Печат, 23. 2. 2024, Велико страдање Срема у НДХ – Стево Лапчевић, историчар [Интервју]

Мапа Независне Државе Хрватске 1941. године, Извор: Лексикографски завод Мирослав Крлежа, електронско издање

Многи Сремци су убијени у Јасеновцу. Како је до тога дошло?

Уколико смо се сложили око тога да је главна кривица за Јасеновац у демонизованој свести оних који су га направили, онда је важно констатовати да сваки покушај хрватске историографије да објасни спремност Хрвата на издају сопствене државе 1941. пада у воду, тим пре што том државом нису били претерано задовољни ни Срби, па су је ипак бранили, у рату се залагали за њену обнову, истрајавајући на том курсу и након 1945, без обзира да ли су на капи носили петокраку или кокарду. Коначно, Хрвати се нису толико бунили на Аустроугарску, колико на Југославију.

Једна од идеја коју су Хрвати преузели од својих газда, била је и идеја о томе да се ваше право на одређену територију простире и тамо где никада нисте имали свој народ, али је ту територију „ваше“ племство (за службу страној круни) добијало на пешкеш. Ова идеја, која народну историју своди на историју племства (јер народа као политичког субјекта нема) је током 19. века, када је систем феудалних привилегија био изазван „народносним“ питањем, стало у корак са тезом о „политичком народу“. Томе су се истина Хрвати учили од Мађара, али не мења на ствари, барем када се ради о Срему. Третиран као „историјска“ хрватска земља, Срем је морао бити очишћен од Срба, а поред физичке ликвидације, радило се на стварању „политичких“ Хрвата, односно Хрвата православне вероисповести. У том смислу, Јасеновац је био средство којим се циљ желео постићи.

Што се српске кривице тиче, она се може свести на идеју о нужности заједничког живота. Иако смо спремни да тврдимо да се то дешава тек после 1945, заправо већ од 1918. Срби се у Срему суочавају са невољношћу државе да санкционише оне који су се током Великог рата огрешили о Србе и који представљају отворену претњу по заједничку државу. О томе је доста писао митровачки лист „Србија“ који у рубрици „Огледало“ доноси биографије и објашњава шта у новоформираној држави раде они чиновници и официри који су током Великог рата „задужили“ Сремце. Коначно, они који су формирали усташку градску управу, усташки логор, табор, усташку младеж и друге органе покрета, који су водили Србе Срема на кланице, били су у међуратном периоду добро познати по својим ставовима, па чак и праћени од стране полиције. Али никада хапшени и удаљавани од позиција које су им омогућавале да делују.

На крају, Срби Срема нису у Јасеновац стизали као Срби из неких других делова некадашње Крајине. Ту не можете пронаћи примере „наивног“ доласка на зборове са којих вас спроводе на губилиште. Сремци су у Јасеновац одвођени у таласима, током казнених експедиција и на периферији тежих сукоба са партизанским јединицама. Поред Срба, у Јасеновцу су, када се говори о Срему, највише страдали Роми.

Интересантно је то да су Срби били мање-више евидентирани приликом сваке рације, тако да се траг до Јасеновца и других логора и губилишта може пратити, што за Роме не важи. Они су дословно трпани у камионе, укључујући читаве породице, жене, децу, старце, и одвођени без икаквог пописа. Што се Јевреја тиче, они су до лета 1942. депортовани у неке од најозлоглашенијих нацистичких логора где су страдавали на већ добро познате начине.

Прошле године, 27. новембра, навршило се осам деценија од како су усташке и нацистичке трупе у лежимирском храму Светог великомученика Георгија убиле стотинак мештана овог села, од чега 22 детета узраста од две до 18 година живота. Шта данас знамо о свему што се у Лежимиру догодило?

Конкретно, знамо да је провала у Лежимир дошла као последица гоњења партизанских трупа из правца Гргуреваца, ка Фрушкој гори и Дунаву, односно ка северној граници Срема, где је Дунав био природна линија раздвајања и, мислило се, најбољи савезник хрватским и немачким трупама.

Већ 25–26. новембра почела су разарања и ликвидације иједан од драстичнијих је пример малолетног дечака Саве Јеленића кога су усташе затекле непокретног у породичној кући на улазу у село из правца Митровице. Уместо да га поштеде, они су га сместили на кревет и живог спалили. На Светог Јована Златоустог, 26. новембра, похапшени су цивили и смештени у цркву. Увече тог дана у непосредној близини цркве, почело се са вешањима као својеврсном методом застрашивања и испоставиће се, увертиром у оном што следи. Током ноћи 26. на 27. још увек се размишљало шта да се ради са заробљеним цивилима, да би у рану зору 27. пала одлука да се сви они, њих око стотину, побију. Део је убијен у самој цркви, део у порти. Након ликвидација, миниран је звоник који се обрушио на црквени свод и на убијене и тешко рањене, још увек живе људе.

Овај злочин једини је такав у Срему. Било је још мучења и вешања у портама, било је батинања и вређања, али не и оваквих ликвидација.

Убијане су читаве породице, мајке и очеви са децом, комшије, пријатељи, сродници… Уопште, Лежимир је једно од најстрадалнијих села у Срему. Било је на првој линији фронта, кроз њега се улазило на Фрушку гору, па су у отпору неретко учествовали сви мештани. Митровица која је имала 13.000 становника изгубила је „само“ 700, док је Лежимир са око 2.000 изгубио нешто преко 580. У тој бројци је и готово 30 чланова породице Возаровић, из које потиче чувени књижничар и градитељ Црвеног крста у Београду Глигорије Возаровић. Како год да сравњавамо, несразмера је очигледна. Такав је случај и са другим селима у Срему која су, као што смо већ споменули, страдала значајно теже од урбаних насеља. Посебно су тешко прошли Павловци, Јамена, али и Гргуревци, Дивош…

Мало знамо о страдању Сремаца уопште. Све наше асоцијације о страдању Срба у НДХ воде (не без разлога) на запад или у Херцеговину, док је Срем остао по страни. При томе, Срем је најцрња тачка данашње Републике Србије, простор који је у четири године остао без 42.000 листом Срба. На овај податак треба додати још један, да је од око 420.000 житеља Срема (источног и западног), колико их је било уочи рата, било 200.000 Срба, што значи да је сваки пети био убијен од усташа и нациста или у борбама.

Уз то, Срем је страдао и током Великог рата, када су Сремци као „непоуздани“ поданици Беча били убијани, интернирани, а њихови домови и цркве спаљивани и разарани. Страдање Срба Срема у два светска рата може се посматрати као два поглавља исте приче, једне мученичке књиге. Коначно и током последњег рата са Хрватима, Срем је поново био на првој линији, Сремци су чинили највећи део трупа у борбама за Вуковар, па се неретко дешавало да у овај град у борбе одлазе људи чији су дедови или родитељи убијени од стране Виктора Томића на Дудику 1942.

Управо приводимо крају послове око објављивања зборника радова са научне конференције посвећене страдању Срба Срема од усташа, коју смо организовали у склопу обележавања 80 година од страдања Лежимираца, па се надамо да ћемо тако, остављајући писмени траг о мучеништву Срема, подстаћи људе да се више интересују за овај део наше Отаџбине.

У току је процес канонизације лежимирских мученика. Ако је мученик сведок који сведочи својом крвљу, шта нам данас сведоче сремски мученици из Лежимира?

Срем је свој мученички пут исписао још у време Светих сирмијских мученика, када је Сирмијум израстао у значајно хришћанско упориште и то се наставља до наших дана. Свети мученици из Лежимира су сведочанство да са тог пута нема скретања и доказ да се ми, малодушни какви јесмо, на сву срећу, ту не питамо превише. Такође, они нам као светионици указују на потребу праћења светла које бацају на наш мрак, наравно ако и сами желимо да се спасемо, јер коначно, својим страдањем Свети лежимирски мученици сведоче о ономе о чему је својевремено писао и Бранко Миљковић: о могућности смрти која побеђује смрт. Због тога данас, ми немамо разлога да будемо тужни јер ми не говоримо о мртвим прецима, већ о живим светитељима. Једини који су мртви јесу они који су 27. новембра учинили злочин у лежимирској цркви.

Свети лежимирски мученици нас позивају да се оканемо страха од сутрашњице, да се ослободимо стега зависности од овог света и да погледамо у вечност, да схватимо да живот, онај истински, почиње тамо где престаје физички свет, са свим његовим ограничењима. То је иста она лекција коју непрестано учимо на Косову и Метохији.

На крају, ма колико то можда некоме звучало исувише страшно, Свети лежимирски мученици потврђују да и ми данас, овакви какви јесмо, имамо могућност спасења својих душа. Ако је цена мученичко страдање, онда нека буде. Јер ту се, најпосле, и не ради о простом физичком нестанку већ о пруженој руци којом нас Отац небески штити од даље душевне пропасти и уздиже нас у вечност.

 
Владимир Димитријевић