Крст на камену који је у оковима је дело архитекте из Београда Предрага Ристића. Такав крст постоји још на гробу Христову а оковала га је због пропадања царица Јелена. Симболише спас народа на камену.
За кратко вријеме гатачки Срби успоставили су огромну слободну територију, прву у окупираној Европи, од Чемерна преко Јасеника, Липника, Зборне гомиле, Степена до Кобиље главе или данас познатијом магистралом Корита–Автовац. Тек 28.06.1941. устаници су заузели у то вријеме општинско мјесто Автовац, због концентрације усташа у њему али и великог броја – 300 – српских заробљеника. За неколико дана скоро половина Гатачке општине била је слободна и остала је мање више као таква све до краја рата.
О српском устанку на граници одмах су обавештени Главни усташки штабови у Сарајеву и Загребу. ,,Они се никад неће моћи покорити на миран начин и признати нашу власт, него се то мора учинити силом“– вапи у извештају усташки подпуковник из Билеће Агановић, којим тражи помоћ у људству. То им срећом ни силом није пошло за руком. Само у Кули Фазлагића тада се налазило скоро хиљаду домаћих, добро наоружаних усташа а у Борчу још толико. Већ деветог јуна у Гацко стиже усташки повјереник за Босну и Херцеговину, по злу познат Јуре Францетић.
Одмах по пријему вијести о устанку Павелић шаље у Мостар неколико својих најближих сарадника на челу Мијом Бабићем, старим усташким рисом, познатим атентатором на Тонија Штадлера, шефом усташке обавештајне организације, који је једанаест година провео у емиграцији са задатком да ,,очисте источну границу“. Стиже им појачање и из Сарајева. Усташе су биле бијесне због устанка и покушали су освету са планом ликвидације свих српских села уз границу са Црном Гором. Општи напад, са око 1.000 усташа са злогласном Црном легијом, на већ успоставњену линију фронта почео је са свим домаћим и прикупљеним снагама 23. јуна на потезу Зборна гомила–Степен.
Акцијом руководи надпоручник Фрањо Судар и потпуковник Мухарем Агановић. Борба се развила на широком фронту. Преломни тренутак борбе представља кад стиже појачање дванаест храбрих Тепавчевића из Вратковића, које предводе два најугледнија човјека, Милан и Спасоје Тепавчевић (на коњу, јер је имао шездесетак година). У судару лицем у лице у пшеници на положају испод Пржина Милан Тепавчевић ловачким карабином ликвидира усташког заповједника Звонка Поспишила, наоружаног аутоматском пушком, иначе усташког атентатора на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа у Марсељу 1934 године. На жалост и храбри витез Милан, један од највиђенијих и најшколованијих људи у крају, такође веома загрејан да се по сваку цијену диже устанак, истовремено бива покошен Поспишиловим рафалом. Кажу да је на поласку тог дана рекао мајци да је те ноћи сањао да га је ујео стршљен за врат, баш где је погођен рафалом од тридесет два метка. На овом случају се најбоље види разлика у наоружању двије сукобљене стране.
Док пуца на усташе са зида, гине ту и главни инспиратор устанка Спасоје Тепавчевић али наступа општа пометња у усташким редовима, јер гине и више Љубушака и домаћих усташа. Усташама је посебно тешко пала смрт Звонка Поспишила, то доживљавају као своју катастрофу, јер су у њему видјели некакво божанство и нису вјеровали да може да погине. Тепавчевићи су узели његов пиштољ, машинку, легитимацију и слике и тек тада су схватили каквог злочинца је ликвидирао Милан. Усташе се повлаче и крећу у бјекство и поново се успоставља претходна линија фронта али онда усташе озлојеђене неуспјехом крећу у масовне злочине на Србе у Зборној гомили, Међулићима, Кули Фазлагића, Автовцу, Врбици и Гацку… Сутрашња сахрана двојице великана Милана и Спасоја из села Вратковића ће свакако остати као најтужнији догађај у њиховом селу али и њихова погибија као најсветлији тренутак у историји тог краја, јер је спашен народ и имовина.
Никада више до краја рата источна линија фронта Кобиља глава–Степен–Зборна гомила- Липник–Чемерно није била озбиљније пробијена од стране усташа и то је највећи успјех овог великог а прећутаног устанка.
Још двадесетог јуна у Казанце се појавио Милорад Поповић, који је стигао из Србије и са попом Перишићем договорио састанак на Дражљеву за 22.06.41, који је и одржан и тада је договорен је напад на Автовац и Гацко 27.06.41 увече, симболично уочи Видовдана, што је и учињено.
Овом приликом желим да објасним зашто овај догађај мора да има статус српског устанка и зашто је проглашен је Даном општине Гацко, још давне 2000 године, од када се третира свечаним даном и прославља на Брљеву, јер то неки из својих интереса још оспоравају:
· Устанком се теоријски сматра свака крупнија побуна која мора да задовољава низ критеријума:
1. Побуна мора да буде оружана и масовна, што у овом случају заиста и било. Сигурно је у њој већ првог дана учествовало око пет стотина људи а у следећој фази наредних дана и више од хиљаду.
2. Заузете су три полицијске усташке станице и једна додатна испостава – стража, протерана је усташка војска и полиција и никад се више није успјела вратити на ту територију, поред више покушаја а 28.06.1941 заузето је и општинско мјесто Автовац.
3. Устанак мора да произведе слободну територију, што је у овом случају и створено и одржано на више од 50% територије општине Гацко. Мени није познато да је почетком јуна 1941. још негдје у Европи постојала толика слободна територија из које су претходно протјерани фашисти.
4. Мора да постоји линија фронта која траје у континуитету дужи период. Овде је успостављена линија фронта између устаника и усташа и са мањим корекцијама у корист устаника она је задржана од 6. јуна 1941. до краја рата и остала је мање-више непромењена.
5. Устанике није сломила ни веома дуго припремана усташка офанзива са великим појачањима у људству из Западне Херцеговине, Мостара и Сарајева.
6. Усташе су у нападима користиле и авијацију, али су устаници онеспособили и оборили два непријатељска авиона.
7. Ослобођена територија се драстично повећавала наредних дана прикључивањем осталих Гатачких села која гравитирају ка Невесињу са доминантном српском већином.
8. Све је функционисало на ослобођеној територији, укључујући организовано војничко снабдевање од стране сеоског становништва из позадине.
9. Устанак није организовала Комунистичка партија (зато није ни проглашен устанком), већ храбри и расни слободарски сељаци, традиционално задојени епским пјесмама и гуслама. Слободну територију су само касније повремено успијевале да наруше партизанске јединице, које су се прво појавиле из Пиве и Голије а касније и из Србије.
10. Овај устанак је био инспирација и другим општинама да узму оружје у руке и спашавају свој народ.
Дакле, апсолутно постоје сви услови које захтева историографија да се се овај крупни обрачун, који се претворио у прави вишегодишњи рат са усташама, односно са Независном Државом Хрватском, може и мора сматрати српским устанком.
То што су припадници устанка и њихове вође (поп Радојица Перишић, Милорад Поповић, Благоје Тепавчевић, Стево Старовић, Станиша Николић, Марко Лојовић…) касније одбацили комунистичку партију и остали вјерни свом српском народу и Краљевој војсци у отаџбини показује само менталну и интелектуалност зрелост гатачких сељака. Веома мали број устаника прикључио се касније партизанима.
Већина припадника устанка погинула је у каснијим обрачунима са усташама али на жалост и у братским сукобима, посебно на Лијевчу пољу, као и послератним убиствима ОЗНЕ по гатачким планинама или су Титовом наредбом стрељани код Зиданог моста, на Похорју и код Кочевског рога.Тужну и трагичну судбину доживјели су све вође овог устанка.
Радојица Перишић нестао је на Лијевчу пољу у селу Сеферовци (по свој прилици и масакриран) у обрачуну са усташама 4.4.1945. Благоје Тепавчевић, командант Првог јуришног батаљона је погинуо истог дана у Сеферовцима. Капетан Милорад Поповић, комадант херцеговачког четничког корпуса погинуо је 6.6.1945. у партизанско-усташком обручу под Козаром, вјероватно код села Машићи, пошто је претходно пробио добро укопану и артиљеријом брањену усташко линију фронта Бања Лука–Градишка.
Стево Старовић је преживео Лијевче поље, али је стрељан у Словенији од стране партизана. Станиша Николић је масакриран раније у Автовцу и бачен са моста у ријеку Мушницу. Марко Лојовић је стрељан негдје у Коњицу, такође од стране партизана.
Сви покушаји мјештана и руководства општине Гацко, који се односе на промоцију једног од најсвјетлијих догађаја у српској историји тј. првог Дана устанка у окупираној Европи у Другом свјетском рату, као и о људима који су имали петљу да подигну устанак, који је спасао српски народ, тешко се пробијају због још присутне комунистичке свијести о раније усвојеним датумима и прославама дана устанака у бившим републикама Југославије.
Мислим и предлажем да Скупштина општине Гацко треба да предложи Скупштини Републике Српске, да бар Република Српска а касније ћемо убјеђивати и Србију званично обиљежава и прославља 6. јуни 1941, као свој слободарски и званични Дан устанка против фашизма.
Обавеза и дужност наше генерације, као и оне која долази је, да по сваку цијену промовишемо, пренесемо младим генерацијама и сачувамо успомену на овај јуначки датум и све храбре људе који су у њему учествовали а који су касније нестали у вихору трагичног рата.
Светозар Црногорац
Извор: Слободна Херцеговина
