Вечерње новости, 5. 7. 2023, Кардељ подржаво идеју о чистом Косову: Како је створена атмосфера за ликвидацију Срба – из Дневника академика Д. Медаковића

Обрачун са „Православљем“ ће код Влаховићевих послодаваца бити добро оцењен. Нема штете од вехементног обрачунавања са реакционарном Српском црквом, која се усудила да јавно заплаче над судбином свога народа и својом. Треба јој јавно ударити пацке и ускратити право на те њене давно превазиђене сузе, које теку из њених историјских, а не самоуправних социјалистичких извора. А што су ти извори пресахли, то Влаховић неће и не може да схвати, то га се не тиче. Он не може да одоли бујици своје „професионалне етике“. Пардонирани маспоковац најбоље и најпослушније служи као гонич немоћних. Несносно је са каквом се то лажном храброшћу шепуре по јавној арени ти наши новинарски најамници, тај Fussvolk наше борбе за ново друштво. Ова два текста представљају прави ужас због политичке реакције, коју императивно намеће однос снага у нашој држави.

 

* * * * * * *

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ НАЈАВЉУЈУ НЕЗАВИСНО КОСОВО

10. јун 1982.

ГОДИШЊА скупштина САНУ у границама конвенционалног. Дискутанти поводом годишњег извештаја са жаром причају о споредном. Устаљени ритуал. После Скупштине позван сам у кабинет код председника Каназира. Ту затичем секретаре и чланове Извршног одбора у ћаскању са потпредседником Скупштине Србије, Миланом Драговићем. Млађи човек, делује интелигентно. Брзо смо прешли на косовску проблематику. Отворено и са узбуђењем говорили смо о својој забринутости, квалификативи стања били су све тежи. Драговић је показао да је савршено обавештен и још савршеније немоћан. Он је одраз јадног стања у политичким структурама. Испричао је да се тамо ради о народноослободилачком покрету, а такве покрете – то се бар показало – није могуће победити. Стање је отежано чињеницом да је целокупна покрајинска власт повезана са побуном, најнеискреније сарађују на „стишавању“ контрареволуције. Троје из власти је смењено, а да је Тито жив, отишло би бар три стотине. Све то испричао је мирно и озбиљно, додајући и огромне милијарде које треба убацити у неразвијену косовску привреду, што далеко премашује чак и оно што једна Америка даје неразвијенима. Споменуо је ту америчку суму од 800.000.000 долара. Још је испричао да га је амерички амбасадор позвао на ручак и да му је отворено рекао да се Срби не варају, јер ће симпатије света бити на страни прогоњене мањине, тј. албанског народа.

„Узалуд ви доказујете супротно, свет тако види целу ту ситуацију са Косовом.“

А зашто да је свет и не види тако када се тако понашају и народи у овој земљи, сматрајући да је цео проблем искључиво српски и да њиме не треба оптерећивати остатак Југославије?

СРБИМА СВАКИМ даном постаје све јасније да не могу рачунати на подршку других. Лекцију о томе очитали су ужој Србији чак и Војвођани, бирократска врхушка ове покрајине, ватрени чувари својих аутономашких фотеља.

Запањио ме тај Драговић који све зна, а ништа не може, који мирно седи у фотељи из које посматра геноцид над сопственим народом, над онима које заступа. Немоћан је до мере која алармантно открива стање потпуне парализе. Тај човек спада у боље људе, не може се порећи да има и памети и политичке вештине. Као политичар из уже Србије, доведен је до стања y којем се не могу вући потези.

Албански националисти добро знају то стање, проучили су га до краја, стратегија њихове борбе полази управо од те потпуне неефикасности нашег одбрамбеног система. Он не функционише, а супротна страна сваким даном увећава број и снагу својих присталица. Оне се регрутују y мржњи и солидарности младих, посебно интелигенције, која са великом страшћу, скоро избезумљено, жели само свој етнички простор. То је бујица која се не може зауставити празним декларацијама и папирнатим политичким фразама.

ИСТО ВЕЧЕ на телевизији, y емисији „Монитор“, храбри Рајко Ђурђевић довео је пред ТВ камере Даницу Милинчић, мајку чијег су сина убили Албанци пред њеним очима y Самодрежи. Желећи да га спасе, она је голим рукама покушала да спречи убиство. Пуцали су y срце младића кроз мајчине руке. После убиства, мајка је са другим малолетним сином утекла са Косова. „Предала сам се Београду“, тако је рекла. И још је рекла да не верује властима на Косову, била је и код Душана Драгосавца, и ништа. И мужа су јој убили, пре 15 година. Приказали су и њено напуштено имање. Стока лута сама, пас на ланцу лаје, све је ту, само је живот утекао. Слушамо причу о геноциду над сопственим народом, као да се то дешава на другој планети.

 

* * * * * * *

ПРЕПЛАШЕНА ЖЕНА ЈАВНО КАЖЕ ДА НЕ ВЕРУЈЕ ВЛАСТИМА КОСОВА

11. јун 1982.

СРЕО САМ МИХИЗА, узбуђен је емисијом. „Ако српски народ пређе преко тога што је чуо од ове жене, онда са њим могу да раде шта хоће“, каже огорчено.

У АКАДЕМИЈИ, СВИ СУ узбуђени. Кажем Антонију Исаковићу да је дужност Академије да се огласи, да искаже своју забринутост над судбином Срба на Косову, Академија не може ћутати пред овим тако очигледним геноцидом. Одговорио ми је да би било добро када би иницијатива дошла из Одељења.

„Политика“ доноси уоквирену вест „Даница Милинчић се враћа на Косово“. Председник Скупштине Србије Бранко Пешић примио је јуче ову несрећну жену. После дужег разговора, одлучила је да се врати на своје имање. И то је неки резултат, до прве прилике. Докле смо стигли, када председник Скупштине лично убеђује једну преплашену жену, која јавно каже да не верује властима, да се врати кући?! Као да моћници њеним повратком траже охрабрење и за себе, желе да оставе утисак о својој чврстини и успешном успостављању реда.

 

14. јун 1982.

САСВИМ ИСПИТИВАЧКИ, кажем Сими Ћирковићу да Академија треба да упути писмо Влади Србије, y којем би изразила забринутост због догађаја на Косову. Не протест, већ забринутост, тек толико да упозоримо власти на наше право и дужност да мислимо о судбини нације. Он се одмах намрштио, а онда рекао да Влада све зна о Косову и да ми нисмо компетентни да предузимамо такве ствари, њему је таква мисао страна.

Олако се y име Академије одриче права да суди о тако виталним догађајима који угрожавају нацију y основи. Оваквом логиком руковођени су многи наши интелектуалци, тако из наше свести ишчезава и најмања солидарност са невољама народа. Хладнокрвно се препуштамо комотној формули о компетенцији. Живимо y устаљеном поретку, y окошталом систему мишљења који неутралише свако озбиљније размишљање, сваки хумани ангажман.

Задивио ме је брзином којом доноси судове о тако судбоносним збивањима сопствене нације. Када сам о овоме разговарао са Крестићем, спремно је рекао да ће предложити на седници Одељења да оно сугерише Извршном одбору да реагује на косовске догађаје. Њему та идеја није страна.

 

 

Приредио: И. Миладиновић