Миливоје Иванишевић: Јасеновац – прећутане жртве

Прећуткивање броја жртава страдалих у злогласном НДХ логору Јасеновац, траје већ деценијима.

Оно што су у Хрватској и Босни и Херцеговини прећуткивали и данас прећуткују ми ћемо поменути само ради подсећања на чињеницу да је скоро у свим тим изворима навођен исти или веома приближан број страдалих логораша у Јасеновцу.

1. Међу првима се, и само зато га помињемо, дан уочи окончања Другог светског рата и пораза Немачке, а тиме и Независне Државе Хрватске, огласио Иван Потрч, који је у дневном листу Борба 8. маја 1945. објавио да је у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.

2. Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, римским 3 наводи да је у Јасеновцу убијено 700.000 логораша.

3. Међународни војни суд у Нинбергу, приликом суђења највишим представницима нацистичке Немачке, наводи исту бројку.

4. Др Антун Милетић, у веома уверљивој и документованој студији Концетрациони логор Јасеновац, у три књиге обима 2.500 страница, са бројним доказима, најчешће помиње бројку између 600.000 и 700.00 лица.

5. Јаков Гело у студији Демографске промјене у Хрватској од 1780. до 1981. године, Глобус, Загреб, 1987, наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.

6. Александар Ранковић је у савезној Скупштини 29. децембра 1951. изјавио да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица, а његов експозе је објавио и дневни лист Борба 30. децембра 1951.

7. Не треба заобићи ни Општу енциклопедију Југословенског лексикографског завода из Загреба објављену 1958, где је у трећој књизи на странама 648–649. наведено да су усташки квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор.

А потом се каже: Кроз четири године (1941–1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у т. зв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицијију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву.

У том логору побијено је око 500–600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.

Без скривених намера, морамо приметити да су у енциклопедији заборављени Цигани, или Роми, којих је, по неким изворима, убијено више него Јевреја или Хрвата. У поменутој енциклопедији, чији је творац Мирослав Крлежа, не помињу се ни Хрвати ни квислиншка клерофашистичка Независна Држава Хрватска, већ некакви недефинисани усташки квислинзи, као да постоје и неке друге усташе које, можда, нису ни квислинзи, ни Хрвати, ни злочинци.

8. Комисија коју је чинило пет професора универзитета после мукотрпног рада 1961. и 1962. закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева. За неке гробнице се тада још није знало (На пример, била је непозната гробница Лиман, са отприлике 12.000 тела, откривена тек 1973. године).

Даљи рад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. У наведени број, напомиње се у истом извештају, нису унете жртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству бачене у Саву, в) жртве, односно тела која су скувана за сапун и за друге потребе (за ту сврху је коришћено 12 великих казана, запремине 2.200 l, а кости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г) тела из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком свеучилишту; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону; и др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву.

 

Квазиаргумнти оних који оспоравају број жртава

Основно и главно упориште оних који не признају да је у логору Јасеновац убијено око 600.000–700.000 српских, јеврејских и ромских цивила, као и извесан број хрватских антифашиста, јесте то што спискови јасеновачких жртава не постоје. Ко је могао и ко је требало да направи те спискове? Ако се данас због тога оспорава број страдалих, онда је то једна више него сурова иронија.

Они који су управљали логором и они који су убијали те људе нису ни питали ни марили за имена, узраст, пол или занимање. Њима спискови нису били потребни. Њима није било битно како се ко зове, већ пре свега којој нацији припада.

 

Србе су убијали без обзира на све остало.

Сулуде идеје о неопходности постојања спискова као битног доказа о обиму злочина у неком концетрационом логору никоме у свету никада нису падале на памет. Нико се није усудио ни да изусти тако нешто. То је изум хрваско-муслиманске коалиције, која је функционисала и у рату 1991–1995. приликом разбијања Југославије и у обновљеном походу против српског становништва у тим бившим југословенским републикама.

Можемо само замислити како би се свет понашао да данас случајно Немачка, или нека друга држава немачки савезник из времена последњег светског рата, затражи од Руса, Пољака, Јевреја, Рома, па и Срба спискове као доказе за убиства извршена у логорима који су били у њеном поседу.

И да, ако нема спискова, одбаци властиту одговорност за убиства извршена у тим логорима.

Милиони људи су убијени у бројним концетрационим логорима широм Европе. Ко је правио и од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетине других концетрационих логора.

Особље управе и обезбеђења јасеновачког логора је било преоптерећено и преморено даноноћним ликвидацијама затвореника, који су непрестано довођени из разних крајева Независне Државе Хрватске.

 

Монструозно „такмичење“

Ко је могао натерати или приволети „усташке квислинге“, како их М. Крлежа ословљава, Перу Брзицу, Шипку Зрнушића или Жила Фригановића да попишу имена људи које су поклали на Градини.

А они су се само такмичили и за опкладу, али без евиденције, клали приведене затворенике. Притом су обавили и посао због којег је и формиран логор. Неки њихов саборац, а вероватно и старешина, Јере Маричић, послао им је око 3.000 православних Срба свих узраста и оба пола да се види ко је најбољи.

Колико је потребно минута да се закоље макар и полумртав исцрпљен човек. Победио је Перо Брзица са 1.350 закланих људи и добио зарађену опкладу. Жил Фригановић је заклао око 1.100 логораша и притом полудео. Резултат Пере Барице се не помиње.

Не помиње се ни време за колико сати су они то обавили.

Ово сведочанство су нам оставили Жарко Видовић из Сарајева и др Недо Зец, такође логораши.

Са тим догађајем се преплиће и прича о старом Вукашину из херцеговачког села Клепци у општини Чапљина, српском новомученику за веру кога је после рата Православна Црква канонизовала.

И у том случају може, логиком коју нам нуде из Загреба и Сарајева, да се на српске жртве пренесе кривица и одговорност што усташе нису пописале имена тада на Градини приведених и убијених затвореника.

А то на Градини је само једна од више стотина стравичних епизода које се помињу у сведочењима малог броја људи који су преживели јасеновачко мучилиште.

Срби су, као што се види, понајвише криви што тадашње убице својим данашњим потомцима нису оставили спискове побијених. После рата пронађени посмртни остаци 700.000 у јамама покопаних тела, али без спискова, видимо, потомцима не значе ништа. Оспоравање чињеница трајна је карактеристика свих убица, па и ових са наших простора. С тим смо се поново суочили и у овом последњем нашем грађанском, локалном рату 1992–1995.

 

Комисија коју је чинило пет професора универзитета после мукотрпног рада 1961. и 1962. закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева. За неке гробнице се тада још није знало (На пример, била је непозната гробница Лиман, са отприлике 12.000 тела, откривена тек 1973. године).

 

Даљи рад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. У наведени број, напомиње се у истом извештају, нису унете жртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству бачене у Саву, в) жртве, односно тела која су скувана за сапун и за друге потребе (за ту сврху је коришћено 12 великих казана, запремине 2.200 l, а кости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г) тела из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава.

 

Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком свеучилишту; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону; и др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву.

 

За убице и њихове потомке није само Јасеновац споран. Споран је број српских жртава и у осталим логорима.

На жалост, у недавно минулом веку нису само БиХ и Хрватска, већ и многе европске државе имале концетрационе логоре у којима су убијани Срби. Нећемо их наводити. Протежу се од југа до далеког севера. Срби и Србија су чиста образа. Без концетрационих логора у којима су убијани припадници других народа само зато што су поданици друге вере или друге нације.

 

Небројене српске жртве

У бившој Југославији остао је споран и број Срба бачених у многе јаме и вртаче. Споран је чак и број српских жртава у оба минула светска рата. Ни после Првог ни после Другог светског рата није направљен списак побијених Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Све због мира у кући која се звала Југославија.

И поред свих тих спорних случајева постоји нешто, бар кад је реч о БиХ, што не може бити спорно. То су пописи становништва Босне и Херцеговине извршени 1910. и 1991. Пописи извршени на почетку и при крају двадесетог века. По аустроугарском попису 1910. православних је у БиХ било 826.000, а муслимана 612.000. Није спорно да је православних 214.000 више него муслимана. Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 1,905.000 Муслимана, а 1.370.000 Срба.

Сада је муслимана више од православних. За осам деценија у два светска рата муслимани су не само надокнадили мањак из 1910, већ су своју бројност умножили за нових 535.000 становника. Та разлика није остварена повећаним наталитетом, већ истребљивањем и изгоном српског становништва у поменутим ратовима. Прилика је да подсетимо да је за само осам деценија двадесетог века, у раздобљу од аустроугарског пописа становништва 1910. до последњег пописа извршеног у Југославији, 1991, у Босни и Херцеговини број становника српске националности у статистичком дефициту за 1.389.720 особа.

У исказаној разлици налазе се српки људски губици у оба светска рата, свих логора, јама и вртача у тим ратовима. И сигурно је да би, да је у концетрационом логору Јасеновац није убијено више стотина хиљада лица српске националности, исказани дефицит био бар преполовљен. Ако неко у овој бившој југословенској републици, сада самосталној држави, жели да говори о геноциду, а то је у последње време веома популарно, не постоји бољи доказ над ким је у БиХ извршен геноцид, али и то ко је у том геноциду највише профитирао.

Свакако да они који су одговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају умањити властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака.

Можда им је дошло до свести да је Турска данас, скоро сто година после погрома Јермена, од светске јавности прозвана за тај геноцидан злочин. Што то у догледној будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у Босни и Херцеговини?