Искра, 7. 3. 2018, Подсећање на расправу ’Крађа српског језика‘ објављену 1964. године [из Архиве]

Проф. др Лазо М. Костић (1897-1979) Фото: Википедија, crop

Протојереј-ставрофор Драган К. Велеушић:
Крађа српског језика (проф. др Лазо M. Костић 1897–1979)

Лазо Костић своју расправу објављену под овим називом 1964. године у Бадену, Швајцарска, почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик, позивајући се на познатог етнографа Гијома Лежана, који је у својој књизи “Етнографија eвропске Турске” навео да не постоје двојица слависта чије се мишљење подудара по питању шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени. Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски.“ (стр. 6)

Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: “И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске.” (стр. 6) С друге стране, Јернеј Копитар кајкавске Хрвате сматра чистим Словенцима, а за праве Хрвате признаје само приморске чакавце. И он све штокавце сматра Србима, па каже: “Под српским (језиком) ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским… Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској.“ (стр. 7)

Копитар хрватски језик сматра подврстом словеначког, а сви аутори његовог времена слажу се у мишљењу да хрватским језиком говоре заправо бегунци из Хрватске, расељени по Аустрији и Угарској.

Такво гледиште потврђује и Ватрослав Јагић у студији “Словенски језици” у којој пише: “Чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и острвља звао се одвајкада хрватски… У Северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада одвајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске, али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја XVII века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена одговарало је у народном језику означавање “Словенско краљевство” или “Словенски”, отуда и назив дијалекта ”Словенски језик”, како се изричито зове у штампаним делима XVI и XVII столећа. Можда се некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице; али је за време Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на северозападни део некадашњег Regnum Slavoniae, који од краја XVII века носи име Хрватска… Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и Боке) добио је из верских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од (језика) источног православља чији се припадници називају Србима.” (стр. 10-11)

Костић наводи и читав низ аутора из XVII и XVIII века који праве јасну дистинкцију између српског и хрватског језика, па хрватски идентификују као чакавски и лоцирају на приморску Далмацију и хрватске крајеве на северу на које се она наставља. Босански, славонски и дубровачки говор се од њега јасно разликују и идентификују као српски. О томе су писали Бартол Кашић, Јоханес Луцијус, Пергошић, Врамец, Антон Веранцијус, Јурај Крижанић.

Јоханес Луцијус је писао у XVII веку: “Ипак Далматинци и њима суседни Словени не зову језик словенским, него хрватским или српским, према томе који је дијалекат у питању.” (стр. 12) Костић каже: “Тада су Далматинци свој језик (чакавски) називали хрватским, али је још тада, по сведочењу Луцијуса, у половини XVII века, било Срба у Далмацији и њеној околини. Јер су ваљда само Срби називали свој језик српским?” (стр. 12) Већ тада се чакавски као хрватски језик разликује од кајкавског који се историјски назива словенским, заправо је словеначки. О томе у прошлом веку пише и Иван Кукуљевић, осврћући се на загребачког бискупа Петра који је живео од 1610. до 1667. године: “Петретић зове своје кајкавски, или како вели: „Загребачко наречје” увјек словенским језиком, знајући добро да права хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима.” Хрвати се тако врло јасно територијално лоцирају јужно од северног тока Саве, као и јужно од реке Купе. То се слаже и са другим историјским изворима који сведоче да су Хрвати живели на подручју данашњег Кордуна, Баније, Лике, Босанске Крајине и Далмације изнад Шибеника, одакле су се пред Турцима разбежали и готово историјски нестали.

Тај исти историчар Кукуљевић, говорећи у Сабору Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније, прецизирао је: “Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Турову пољу говори, није по законима језикословља чисти хрватски, премда се сад тако зове… Тим управо именом словенским називао га је сав наш народ још у XVII и XVIII вијеку. (стр. 12-13) Други хрватски историчар који се пре свега бавио књижевном историјом посебно је значајан, то је Драгутин Прохаска, кога Костић цитира: “Католички босански писци називају скоро увек њихов језик “босански”, “хрватски” називају сасвим ретко језик они који стоје на далматинском, дакле специјалном хрватском земљишту… Спомиње фратра Дивковића, који свој језик назива “босанским”, а писмо, ћирилицу, српским. Затим писац наставља: “Специјално српски зову се православни Босанци: многобројни докази за то налазе се у српско-православној књижевности.” (стр. 13)

Сплитски племић др Петар Маркије почетком XIX века формирао је Академију словенску, а за словенски језик каже да је у Далмацији општи матерњи, а за све време постојања Академије “никад се није чула ни објавила реч о хрватском језику у њој.” (стр. 13) Негде у исто време Модрушић је написао трактат у коме је навео: “Упиташ ли тако којом приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглавара хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га сам оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмијехавати и гласу на ругло изметати.” (стр. 14) Како Костић коментарише, “они су дакле, свој језик називали српским (рацким) или славонским. Само су ислужени војници казали кад-тад да говоре хрватски, јер су на војсци тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао свет би га извргао руглу.“ (стр. 14)

Костић наводи и списе професора Универзитета у Будиму и католичког свештеника, иначе песника и археолога Славонца Матије Петра Катанчића, који је крајем XVIII века писао: “Хрвати – ово причам по свом знању – нас Траце (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима.“ (стр 14)

Значи, Власима је називан сваки штокавац, без обзира да ли је био православац или католик: “У истој књизи (будимско издање 1778) пише Катанчић да Црногорци, Србијанци, Бошњаци и Срби у Угарској говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се од Хрвата разликују (стр. 108).” Није нимало случајно што Ватрослав Јагић за кајкавски хрватски говор каже да је “прави језик који је у литератури пуна четири столећа заузимао сасвим самостални положај.” (стр. 15)

Поред Миклошића и Станко Враз је 1843. године писао да је једино чакавски прави хрватски језик и да се говори у приморју, задарској области и на приморским и далматинским острвима. И Иван Броз, познати филолог, 1886. године у књизи “Цртице из хрватске књижевности” пише: “Године 1857. написао је Ђуро Даничић, мимо Вука најбољи зналац језика хрватскога, расправу, у којој је показао разлике између језика хрватскога и српског, држећи наречје чакавско за језик хрватски, а наречје штокавско за језик српски, док му је наречје кајкавско било особито наречје језика словенског. Бавећи се непрестанце око језика хрватског, тај је велики учењак изучио све појаве језика хрватскога и хисторију његову, као нико прије њега.”(стр.15)

Фра Грга Мартић, чувени босански фрањевац, 1858. године у писму Друштву српске словесности каже да је босански језик српски, а познати далматински научник Натко Нодило тврдио је да су Срби штокавци, а Хрвати чакавци. И следбеник Људевита Гаја, Фран Курелац, велики ауторитет у лингвистици, сматрао је да је српски језик штокавски, словеначки кајкавски, а хрватски само чакавски. Према Балтазару Богишићу могло се спорити да ли су прави Хрвати кајкавци, чакавци, или насељеници у Угарској и Бургенланду, али их није ни могао замислити ван тих простора.

Познати руски дипломата и историчар Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у делу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији”, запазио је колико је јака српска национална свест код свих православних Срба, без обзира где живе, док за Србе католичке вере каже: “Србин католик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на пример странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17)

Слично пише и хрватски филолог Марсел Кушар: “Словенски српско-хрватски дијалекат који влада у Далмацији зове се у устима тамошњег народа хрватски језик у целој северној и средњој Далмацији и на острвима тог дела Далмације. У јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици одговарају кад их неко пита како говоре само речју “нашки”… (док православни по самом Кушару, кажу увек да говоре “српски језик”. (стр. 18.) Већи број аутора је писао како су Хрвати пре више векова заборавили и своје народно име, изгубили историјско памћење и остали без народне свести. Између два рата хрватски политичар и публициста Милан Банић писао је: “Не само да су Срби продрли у најзападније делове Хрватске, него је српство дало хрватству нов прилив свјеже крви, унијело му је у менталитет дио своје тврдоће и свог активизма, ослободило хрватску народну душу наметнуло хрватству свој говор, своју народну пјесму, добрим дјелом своје обичаје и навике.” (стр. 18)

И страни аутори износе сличне ставове. Тако, на пример, немачки слависта из прошлог века Ернест фон Еберг пише да се српски језик говори широм Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дела Хрватске, док Рудолф Рост пише да се хрватски језик говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском. Слично су мислили Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди и Никола Томазео. А у књизи “Дубровачка књижевност” дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић истиче: “Познати повјесничар Енгел кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском ради Угарске.“ (стр. 21)

До илирског препорода Хрвати уопште нису имали никакав књижевни језик, а било им је врло нејасно шта је то уопште хрватски језик, али ни један једини аутор није штокавски сматрао хрватским, него искључиво српским језиком. Сви историјски документи сведоче да су све до XVII века сви штокавци себе називали Србима, а чакавци Хрватима. Тек у XVII и XVIII веку католички аутори покушавају замаглити суштину српског језика називајући га илирским или словенским. С друге стране, у XIX веку, кад се већ размахао илирски препород, већи број европских слависта је хрватски језик сматрао за један од дијалеката српског, попут Миклошића, Лескина, Фредерика Густава, Ајнхофа, Јохана Северина Фатера, Розена Фридриха, Карла Брукмана, Вигинда или Пјера Ларуса. Чини нам се, све у складу с оним што стоји у Речнику италијанског језика Николе Томазеа: “Српски језик… је један од четири идиома, не дијалекта словенских народа… Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској Далмацији и у Србији. Хрватски дијалекат, као и њихова раса само су дегенерације.“ (стр. 27) Види: Nicolo Tommaseo, e Bernardo Bellini – Dizionario della lingua italiana. Vo -lume ljuinto , s.v. Torino 1929, где стоји: „Il dialetto croato, comme razzala, e una de-generazione.“

Зашто је хрватски језик историјски био осуђен на пропаст? За разлику од Србије и Бугарске, где је народни језик био општеприхваћен и од феудалне господе, а словенски језик постао и језик богослужења и књижевног стварања, у средњовековној хрватској држави латински је био искључиви службени језик, тако да за двеста година постојања Хрватске, од Људевита Посавског до Петра Свачића, није остао ниједан писани траг на словенском језику, чак ни натпис уклесан у камену.

По губитку државне самосталности уговором Пакта конвента из 1102. године допочетка XIX века латински је такође био једини званични језик, а када је на Пожунском сабору целе Угарске, 1805. године, донета одлука о обавезности мађарског језика, Хрватски сабор је изразио неслагање, захтевајући да се задржи латински јер су, како пише Фердо Шишић, “на овом језику – који је исто тако стародреван као и ово краљевство и њезин устав, написани сви закони и записници, а кад би се укинуо, онда би пропала и култура и народ, који не би коначно више разумијевао својих права и закона.” (стр. 35) Али је ипак Хрватски сабор 1827. године донео одлуку да се мађарски језик као обавезан уведе у све хрватске школе, да би га деца сваки дан учила.

а) Странци вође илирског покрета

Немачки публициста Гилберд ин дер Маур писао је уочи Другог светског рата: “Српска раја није преузела језик османлијских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима. Ту је “образовани” говорио немачки, латински, чак и маџарски. За народ и за народни језик није се нимало старао горњи слој ограничен на страно дворско племство.”(стр. 42) Хрватски језик је вековима толико запостављан да је пао у заборав, упечатљивије него што се то десило Шкотима, Велшанима или Ирцима.

Зато се предводницима илирског препорода чинило лакшим да готов и развијен туђи књижевни језик, српски, прихвате и као свој. То је деловало толико гротескно да је, 1852. године, Антун Мажуранић писао: “Најугледнији наши људи нису могли складно и углађено ни десет речи проговорити нашим језиком… Још прије неколико година скоро нитко није знао за старију дубровачку литературу, и тко је што знао, не могаше је разумети. Већина учених Хрвата није ни знала да су Хрвати, а и они који су се држали за Хрвате нису хтјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата.” (стр. 44)

Пре илирског препорода српски, штокавски језик није говорио ниједан Хрват, али су говорили Срби католици. Предводници илиризма из политичких разлога нису хтели да тај језик назову српским, али им се чинило непримереним да га представе као хрватски, па су прибегли невероватној мимикрији представљајући се припадницима изумрлог балканског народа – Илирима. Чинило им се згодним да под појам илирства подведу и Хрвате и Србе, претендујући да пре свега дефинитивно однароде католичке Србе.

Вође илирског препорода су “били углавном странци; главни актер, Лудвиг (“Људевит”) Гај био је Немац, рођен у Хрватској са матерњим језиком немачким (тек му се отац доселио у Хрватску).” (стр. 45) Гај потпуно отворено 1846. године говори о ономе што је постигао. “Сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још из далека није на ум пало икада потврдити да то није српски већ илирски језик; па се поносимо и хвалимо Богу великом што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо.” (стр. 46)

Искрено је жалио што Павле Ритер Витезовић своју осмотомну српску историју није написао на народном, српском, него на латинском језику. Полемишући са Антом Старчевићем, Људевит Гај даље истиче: “Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није; код Србљах, код којих је од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било. Код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо.“ (стр. 46)

Главни Гајев сарадник Иван Деркос био је још отворенији у погледу језичких и правописних реформи илираца па је 1832. године писао “да ће Хрвати с таквим језиком себи привући Србе, и то не само оне у Угарској (Војводини), него и оне он крај Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овога скупнога језика трију краљевинах (тј. Хрватске, Славоније и Далмације).” (стр.46)

Хрватски историчар теолог Шиме Љубић писао је у исто време: “Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помешаног пориекла… те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне… до циепа у учењу и у јавном животу.” (стр. 47) Нешто касније, 1885. године Игњат Вебер-Ткалчевић је на скупштини “Матице хрватске” изјавио “како неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања који се обично зове српски”, а то је штокавштина, и да он тај исти језик назива и хрватским само зато што њиме данас говоре и неки Хрвати.“ (стр. 48)

Уочи Првог светског рата, хрватски публициста Милан Марјановић је писао: “Гај је морао да веома опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је најпре завео јединствени фонетски правопис за латиницу. Прве године је писао тим правописом, али кајкавским наречјем, јер је знао да му треба у првом реду придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијала. Већ друге године заводи Гај у новине и литературу штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне са штампањем новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се евентуално после прикључио Србима да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби.“ (стр. 49)

Пред Други светски рат други значајни научник, Владимир Дворниковић пише: “Кајкавски Загреб постао је фанатичним чуваром класичног, Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за који прави кајкавац нема ни трунке урођеног осећања и слуха.” (стр. 49) Почетком XX века хрватски књижевник Иван Крниц се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, а далматински хрватски политичар др Јосип Смодлака је писао да су само једна тридесетина Хрвата, дакле три до четири процента, рођени ијекавци.