Глас Српске, СРНА, 3. 8. 2023, Веритас: Хрватска прослава Олује се претвара у величање усташтва и мржње према Србима

Олуја: Колона камиона Срба прогнаних из РСК, илустрација Фото: Вести Онлајн, Недељник Време снимак

Олуја: Колона камиона Срба прогнаних из РСК, илустрација Фото: Вести Онлајн, Недељник Време снимак

У Хрватској се прослава „Олује“, акције етничког чишћења и масовних злочина над српским народом, из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас“.

Обећања о заштити мањинских националних права, која су хрватски званичници дали приликом уласка Хрватске у ЕУ прије десет година, претворила су се у своју супротност, а српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.

„На све то, међународна заједница ћути, као што је ћутала и прије 28 година, а Хрватску награђује пријемом у НАТО-у и ЕУ, а од 1. јануара ове године и у шенгенску и евро зону“, истичу из „Веритаса“. У саопштењу се наводи да су 4. августа 1995. године оружане снаге Хрватске, уз одобрење САД и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и такозване Армије БиХ, извршиле агресију на Српску аутономну област Крајина /Далмацију, Лику, Кордун и Банију/, у саставу тадашње Републике Српске Крајине.

На евиденцији „Веритаса“ налазе се имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.236 или 65 одсто цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 557 жена или 29 одсто, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од „црних“ рекорда грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.262 или 67 одсто лица, док се на евиденцији несталих води још 631 лица или 33 одсто, од чега 476 цивила или 75 одсто, међу којима 242 жена или 51 одсто.

Око 1.500 припадника Српске војске Крајине преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена.

Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици. Ова агресија, под кодним називом „Олуја“, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле /“Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Бљесак“/, по тактици „спржене земље“, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Савјет безбједности УН, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“ није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора. Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН, под називом сектори „Југ“ и „Сјевер“, и да су представници Републике Српске Крајине дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба. Против крајишких Срба /око 230.000 житеља са око 30.000 војника/ било је ангажовано око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника Хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа одбране.

Ако се томе додају снаге такозване Армије БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање седам на према један у корист агресора, тако да је за неколико дана неравноправне борбе сломљен отпор Српске војске Крајине. Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен „историјским искуством“, креће у дотад највећу српску „сеобу“ ка Србији, на исток браћи по вјери и нацији.

„Веритас“ указује да, и када је престао сваки отпор Српске војске Крајине, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.

Четврт вијека касније, амерички амбасадор у Хрватској из времена „Олује“ Питер Галбрајт објелоданио је да је лично прије састанка у Женеви Хрватима дао „зелено свјетло“ за напад на САО Крајину због процјене да се Срби из Републике Српске и Републике Српске Крајине спремају да нападну заштићену енклаву „Бихаћки џеп“.

Од неколико до сада процесуираних припадника оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује“, хрватски судови су правоснажно осудили двије особе етничког Албанца Божу Бачелића алијас Реџу Ђинђића и етничког Србина Рајка Кричковића.

И Суд БиХ судио је и осудио једног припадника такозване Армије БиХ Шефика Алића за ратни злочин над четворицом припадника Српске војске Крајине, које је по заробљавању на Сувој међи на територију тадашње Републике Српске Крајине, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице. „Веритас“ подсјећа да је, након што је Суд за ратне злочине у Београду 3. јуна 2022. године потврдио оптужницу за гранатирање избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995. године на Петровачкој и Приједорској цести против четворице високих хрватских официра и пилота, тај процес застао, док се не утврди да ли су оптуженима позиви за та рочишта уручени или им је покушана достава. Хрватска је поручила да не признаје ту оптужницу и да неће поступати по замолници из Србије

. Првостепеном пресудом у Хашком трибуналу због злочина почињених током и након акције „Олуја“ осуђена су тројица хрватских официра, на челу са Антом Готовином, али су другостепеном пресудом ослобођени. Међународни суд правде је у образложењу пресуде из фебруара 2015. године операцију „Олуја“ оквалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их „униште у цјелости или дјелимично“, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида, јер недостаје „геноцидна намјера“/.

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed