Стање ствари, 22.4.2020, Карлхајнц Дешнер: Степинац захтевао од бискупија тесну сарадњу с усташама

Већ 22. јула 1941. године примио је стотину хрватских омладинаца, многе у усташким униформама, који су носили усташки амблем (велико „У“ са бомбом која експлодира у њему). Пије је допустио ту аудијенцију „под једним од најсветијих тремова Ватикана“, ликовао је Католички тједник. „Најдирљивији тренутак је био кад су младе усташе замолиле папу да благослови поглавника, Независну Државу Хрватску и хрватски народ. Сваки члан добио је медаљу за успомену.“ Пошто је још истог месеца примио и хрватску римску колонију, Пије је у децембру 1942. године примио усташку омладину у другу аудијенцију, узвикнувши на опроштају: „Живели Хрвати!“

 
У међувремену, Срби су умирали.

Већ у јесен 1941. године фра Шегвић јавља из Италије: „О нама имају представу да смо хорда барбара и људождера“, а тако мисли и један професор Грегоријане следећег пролећа: у Хрватској „нема ничег другог до нереда, ужасних убистава, тираније и посве немогуће ситуације. Усташе чине зверства, каква скоро историја скоро не познаје. Побиле су не само хиљаде невиних људи, него су их и мрцвариле, садистички и на бестијалан начин.“

На исто раздобље односили су се и извештаји Шегвићевог наследника Рушиновића, који је „дневно“ општио са „свештеницима и фратрима“, примао „и људе из Ватикана“, „познате дипломатске представнике“, чак и „такозване пријатеље“ у курији, који су говорили о „бандитизму у Хрватској“ и тврдили да „је скупљено 8.000 фотографија као доказ за злочине усташа над српским становништвом“. У ствари, државни секретаријат је поседовао фото-албуме о масакрима и масовним покатоличавањима. Ватикан је, наравно, имао и сопствени уред за Хрватску. Његов управитељ, монсињоре Пјетро Сигисмонди, изричито је признао Шегвићу задовољство курије због масовних покатоличавања, међутим „поновио је“, како Шегвић пише, „да нас управо због тога напада америчка и енглеска штампа“, пошто се преобраћења одвијају „под јаким владиним притиском“. С обзиром на то, Сигисмонди и курија су препоручили „да се ради постепено, како би се избегла пребацивања, клеветања и негодовања против саме Свете столице…“

Коначно, било је даљих директних контаката са хрватском „Државом Божијом“. Један од људи за везу између загребачког надбискупа и Ватикана био је професор богословља Крунослав Драгановић, члан одбора за преобраћивање и капелан у „логору смрти“ Јасеновцу, Павелићев каснији пратилац приликом бекства у Јужну Америку.

Али главни је био бенедиктинац Ђузепе Рамиро Марконе. Шездесетогодишњи прелат, доцент филозофије у Риму и војни капелан у Првом светском рату, био је предстојник опатије Монтеверђине пре него што га је Пије XII, с титулом папског „визитатора“ наименовао за представника курије у Загребу, и то 13. јуна, на Павелићев имендан, како се истицало у Хрватској. Апостолски легат „у својој белој одежди, с карактеристичним округлим, подбулим лицем булдога“, земљак и лични пријатељ Наполитанца Маљонеа, de facto је деловао као нунције и био у клерофашистичкој Хрватској скоро популаран лик. Штампа и радио наглашавали су његов значај, сваки његов имендан и рођендан јавно је прослављан, био је такође доајен шачице у Загребу акредитованих дипломата, увек му се давала предност, суделовао је на јавним манифестацијама, седео у усташком парламенту у дипломатској ложи, појављивао се међу Хитлеровим, Мусолинијевим и Павелићевим вишим официрима. С овим последњим раме уз раме вршио је смотру усташке омладине, летео војним авионом, разуме се, добро је познавао ситуацију, извештавао често и опширно „Свету столицу“, могао је „путовати“ у Рим колико год је пута хтео и остао у Загребу до дана када су га заузеле Титове јединице.

Не треба заборавити ни војне капелане италијанске војске, која је једно време држала више од трећине земље. Лакше него игде друго курија је могла да добије обавештења преко тих ратних проповедника.

Али и Еуђенио Пачели, човек „светодуховске речитости“, ћутао је о монструозним зверствима у католичкој великој Хрватској. Цели нефашистички свет је, додуше, протестовао. Чак су и прваци католичких Словенаца писали у једном меморандуму од 1. марта 1942. године католичком надбискупу београдском Ујчићу, преко кога је то требало да доспе у Ватикан: „У Независној Држави Хрватској сви православни епископи и свештеници или су побијени или заточени, или послани у концентрационе логоре, њихове цркве и манастири разорени или заплењени. Признати главни циљ политичара у Загребу јесте уништење српског народа у НДХ.“

Међутим, док су тамо Пачелијеви „одани синови“ спроводили лов на Србе, Јевреје и Цигане и клали стотине хиљада често свирепије него животиње, а друге стотине хиљада претварали у принудне преобраћенике – „без и најмање критике од стране грађанских или верских власти“, како је писао Osservatore Romano, ни једна једина реч осуде није дошла из уста „намесника Христовог“. Напротив! Као што је његов државни секретар 21. фебруара 1942. године хрватским бискупима изрицао само речи хвале, тако је и он сам изразио своје „велико задовољство“ и своја „очинска осећања“ и хрватском епископату упутио свој „апостолски благослов“.

Али, Пије је, такође, благословио највећег масовног убицу свих сателитских држава, Павелића, на почетку његовог злочинства, током њега, и на самртној постељи. Такође је примио већ вишеструко на смрт осуђеног у свечану приватну аудијенцију, а још у мају 1943. године Павелићу је најављен још један пријем до кога више није дошло. А својевремено је државни секретар Маљоне, када је Павелић хтео да путује за Рим и тамошњи боравак искористи за посету Ватикану, наложио да се јави Загребу да „сигурно нема никаквих тешкоћа за посету поглавника Светом оцу“. Сам папа је, још јула 1943. године пред генералом и усташким министром Синчићем – хвалећи при том Хрвате као „народ добрих католика“ – изјавио да је „врло задовољан“ тиме „што је имао прилику да говори с поглавником, о коме сви говоре да је практикујући католик“.

Уистину, то је и био! И скоро је искључено да папа није, наводно, био свестан ироније тог израза, „практикујући католик“ – он, који једва да је иједну реч јавно казао, а да је није унапред промислио, а код држања говора напамет их учио. А при том је такође уверавао министра Синчића да ће Павелићу, ако дође у Рим, „врло радо“ дати благослов. Па, свака честитка тог тако угледног човека изазивала је код Пија неуобичајену пажњу и весеље. Хрватска му је, према Фалконију, уопште изгледала „увек као примерна, ако не и идилична држава“.

Папа се врло милостиво понашао и према примасу хрватске цркве Степинцу. Наименовао га је не само војним викаром усташа, него је тог надбискупа – који је још и после рата очекивао од Запада „употребу његовог атомског оружја“, „да би Москви и Београду донео западну цивилизацију, пре него што буде прекасно“ – унапредио и у кардинала:

Врховни суд Хрватске у Загребу био га је већ осудио на 16 године робије, али се Пије XII још и тада, пред целим светом, определио за њега. И с правом! Јер је бискуп, кога је папа славио као „пример апостолске ревности и хришћанске душевне снаге“, допуштао само оно, што је и папа допуштао! А он је овако писао 12. јануара 1953: „Мада је одсутан, Ми га грлимо с очинском љубављу – и жарко желимо да свако зна да Наш закључак да га одликујемо достојанством римског пурпура није проистекао ни из ког другог разлога, осим да му се, на доличан начин, одужимо за његове велике заслуге.“ Своје „велике заслуге“ надбискуп Степинац је стекао као примас једне државе која је од два милиона православних Срба 240.000 њих насилно преобратила у католицизам и око 750.000 поубијала, често након најсвирепијих мучења – дакле, 10 до 15 одсто житеља велике Хрватске.

Када је некадашњи немачки генерал Рендулић, који је и сам био хрватског порекла, једанпут пред Павелићем поменуо да су усташе, по његовом знању, побиле 500.000 људи. Павелић је то одбацио као „клевету“. „Било је само 300.000.“

Али, папа је један једини пут између 1941. и 1945. године поменуо име Хрватска у једној јавној беседи: не када су његови „одани синови“ убијали стотине хиљада људи, када су Србе стрељали, пробадали, умлаћивали, одсецали им главе, бацали их у воду, гушили, черечили, живе сахрањивали, живе спаљивали и распињали на крст, када су им копали очи, секли уши, носеве – не тада, него кад су се комунисти Југославије 1945. године почели светити за то, тада је Пије XII већ 2. јуна рекао: „Нажалост, морамо се пожалити због убистава свештеника у не једној области, депортација цивилних лица, уморстава грађана без процеса или из приватне освете: а не мање тужне су вести које су до нас допрле из Словеније и Хрватске…“

Папиним трагом иду његове слуге. Католичка „истраживања“ која сада већ добровољно признају „црне мрље“ средњовековне цркве, већ деценијама избегавају католичке кољачке оргије у хрватском „Царству Божијем“. Ако их уопште помињу, онда је то обично онако као у Приручнику црквене историје (Handbuch der Kirchengeschichte), који на 834 странице посвећене XX веку доноси о томе само једну једину и уз то још скроз искривљену реченицу: „Тамошња влада била је према цркви веома предусретљива, али ју је ипак присиљавала(!) на колаборацију и увлачила је у крваве обрачуне хрватских усташа са српским партизанским јединицама(!).“ И одмах након тог искривљавања, које једва да би могло бити лаконскије, гротескније и типичније, следи призивање властитих губитака: „Те околности су довеле крајем рата, као и приликом протеривања немачког становништва, до свирепог насиља такође и над католичком црквом. Једно пастирско писмо бискупа је 1945. године жалило због убиства 243 духовника, пљачке и разарања многобројних цркава.“

Међутим, и ови свештеници су мање били жртве својих непосредних убица него хрватског католицизма, његовог крсташког рата и папе који га је подржавао.

Још пре двадесет година рекао сам да на терет Еуђенија Пачелија вероватно пада више злочина него на било ког његовог претходника кроз векове. „Посредно и непосредно“, писао сам, „он је толико очигледно упетљан у најчудовишнија зверства фашистичке ере а тако и историје уопште, да према тактици римске цркве не би било чудно да га прогласе за свеца“ – јер, њихове светачке легенде красе „имена хиљада канонизованих зликоваца…“

Међутим, још су и године његовог понтификата у постфашистичко доба оправдале уздизање папе до части свеца и то такорећи као од шале, свака година засебно, чак и по најстрожем римокатоличком мерилу.

 

КАРЛХАЈНЦ ДЕШНЕР (KARLHEINZ DESCHNER)
Бамберг, 23. 5. 1924 – Бамберг, 8. 4. 2014

Слободни аутор, издржаван углавном од стране великодушних мецена Алфреда Шварца и Херберта Штефена, али и од ауторских хонорара за објављена дела.

САНУ: Одељење историјских наука, инострани члан од 2. 11. 2006.

Признања: Награда Арно Шмит (1988); Међународна унија хуманиста (1993); Алтернативна Бихнерова награда (1993); Фојербахова награда (2001)

Кратка биографија на сајту САНУ)

Приређено према:

Политика римских папа у XX веку. Књ. 2 / Карлхајнц Дешнер ; [превео с немачког Милан Петровић]. – Београд : Фонд истине : SARD Communications, 2004.