Вечерње новости, 3. 7. 2023, Древне светиње претворене у таоце: Летопис страдања Пећке патријаршије – из Дневника академика Д. Медаковића

ПОВРАТАК У ВРЕМЕ ТУРСКОГ ЗУЛУМА

 

9. април

ПРЕДСЕДНИК Верске комисије и председник нашег савета говорили су дуго и неодређено.

Нисам разумео ни шта хоће, ни шта предлажу. Код нас је усавршен тип човека који може дуго да говори, а да иза тих речи не стоји никаква садржина. Све су то неке полуистине изазиване страхом од критичког мишљења, које може да донесе неугодности. Тако је створен тип политичара који пажљиво ослушкује вишу власт. Битно је избегавање ризика, одржавање равнотеже која се осигурава поплавом речи без садржаја. На њима се не штеди, избацују се y слаповима, оне око нас стварају буку која не дозвољава да се човек отрезни и каже нешто паметно.

Скоро сви чланови савета из састава Завода су ћутали. Деловали су одсутно, равнодушно.

Од спољних чланова брбљао је нешто др Милан Дамјановић. И раније сам сумњао y његов карактер, сада је само потврдио своју несигурност. Пожар y Пећи нити је схватио, нити га је тај догађај потресао. То је човек који мисли само на своју малу игру везану за своју професуру, добро памти са колико је напора успео да је легализује и потврди.

После седнице седимо y канцеларији Јована Секулића. Резигнирано прича о очајном положају y којем се налази служба заштите. И y сопственој кући су угрожени, јер је све дотрајало. Телефонски водови су пропали, нико не сме да дирне y те силне жице. Осећа сав ужас административних лавирината y којима се губи свака ефикасност.

У БЕСКРАЈНОМ договарању и споразумевању време лети а споменици пропадају, не види излаз. На крају ми је дао копију писма игуманије Февроније, y којем она упозорава на малтретирање хулигана и тражи заштиту. Узалуд! Дао ми је и четири фотографије из Пећи.

Тужно, претужно! Гледам та потресна сведочанства о безумљу које призива прошлост.

Невероватно је да се то могло десити y 20. веку, после свега што је та Патријаршија претрпела y време турског зулума. Летопис њеног страдања још није закључен. Сада смо y прилици да, као y 18. веку, установимо „пећку кутију“, да скупљамо милостињу за манастир који разорише безбожни Агарени. Дијаболично понављање опробаних мучења и кињења, са јасном намером да се избрише белег који се зове Патријаршија. Данас она, а сутра други споменици и тако редом, борба улази y окрутну и беспоштедну фазу. Те древне светиње претворене су y таоце који могу да буду поштеђени под условом да оде жива снага.

Ужасавам се свега што се на Косову дешава, y тим догађајима видим савршени поредак.

Све је логично и разумљиво. Експлодирала је демографска бомба, они који су је активирали урадили су то y складу с оним што им је дозвољено.

 

 

25. мај 1981.

СКОРО МЕСЕЦ дана нисам водио дневник, а за то време догодиле су се толике ствари. Пре свега Косово! Сада је коначно јасно шта се ту догодило и шта се још увек догађа.

Потпредседник Извршног већа Србије Миливој Марковић, бивши амбасадор y Атини, каже ми да је на Косову дошло до шиптарског устанка. Ово су трагичне последице дугогодишње погрешне политике. Ћутало се на толике екцесе, дозвољавало се да расте уверење да су Шиптари једини господари y Покрајини. Политичари су равнодушно до цинизма посматрали геноцид над Србима.

Бежање са Косова под очигледном принудом, под разним видовима уцене и претње, никога није потресло. Напротив, упозорења су одбацивана, чак проглашавана за непријатељска иступања. Свако ко је звонио на узбуну имао је реалну шансу да буде оглашен за непријатеља који напада основне тековине револуције а пре свега братство и јединство. Пред очима целе земље текао је процес одвајања Косова из Србије, што је свакодневно добијало чудовишне размере. За ово стање нису криви само албански политичари. Они никада не би могли остварити овакав степен сепаратизма, без одобравања осталих. Само слепцу није јасно куда то води, слепцу или злонамерном човеку.

Ово што се догодило и шта ће се и даље догађати представља једну од најтамнијих страница наше заједничке историје, рак-рану којој је сада немогуће наћи лека. Учињено је заиста све да се пробуди албански национализам, а сада, када је дух пуштен из боце, ко може да га врати?

 

* * * * * * * * * *

 

ЗЛОЧИН ИЗМЕНИО ЕТНИЧКУ СТРУКТУРУ

 

21. јун 1981.

ВЕЋ МЕСЕЦИМА нас штампа бомбардује „истинама“ са Косова. Очигледно, добијен је миг да се изнесе што више, да се нико не штеди. Реч је о правој кампањи, y чијем вођењу назирем неку нервозу, као да се неко плаши да ће ускоро доћи време ћутања.

То су страшни подаци, а најтежа од свега је истина да је све то било могуће иако су сви знали шта се догађа. Због тога је огавно ово лажно ишчуђавање, блажено незнање на којем се тако упорно инсистира. Политички врх доведен је албанским устанком до зида, он данас узалудно врда, покушавајући да са себе скине одговорност јер, ето, нико није знао шта се на Косову дешава, нико није знао да се ту врши геноцид над неколико народа.

Пре неки дан ми је Гиле Ђурић (Драгиша, политички функционер и привредник) рекао: „Да им дамо то што траже, па да их се напокон решимо. Нека иду куда желе“. Упозорио сам га да би то био опасан преседан за целу земљу, да бисмо ми Срби били први народ који добровољно уступа своју историјску отаџбину. Осим тога, овакво решење санкционише геноцид. Најпре смо мирно отрпели прогон над сопственим народом, а затим, пошто је злочин изменио етничку структуру, налазимо да је најпаметније прихватити то као историјску чињеницу. Ево, дакле, доказа о новој, чудовишној логици, која сведочи о потпуној изгубљености једног народа који је некада имао јасне политичке идеале, који је имао циљеве и био кадар да их оствари. […]

 

 

25. јун 1981.

ПОВОДОМ КОСОВА износе се до сада скриване истине. Како да разумем то вишедеценијско ћутање, када је свима било јасно шта се збива са тим нашим јадним, измученим народом, на какве је муке стављен тај наш од свих заборављени свет? Све што се данас износи, оптужује до неба. Хоће ли неко сносити одговорност за тај легализовани изгон са Косова?

Износе се и друге истине, па и оне које се односе на отпоре Војводине према Републици Србији. Сада се о томе отворено пише, тек сада се види до каквог је апсурда довело владајуће решење националног питања y нашој земљи. И то ће престати. Ускоро! Логика ове политике захтева ћутање и довршавање започетог.

Јављају y вестима да је Тихомир Влашкалић (Предсеник ЦК СК Србије) y некаквој дискусији критиковао штампу, нарочито илустровану, да преувеличава догађаје на Косову, чиме не доприноси мерама консолидације. Свакодневно слушање истине је неиздрживо, наилази тренутак када она озбиљно угрожава све привиде нашег друштвеног живота. Немоћно да из истине извуче одговарајуће консеквенце, наше ће се друштво још једном, ко зна по који пут, заклонити иза привида и полуистина. Престаје разговор о озбиљним стварима, гаси се ентузијазам многих који би хтели да се етички и морално преиспитамо. Уместо препорода, још дубље тонемо y глиб, малограђанска схватања доминирају. Све теже их је сузбити или преокренути y нешто боље и узвишеније.

 

 

 

Приредио: И. Миладиновић