Danas, 8. 6. 2025, Прослава једног јубилеја у Топчидеру: Како је Србија 1865. године обележила пола века од подизања Таковског устанка

Феликс Каниц Таковски орден, цртеж Фото: Felix Philipp Kanitz, Das Königreich Serbien, I, Leipzig 1904, Музеј рудничко-таковског краја

Други српски устанак, подигнут у Такову, на Цвети, сада већ далеке 1815. године, без икакве сумње представља један од најзначајнијих догађаја наше новије историје.

– У питомој долини поменутог села, оивиченој речицама Љесковицом и Дичином, испод „столетног“ храста, сеоског записа, или како то овдашњи воле да кажу грма, Милош Обреновић је, заједно са својим истомишљеницима, обновио један, испоставиће се касније, изузетно сложен, али успешан процес стварања самосталне државе, започет још 1804, а окончан 1835. године казује за Данас Александар Марушић, виши кустос историчар Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

И управо тај догађај, односно време и место његовог зачетка, постаће полазна основа у креирању националног идентитета, али и династичког култа породице Обреновић.

– Бурни и неретко трагични догађаји који су се на овим просторима муњевито смењивали, утицали су да се поменута стремљења прекидају, забрањују или једноставно игноришу, подсећа наш саговорник.

Најстарији и по карактеру општенародни празник, деветнаестовековне Србије, Цвети су као дан сећања на подизање Таковског устанка почеле да се организовано обележавају почев од 1836. године. Установљене у време прве владавине кнеза Милоша, укинуте у доба Уставобранитеља, Српски Цвети су након повратка Обреновића, од марта 1859. па до Мајског преврата 1903. године свечано слављени.

– У години када се навршавало пола века од подизања Таковског устанка, Србија је према тада важећим правним актима уживала статус аутономне кнежевине у оквиру Турског царства са апсолутно независном унутрашњом самоуправом. Услед тога, Порта и посебно београдски Турци, али и поједине европске земље, нису благонаклоно гледали на иницијативу српског кнеза да се поменути јубилеј тако званично обележи, истиче историчар Марушић.

Попис ратника и потомака

Саму идеју о прослави Михаилу је предложила кнегиња Јулија, а њену иницијативу здушно је подржала Томанија Обреновић. Њих две, заједно са особама од највећег кнежевог поверења, сматрали су да би таква једна манифестација, дала замајац у припремама за даље национално ослобођење, а истовремено и учврстила позицију династије међу становништвом тадашње Србије.

Како су Цвети те године падали веома рано, (9. априла по новом календару) донета је одлука да се свечаност организује 4. јуна у Топчидеру, на празник Свете Тројице.

– Разлози поменутих промена били су вишеструки и огледали су се пре свега у бојазни од лоших временских прилика, попут кише или снега, што би свакако утицало на број људи који би присуствовали свечаности. Избор Топчидера као места прославе, имао је упориште у тези да би се у њему најлакше слиле масе света из свих делова Србије, али и околних земаља. Такође, Топчидер је био довољно удаљен од потенцијалних удара турских топова стационираних у Београдској вароши, наводи разлоге Марушић.

Пошто је јубилеј превазилазио уобичајене годишње прославе Српских Цвети званично је установљен Организациони одбор на челу са кнезом Михаилом. Задатак одбора био је да осмисли, организује и спроведе у дело читаву прославу. Нажалост, услед недостатка финансијских средстава програм је неколико пута мењан, односно смањиван и сведен на једну, ипак скромнију форму.

У склопу припрема, почетком марта сви начелници округа добили су задатак да попишу, тада још живе устанике из 1815. године, али и потомке преминулих јунака. Упркос многим мањкавостима и недостацима, до лета 1865. пописано је 365 живих и 1.125 преминулих ратника, што свакако, по нашем саговорнику, није одражавало реално стање, посебно међу преминулима.

Уочи саме прославе у „Српским новинама” и „Видовдану” је објављен Проглас са целокупним програмом обележавања јубилеја и тачно прецизираном сатницом.

Дан уочи званичног почетка обележавања јубилеја улице престонице биле су пуне „раздраганог света“, а у самом Топчидеру, окићеном српским тробојкама, зеленилом, цвећем и тријумфалним капијама, до касно у ноћ је трајало народно весеље. Пуцњи топовских плотуна следећег јутра званично су означили почетак свечаности. Испред цркве Светог Петра и Павла била је постројена војска, а у самој цркви је уз присуство кнежевског пара започето благодарење. Његовим завршетком, присутнима се обратио бираним и патриотским речима београдски митрополит Михаило Јовановић.

Тријумфална капија, коло и дефиле

Наставак свечаности подразумевао је и световни део који је организован на трибини, подигнутој, за ову прилику, на топчидерској пољани. Након говора кнеза Михаила Обреновића, у којем се захвалио преминулим и живим учесницима устанка, њих 27, колико их је присуствовало обележавању јубилеја, одликовано је од стране српског суверена Орденом таковског крста, а породице упокојених ратника Сребрном медаљом.

Том приликом прочитана су имена 47 лица, која су постхумно одликована знамењем искованим у Бечу, од како се тада трврдило, Милошевог устаничког топа. Први одликовани, ветеран Матија Симић звани Црвени, некадашњи министар правде и члан Државног савета, је након добијања одликовања исто узвратио кнезу Михаилу уз речи да је он као син вође устанка најдостојнији да први понесе поменуто одличије.

У току свечаности прочитан је поздравни телеграм из Такова, у коме је између осталог писало да „и ми верни синови рудничког окружија, сакупљени под ладом Таковачког грма, са највећом оданошћу честитамо дан ослобођења Србије”. Званичан део манифестације завршен је дефлеом војксе, након чега је уз ручак започето народно весеље. Коло које су тог поподнева повели кнез Михаило и његова супруга кнегиња Јулија, протезало се према тврдњама учесника кроз „читав Топчидер”.

Услед погоршања временских прилика, планирани ватромет је одгођен за следећи дан, а његова реализација је организована на варошком тркалишту.

За разлику од престонице, крагујевчани су одустали од „пуцања прангија” током слављења великог датума новије српске историје. Наиме, планирани новац за израду ватромета искористили за помоћ „градској сиротињи”.

– Коначно, вредно је истаћи и то, да је обележавање јубилеја Таковског устанка организовано и у кругу српске заједнице у Паризу. Након службе у цркви, учесници, међу којима су били историчар Леополд Ранке и млади Милан Обреновић присуствовали су свечаном ручку уприличеном тим поводом, прича Марушић.

По окончању прославе у Топчидеру, кнез Михаило Обреновић је августа месеца 1865. године посетио рудничко-таковски крај. Дошавши преко Рудника, где је имао прилику да међу првима види тек откривену плочу римског цара Септимија Севера, са краја 2. века нове ере. Српски кнез је преноћио у Горњем Милановцу, а затим се упутио у Таково, на простор где је његов отац пола века раније подигао устанак.

Приметивши да се старом грму услед терета времена приближава крај, тадашњи српски владар одлучио је да „освешта” нови, млађи грм, иначе 18 метара удаљен од устаничког, и прогласи га наследником постојећег. Истовремено, покољењу је оставио у аманет да докле год је српске државе у овом месту постоји и листа један храст као симбол националног постојања. У жељи да се овај крај што боље заштити и свеобухватно унапреди, Михаило је откупио земљиште око столетних храстова од приватних власника и претворио га у јавно добро. У спомен на овај племенити гест месно становништво је читав простор назвао „Кнежеве ливаде”.

Завршавајући боравак у „постојбини предака”, Михаило је посетио конак свога оца у подрудничком селу Горња Црнућа, као и манастир Враћевшницу.

– У годинама које ће следити, закључно са Мајским превратом, прослава догађаја из 1815. постајаће све помпезнија, попримајући не само локални, већ много шири, национални и пре свега династички значај, закључује за крај историчар Александар Марушић.

 
Зоран Мишић