Српски меморијал, 2. 6. 2025, Александар Динчић: Страдање српских школа и учитеља у Јужној Србији за време окупације (1915-1918)

Топлички устанак: Буквар и прва читанка на бугарском језику за Српчиће у окупираној Србији Фото: Народни музеј Топлице, Wikimedia Commons, DjordjeMarkovic

СТРАДАЊЕ ШКОЛА И УЧИТЕЉА У ВРАЊСКОМ ОКРУГУ

У новембру 1915. године, позвана је прва група лесковачких свештеника, учитеља, чиновника, културних и јавних радника да се пријави војним властима ради пријема плате. Друга група Лесковчана, од 18 до 50 година старости, позвана је 19. децембра 1915. године. Издвојено је њих 87 и сви су одведени у Сурдулицу, где су после мучења поубијани. Међу њима се нашао и Александар Пржић, професор у лесковачкој гимназији. На истом месту стрељани су и учитељи Душан Цакић, Јован Биволаревић, Трајко Стојановић и учитељ у пензији Душан Манасијевић. ¹

Учитељи који су били поштеђени стрељања или интернација систематски су врбовани за бугарске националне интересе. Такав је био случај са учитељицом Јулијаном Михаиловић. По наређењу бугарских власти, по њеном повратку у Врање, где је затекла тешко болесну мајку, требало је да у новоформираној бугарској школи и гимназији буде предавач. Није желела да заборави да је Српкиња, да може после тридесет година рада говорити српској деци да је ово Бугарска и да предаје бугарску историју. Бугарски чиновник ју је отпустио уз речи: „А ви кад нећете да будете наша учитељица, идите па се патите и мучите као и ваша деца“. Од последица тешког живота Јулијана Михаиловић је ускоро и умрла.²

Врањски окружни начелник је 6. децембра 1916. године упутио свим подначелницима у моравској области да су заборавили бугарски језик и да су усвојили српски, јер се и у својим актима служе српским речима, и прети да ће бити кажњени за употребљавање српских речи. ³

Спроводећи доследно програм бугаризације српског подмлатка, Бугари су у Лесковцу оформили основне школе и прогимназију у којима се настава изводила на бугарском језику.⁴ Лесковачка прогимназија, на чијем се челу налазио Бугарин Никола Бувков као директор, била је смештена у згради пређашње основне школе, која се налазила у дворишту градске цркве. Бугарски наставници су становали у реквирираним собама најугледнијих лесковачких кућа. ⁵

У срезу јабланичком највећу штету претрпеле су школске зграде у Орану, Реткоцеру, Сијаринској Бањи и Слишану. Бугари су убили учитеља у Доњем Коњувцу и Лапотинцу. ⁶ Учитељ у Доњем Коњувцу Ђура Базовић је као резервни официр по избијању рата прешао на војну дужност у Скопљу. Када је српска војска одступила, једно време се крио у Речици где су га бугарски војници ухапсили и стрељали 4. јануара 1916. године у Сурдулици. ⁷

У срезу пчињском Бугари су запалили школу у селу Преображење, а другу већу штету претрпеле су школе у Големом Селу, Градњи (тамошњег учитеља су убили), Доњем Требишињу, Моштаници и Врањској Бањи. У великој мери је страдала и Ристовачка школа, нарочито када су Бугари у октобру 1915. године рушили пругу. У школи је била српска војска и ту је вођена борба.⁸ 

Школска просторија у селу Градња била је у тој мери оштећена да се по завршетку рата радило напољу и под ведрим небом.⁹ 

У срезу масуричком Бугари су запалили школу у селу Џеп, а у видној мери оштетили школе у Јелашници и у Сурдулици.¹⁰ 

У срезу власотиначком уништена је школа у самом Власотинцу, док су у великој мери страдале школе у Крушевици, Конопници и Црној Трави.¹¹

На подручју Врањског округа за време непријатељске окупације у 73 општина, радило је 80 школа. Од непријатељског терора страдало је седам учитеља. ¹²

ШКОЛЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ПОД АУСТРО-УГАРСКОМ И БУГАРСКОМ ОКУПАЦИЈОМ

У првим директивама у јануару 1916. године дата су упутства за организацију основних и средњих школа на оним територијама које су се налазиле под контролом аустроугарских војно-цивилних власти. Аустро-Угарска је на Косову и Метохији имала својну војну и цивилну власт у митровачком округу док су приштински и призренски округ држали Бугари у саставу Војноинспекцијске области „Македонија“ или југозападне Бугарске.¹³ 

Цесарско-краљевско Војни Герални Гувернман у Србији забрањивао је отварање приватних школа – раније манастирских школа. Прописано је да ће наставом руководити виши официри који нису способни за војну службу а који ће се постављати и за директоре, док ће наставу изводити учитељи и учитељице из Монархије. Контролу су вршили војни свештеници. Сличне инструкције су важиле и за средње школе, с тим што је наставни план био сличан наставном плану реалних гимназија у Монархији. За наставу у четири нижа разреда годишње плаћало се 20 круна, а за наставу у четири виша разреда по 40 круна. Било је прописано и да је, почев од прве класе, армијски језик обавезан.

У гимназијама су били уведени немачки и мађарски језик као обавезни предмети. ¹⁴

Српска интелигенција и свештенство, чиновници државне администрације и војни службеници, а посебно учитељи, били су стављани на листу највећих непријатеља и противника бугарске окупације и бугаризације Косова и Метохије као званичне политике бугарске владе.¹⁵ 

Проблем недостатка српских учитеља и наставника на подручју окупираног дела Косова и Метохије био је врло изражен. Аустроугарски Војни Гувернман је 14/27. октобра 1916. године упутио распис свим подручним командама на подручју Србије да је у времену од 30. августа/12. септембра до 10/23. октобра 1916. године интернирано 16.577 Срба способних за војску. У тај број улазио је и велики број учитеља, који су остали након одступања српске војске да са својим народом деле све тешкоће окупације.¹⁶ Још 28. јуна/11. јула 1916. године, Окружна команда у Косовској Митровици сачинила је дугачак списак српских интелектуалаца са територије округа за које се тражи интернација због пропагирања српских циљева. У тај број нашао се велики број учитеља и наставника.¹⁷ 

Војни Гувернман је крајем 1916. године упутио распис подручним установама да Врховна команда има намеру да у јавној и званичној служби укине ћирилицу и употреби латиницу и да то нарочито важи за српске школе на подручју округа Митровица, Приштина и Призрен.¹⁸ Одмах затим, Војни Гувернман је 1. јануара 1917. године забранио употребу ћирилице по школама и црквама на територији коју су држали Аустро-Угари.¹⁹ 

Окружна команда у Косовској Митровици је 7. јула 1916. године известила да на својој територији нема школских имања и да трошкове око школа и школских учила морају сносити општине.²⁰

Арнаути су стално код аустроугарских власти инсистирали да се дозволи употреба албанског језика у школама на Косову и Метохији, у оним градовима и местима где је албанско становништво представљало већински живаљ. То је у првом реду био подујевски срез, где су 99% становништва чинили Албанци. У феризовском срезу, према попису из маја 1916. године, они су чинили 70%, у приштинском 68,5% и у гњиланском 63,5%. У призренском округу је живело 64.911 муслимана, од тога 80% били су Албанци. У самом Призрену је живело 3.257 Албанаца, а у Приштини 11.486.²¹ Пошто су на читавој окупираној територији Косова и Метохије Албанци чинили највећи проценат становништва, њихови представници су се свим силама трудили да код аустроугарских или бугарских власти издејствују отварање школа на албанском језику. По једном таквом захтеву Окружна команда у Косовској Митровици је одлучивала 24. априла 1916. године. ²²

Чак су и Турци у великој већини примили албански језик.²³ С друге стране, било је покушаја и утицајних српских људи да код аустроугарских власти издејствују отварање српских школа у неким деловима на северу Косова и Метохије.²⁴ 

За време удружене бугарско-аустроугарске окупације на територији Косова и Метохије, од директног непријатељског терора страдало је пет православих учитеља и један исламски. Мехмед Таировић, вероучитељ у Војиновцу, због заштите српског становништва ухапшен је и интерниран у бугарско заробљеништво где је умро.²⁵ 

ЗАКЉУЧАК

На подручју нишког, врањског, приштинског, митровачког и призренског округа је за време удружене немачко-аустроугарско-бугарске окупације страдало 20 учитеља (19 православних и 1 исламски), и то од стране бугарске војске њих 17, док су три учитеља умрла у аустроугарском заробљеништву. Петорица страдалих учитеља били су истовремено и свештеници. Један од њих је стрељан приликом гушења Топличког устанка.

Такође, оштећено је 40 школских зграда, док је 8 спаљено до темеља. Ово је сумарни закључак изведен на основу доступне документације.

По завршетку рата требало је доста времена и напора како би се поново успоставила редовна настава у школама и гимназијама. Окупација је оставила видљив траг на послератне просветне прилике у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Александар Динчић,
Народни музеј Ниш

Извори и литература

Извори:

а) Објављена архивска грађа и извори

– Amtliche Kriegs-Depeschen nach Berichten des Wolff’schen Telegr.-Bu-
reaus, 3. Band 1. August 1915 bis 31.Januar 1916, Berlin, 1916.
Documents relatifs aux violations des conventions de la Haye et du Droit
international en général, commises de 1915-1918 par les Bulgares en Serbie
occupée, Tome I, Paris, 1919.
– И. Николић, Пирот и срез Нишавски 1801-1918 (грађа) књига трећа
1894-1918, Пирот, 1982.

б) Необјављена архивска грађа

1. Архив Југославије – Београд
– Фонд Министарства просвете Краљевине Југославије
– Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије –
МИП (дирекција за уговоре)

2. Архив Србије – Београд
– Фонд Војни Генерални Гувернман

3. Държавен Военен Архив – Велико Търново
– Фонд Моравска Военноинспекциона област (1915-1918)
– Фонд Школа за пехотни подофицери-Ниш
-Фонд Штаб на действуващата Армия (1912-1918)151

Литература

– М. Алимпић, Солунски фронт, Београд, 1967.
– Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. томь II (войната срещу Сьрбия презь 1915 година –Настҗплението на I армия
презь границата оть 1-и до 14-октомврий), София, 1936.
– Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. томь IV (войната срещу Сьрбия презь 1915 година – Настҗплението на I армия
кьмь долината на р. Морава и това на северната група оть II армия кьмь Лѣсковець и Прищина оть 22-и до 31-и октомврий), София, 1940.
– Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. том V (Косовска операция), София, 1946.
– Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца – једанаеста књига 1915. година, трећи период (опште
одступање српске војске прва фаза: одступање главне снаге на западну и јужну Мораву), Београд, 1927.
– Државни календар Краљевине Србије за годину 1914, Београд, 1914. 
– Ј.В.Јовановић, „Лесковац 1915-1918“, Лесковачки зборник LIV, Лесковац, 1996,83-103.
– П.Марјановић, Топлички устанак 1917. године, Прокупље, 2003.
– Х.Мутафовъ, Прѣзъ Сърбия Въ походъ съ 9-та дивизия, София, 1917.
– М.Перовић, Топлички устанак 1917, Београд, 1971.
– Р.М. Петковић, Прва Нишка гимназија 1878-1968, Ниш, 1972.
– П. Х. Петров, Научна експедиция в Македония и Поморавието 1916, София, 1993.
– М.Спиридоновић-Пелех, Д. Милинковић, Д. Ј. Ђокић, Летопис цркве Прокупачке и историја вароши Прокупља, Ниш, 1930. 
– Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину (са сликама), година IX, Београд, 1923.
– Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима (1912-1918), друга књига, Београд, 1926.
– Ж.Станисављевић, Основна школа у Житорађа 1873-2008, Житорађа, 2008.
– З. Стевановић, С. Ђурђевић, Алексинац и околина у Великом рату, Алексинац, 2014.
– Ј. Хаџи Васиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини (1915-1918) са две скице и 83 слике у тексту, Нови Сад, 1922.152

Часописи
– Г. Вујичић, „Школство у време окупације Србије 1915-1918. године“, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд, 1997, 309-324.
– М. Гавриловић „Певање као културни подстицај музичког васпитања у бугарској основној школи у Нишу 1915-1918“, Караџић, број 6, Алексинац, 2014. стр. 107-116.
– А.Динчић, „Одбрана Ниша на Златарици, стогодишњица Шпајске борбе“, Белопаланачки зборник 8-9 2012/13, Бела Паланка, 2015, 49-63.
– С. Јоксимовић, „Топлички устанак у светлу бугарске документације“, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд, 1997, 330-346.
– Р.Костић, „Злочини бугарских окупатора у топличком округу од 1915-1918. године“, Пешчаник – часопис за историографију, архивистику и хуманистичке науке, година V, број 5, Ниш, 2007, 15-39
– Б.Б.Младеновић, „Димитрије Димитријевић, ученик Призренске богословије, Зборник радова са научног скупа Историја и значај призренске богословије (поводом 140. годишњице од оснивања)“ одржаног од 31. октобра до 1. новембра 2011. године у Нишу, Ниш, 2013, 121-133.
– Д. Туровић, „Допринос Јабланице у Топличком устанку 1916-1918. године“, Лесковачки зборник XXXIII, Лесковац, 1993, 107-119.
– В.Стојанчевић, „Прошлост Косовско-Метохијских Срба 1912-1918“, Зборник радова са научног скупа одржаног у Косовској Митровици од 27. до 29. маја 2005. године“, САНУ, Београд-Косовска Митровица, 2005, 113-123.

Прилози:

1. Распис Министарства просвете из Софије од 26. фебруара 1916.
године о отварању школа, културних установа и фондова на територији
ВИО „Морава“
2. Списак погинулих и умрлих учитеља са подручја Косова и Метохије
3. Извештај о броју српских, јеврејских, муслиманских и ромских
ученика на подручју округа Косовска Митровица, 10/23. јуни 1916. године

УДК 94:930.85(497.115)“1915/1918″
341.322.5(497.115)“1915/1918″138

Summary

ALEKSANDAR DINČIĆ
THE DISTRESS OF SERBIAN SCHOOLS AND THEACHERS IN SAUTHERN SERBIA DURING THE OCUPPATION 1915-1918

In the area of Nis, Vranje, Pristina, Mitrovica and Prizren districts during the combined German-Austro-Hungarian-Bulgarian occupation 20 teachers have been killed (19 Orthodox and 1 Islamic). Bulgarian soldiers killed 17, while three teachers died in the Austro-Hungarian POW camps. Five of them at the same time were priests. One of them was shot while suppression of the Toplica uprising. Also, 40 schools were damaged, while 8 were burned to the ground. This is a summary conclusion drawn on the basis of available documentation.

Александар Динчић: Страдање српских школа и учитеља у Јужној Србији за време окупације (1915-1918)
Зборник радова (Бугарска окупација југа Србије у Првом светском рату 1915-1918), Лесковац-Ниш, 2016, 139-157.

1. Лесковачки и врањски крај у Првом светском рату 1914-1918, Народни музеј  Лесковац-Народни музеј Врање, Лесковац-Врање, 1989, 14; Ј. В. Јовановић, „Лесковац 1915-1918“, Лесковачки зборник LIV, Лесковац, 1996,195.
2.  Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима (1912-1918), друга књига, Београд, 1926, 76.
3. М. Перовић, н.д, 32.
4. Ј. В. Јовановић, н.д, 203.
5. Исто, 203-204
6. АЈ, 66-1289. Окружни школски одбор за округ Нишки бр. 1442 од 27. августа 1921. године министру просвете доставља списак погинулих, убијених и умрлих учитеља (1912-1918).
7. Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима (1912-1918), 10-11.
8. АЈ, 66-1289. Допис директора Ристовачке шќоле (бр.121) министру просвете од 11. јула 1919. године.
9. АЈ, 66-1289. Допис директора Градњанске шќоле (бр.46) министру просвете од 4. септембра 1919. године.
10.  АЈ, 66-1288. Преглед учињене штете учитељским и основним школама за време непријатеља у округу Врањском.
11. Исто.
12. Осим наведених учитеља који су стрељани у Сурдулици, бугарски војници су стрељали и учитеље у Лапотинцу и Барју (АЈ, 66-1289. Окружни школски одбор за округ Нишки бр. 1442 од 27. августа 1921. године министру просвете доставља списак погинулих, убијених и умрлих учитеља (1912-1918); АЈ, 66-1288. Преглед учињене штете учитељским и основним школама за време непријатеља у округу Врањском.
13. Сьставител Петьр Хр. Петров, Научна експедиция в Македония и Поморавието 1916, София, 1993, 240; Г. Вујичић, „Школство у време окупације Србије 1915-1918. године“, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд, 1997, 315.
14. Г. Вујичић, н.д, 315, 319.
15. В. Стојанчевић, „Прошлост Косовско-Метохијских Срба 1912-1918“, Зборник радова са научног скупа одржаног у Косовској Митровици од 27. до 29. маја 2005. године“, САНУ, Београд-Косовска Митровица, 2005, 117.
16.  Архив Србије (даље: АС), фонд Војни Генерални Гувернман (даље: ВГГ), одељење XVI -искоришћавање и жетва (даље: XVI), документ број 750, № 8573 (даље: 750, № 8573).
17. АС, ВГГ, XVI, 394, № 1064.
18. АС, ВГГ, XVI, 38, № 1064.
19. Исто
20. АС, ВГГ, XVI, 414, № 5087.
21. П. Хр. Петров, н.д, 105.
22. АС, ВГГ, XVI, 192, № 2226.
23. П. Хр. Петров, н.д, 105.
24. АС, ВГГ, XVI, 606, № 6647.
25. Бугари су стрељали Павла Даниловића, учитеља у Гиљачи, и Лазара Зечевића, учитеља у Кололечу (30. јануара 1916), док је у интернацији умро Јанко Ђорђевић, учитељ у Љубижди. У аустроугарском логору у Болдгасоњу умро је Манасије Стојановић, школски надзорник у Призрену, док је у Нежидеру умро Мартин Добрић, учитељ у Никољачи. (АЈ, 66-1289, Извештај инспектора просвете Косовске области министру просвете у Београду (бр.1871) од 24. јула 1919. године).