкурсе и ко је озбиљан заинтересован да послује на окупираној територији, ко уопште у свету има разлога да зна да се пословни огласи и конкурси објављују на енглеском у неким балканским новинама?

Управо обнародовано братимљење савезне државе Илиноис и Србије (иницијатори гувернер Род Благојевић и председник Србије Борис Тадић) доказ су недопустиве политичке необавештености. Братимити се са државом у којој је, пре свега заслугом гувернера Благојевића, августа 2005. усвојен закон којим се регулише програм за основне и средње школе (увођење лекција о геноциду у Босни, Руанди, Украјини…) – може једино неко ко је не само оболео од удворичке психологије, већ и од историјске неодговорности.

Ништа се не постиже ни провинцијалном одлуком по којој ће, сваког понедељка, од почетка октобра 2006, „Политика“ покренути штампање посебног додатка (избор текстова на енглеском језику веома познатог „Тhе Nеw Yоrk Тimes-а“), а тек не популарним издањем такозване „Енциклопедије Британике“ која се објављује у Чикагу од 1901. године. У својој издавачкој историји лист „Политика“ ништа срамније није објавила од овог примера енциклопедијског шунда, укључујући у ово издање и одреднице које су само потписивали непознати дилетанти домаћег порекла. Примери недопустивих материјалних грешака, избор одредница (нема помена о Јасеновцу, али има о Шиптарима као становницима „средње Европе“), начин заступљености српских писаца – валидан су пример како ометени у образовном развоју мисле да могу задобити неки поен код америчке хунте.

Овај след грешака политичких конвертита јесте у духу медиокритетске цивилизације, али није у духу здраворазумске логике. Срби су историјски народ и они на диктат политички разуларене и постхуманистичке идеологије не треба да одговарају мером глупости. Корисност у политици се не досеже прагматизмом који патологизира сопствени народ нити лојалношћу која успоставља ембарго на истину о страдању сопственог народа. Ако се, пак, на грешкама учи онда треба очекивати, бар у Републици Српској, пристизање политичара који ће бранити и интернационализовати истину о 550.000 српских страдалника у Босни и Херцеговини (расељени, побијени, изгнани) и који ће, захваљујући таквој истини, чувати интегритет Републике Српске – која је историјска творевина, а не амерички транзициони поклон.

*

Разлоге за сатанизацију Срба сагледавамо у чињеници да они постхуманистичку еру нису схватили као процес дехристијанизирања глобалне хришћанске заједнице. Неспоразум није настао у медијском и већ фарсичном оптуживању српске популације за последњи бастион очувања комунистичке идеологије, већ због неспремности да се укључе у савремене интеграције на антихришћанским и антихуманистичким начелима. Ниједан од југословенских народа није више пострадао од комунизма неголи Срби, и за њих је замена једног тоталитаризма другим била неприхватљива, тек не владајуће гесло глобалиста у фази посткомунизма: циљ оправдава сва средства.

На српску инертност и неодазивање овом неомакијавелистичком призиву, евроамеричка заједница је одговорила економском, политичком, медијском, психолошком и војном агресијом. Срби су се уверили да прошлост сустиже садашњост („Насиље је дубоко морално“ – Мусолини), да је популизам друго име глобализма и да нове промене буде старе мржње (Ватикан, Берлин, Лондон). Не мање, одбијање америчке мантре по којој се мисли глобално а живи локално – за Србе се претворило у катаклизмично страдање. Утолико ће парадигма најсавременијег српског страдања бити парадигма обличја такозваног новог поретка света. На исти начин, „решавање“ српског питања у оквиру Европске уније (која је свој први рат водила против овог малобројног народа, а без да ју је он угрожавао) показаће будуће одлике и, такозваног, новог европског поретка.

Најзад, у овом огледу из анатомије морала треба указати и на феномен ширења идеолошке вирусологије, односно политику мимезиса и пронијарства. Савременој неонацистичкој србофобији Америке придружена је и традиционална србофобија Велике Британије и Немачке, као и марионетских земаља које своје интересе мере (и остварују) уподобљавањем овим политичким ауторитетима. Квазиморални кредит за србофобију римокатолици су нашли у ватиканском тоталитаризму, а протестанти у супериорном британском либерализму. Остале европске земље (посткомунистичке), понете надирућом економском расистичком страшћу, рекламираном профитократијом и откривеном месијанском посебношћу – своју србофобију су изграђивали на америчком узору; додуше, комплекс аутсајдера су, понекад, надокнађивали према узорима француске амбивалентности. Управо то и јесте разлог хомогенизације (лихварски, расистички и колонијални синдром) евроамеричке модерне конквисте, а последично и јединственог става у обрачуну са Србима. Упркос томе, чињенице неумитно потврђују да ово злочиначко удружење једино сноси кривичну одговорност за планирано рушење Југославије, изазивање рата, спровођење појединачних и колективних ритуалних злочина, екоцид, етноцид и геноцид.

Патолошки компромис са Србима, антихуманистичке и антихришћанске снаге виде у наметању своје воље – чиме би престало даље сатанизовање и сакаћење српског национа и његових територија. Дабоме, уз услов српског пристанка на забрану памћења и потпуно адактирање стварне, и наредбодавне америчке и егзекуторске, европске, одговорности. Сигурност за овакву врсту кооперативности српских политичара, Американци налазе у додатном испољавању не једино искључиве послушности, већ и љубави према вредностима америчке војне демократије.

Ово уверење, међутим, није засновано на стварности, већ заблуди, произишлој из стартне позиције политике која је изгубила сваки кредибилитет и разуман компас.

 

 

Предраг Р. Драгић Кијук

Беседа на научном скупу „Европске интеграције и демократски стандарди“, Бања Лука, 24. септембар 2006.

Објављено у књизи „Огледи из омилитике“, библиотека XXI век, Центар за хришћанске студије, Београд, 2008. 

 

Напомена: 

Наглашавања у тексту Српски меморијал / а.м.