Политика, 31. 5.2024, Саво Штрбац: Селективно сећање горе од заборава

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Генерална скупштина Уједињених нација је 23. маја ове године у Њујорку усвојила резолуцију о Сребреници, којом се 11. јул проглашава међународним даном сећања на жртве геноцида у Сребреници, осуђује негирање геноцида, као и величање ратних злочинаца.

У претходних месец, два, и пре и после усвајања резолуције, о овом документу изговорено је и написано безброј речи и текстова широм света. Нема медија у Србији који овом документу није посветио специјалне емисије и текстове. И  сâм сам за више медија коментарисао овај докуменат, па је ред да се о њему огласим и на овим страницама, али ћу коментарисати правни аспект овог документа, за шта, верујем, поседујем и стручне и практичне квалификације.

Нема дилеме да је овај докуменат директна последица пресуда судова УН, Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) и Међународног суда правде (МСП), што се и наводи у његовој преамбули.

Подсећања ради, основни закључци из пресуде МСП-а од 26. фебруара 2007, у случају примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, БиХ против Србије, су:

Србија није извршила геноцид преко својих органа или особа чија дела повлаче њену одговорност према међународном обичајном праву; није извршила ни удруживање ради извршења геноцида, нити је подстицала на извршење геноцида и није била саучесник у геноциду. Напротив, Србија је прекршила обавезу спречавања геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида: у вези са геноцидом извршеним у Сребреници у јулу 1995; тиме што није изручила Ратка Младића, оптуженог за геноцид и саучесништво у геноциду, ради суђења пред МКСЈ и тиме што се није придржавала привремених мера које јој је суд наложио 8. априла и 13. септембра 1993. у овом спору будући да није предузела све мере које су биле у њеној моћи да спречи геноцид у Сребреници у јулу 1995. Но, суд констатује да, што се тиче утврђених кршења обавеза из конвенције, спор није такве природе да би било примерено давање налога за плаћање накнаде нити за пружање уверења и гаранција о непонављању.

Правни лек за ову пресуду била је ревизија која се могла поднети у року од десет година по доношењу пресуде. Пошто је пресуда донесена 26. фебруара 2007, десетогодишњи рок за подношење захтева за ревизију истекао је 28. фебруара 2017.

Да ли постоји могућност ревизије поменуте пресуде МСП-а, какву могућност најављ(ивали)ују бошњачки представници?

Захтев за ревизију поменуте пресуде, на иницијативу бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића и без претходне сагласности Председништва БиХ, преко Сакиба Софтића, предат је МСП-у у законском року, тачније 23. фебруара 2017.

Суд је након тога затражио од Бакира Изетбеговића да разјасни легитимитет Софтића, а затим је затражио да Председништво БиХ саопшти своје становиште о ревизији пресуде. Чланови Председништва су се о томе изјаснили појединачно.

МСП је одбацио захтев за ревизију пресуде по тужби БиХ против Србије због оспореног легитимитета правног заступника Сарајева. На основу писама чланова Председништва БиХ, утврђено је да одлуку о подношењу захтева за ревизију нису донеле надлежне институције.

„Суд је прописно размотрио мишљења чланова Председништва, која су изнели у својим писмима. Суд сматра да садржај тих писама показује да никакву одлуку нису донела надлежна тела, у име БиХ као државе, у погледу захтева за ревизију Пресуде од 26. фебруара 2007. године у случају примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, БиХ против Србије. Стога, не може се ништа предузети у вези са документом под називом ’Апликација за ревизију Пресуде од 26. фебруара 2007. године у случају примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида’”, написао је представник МСП Филипе Куверер.

Дакле, са правног аспекта више не постоји могућност ревизије поменуте пресуде МСП-а.

Све да се и занемари преклузивни рок од десет година, који је давно истекао, па да БиХ поднесе захтев (што је тешко замисливо да би трочлано Председништво потписало такав захтев, али да и то занемаримо), то не значи да би аутоматски и дошло до ревизије. Наиме, пре отварања ревизије, суд по службеној дужности, што не искључује и активно учешће друге парничне стране, оцењује да ли је та чињеница такве доказне снаге да би, да је била позната суду у време доношења претходне пресуде, довела до другачије одлуке.

А поменута резолуција са правног аспекта није нова чињеница самим тим што ништа ново не утврђује, осим што одређује датум на који ће се, почев од идуће године, вршити сећање на геноцид у Сребреници (појам који је изведен из пресуда МКСЈ и МСП) у организацији администрације УН.

Резолуције које доноси ГС УН немају извршну снагу какву имају одлуке СБ и пресуде УН судова, међу које спадају и МКСЈ и МСП, па за непоштовање не могу се изрицати правне санкције, што не искључује изрицање политичких санкција.

Може ли БиХ од Србије тражити накнаду штете?

По Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, о накнади штете такође одлучује МСП и то у другој фази поступка, до које може доћи само ако је тужена страна проглашена одговорном за извршени геноцид. У конкретном поступку то се није десило. Пошто је ревизија пресуде због протека времена искључена, закључак се намеће сам по себи: БиХ од Србије по поменутој пресуди МСП не може ни тражити (па ни добити) накнаду штете.

Верујем да све ово знају и они који су најављивали или најављују подношење ревизије, и пре и по усвајању резолуције о Сребреници, па се поставља питање зашто то уопште раде?

Један од разлога је популистички за домаћу употребу (додворавање бирачима), а други је за „међуграничну комуникацију” (провоцирање друге парничне стране), што на овим нашим балканским просторима скоро увек успева, а што се најбоље показало и на овом примеру.

Како се више не може мењати пресуда МСП-а, тако се не могу више мењати ни пресуде МКСЈ-а.

СБ УН је 1993, у јеку рата на простру Хрватске и БиХ, основао ад хок МКСЈ, који је имао три циља: да донесе правду жртвама, да допринесе помирењу зараћених страна и да превенира чињење злочина било где.

ГС УН одржала је 10. и 11. априла 2013. тематску дебату „Улога међународног кривичног права на помирење”. Један од панела је носио назив „Правда за жртве” на којој је и моја маленкост поднела реферат под називом „Селективна правда МКСЈ”, у којем сам детаљно изнео податке о узроцима и последицама рата деведесетих на свим странама у сукобу те о процесуираним и правоснажно осуђеним припадницима свих страна у сукобу, и закључио: „Након свих одлука које је у свом двадесетогодишњем постојању донео МКСЈ, једино ми остаје да, са пуно горчине, признам да су моји сународници били у праву када су тврдили, још приликом његовог оснивања, да ће тај трибунал делити селективну правду, не водећи се правном него политичком логиком. А селективна правда је исто што и неправда.”

Дакле, сведоци смо да управо селективним одабиром догађаја који ће се процесуирати и још селективнијим припадници које стране ће се правоснажно и осудити, тај суд, којег памтимо под називом Хашки трибунал, није испунио ниједан од циљева због којих је основан.

А након изгласавања резолуције о Сребреници, додао бих да је селективно сећање горе од несећања.

Ускоро ће се навршити 29 година од окончања рата на просторима Хрватске и БиХ, а ми се још нисмо сложили ни о карактеру тог сукоба. Хрватска и бошњачка страна називају га агресијом Србије уз помоћ ЈНА и локалних Срба на њихове територије, а српска страна га тумачи као грађански рат, у којем нема невиних страна. Кад (и ако икад) усагласимо наративе о карактеру рата деведесетих, много би лакше прихватили емпатију и за жртве друге стране, преко које би се могли договорити и о јединственом дану за сећање на све жртве грађанских ратова приликом распада СФРЈ. То би био „пречац” за помирење и, у односу на резолуцију, много ефикаснија превенција од понављања сличних сукоба на овим „крвљу и мржњом” натопљеним просторима.

 

 

Саво Штрбац

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed