ИН4С, 23. 10.2021, Годишњица Кумановске битке, повратак српске војске на Косово – Иво Ћипико за „Политику“

Војвода Радомир Путник, Куманово 1912. године Фото: Архива

– Ухватили смо га под оружјем – добаци ми узгред један од војника. Под оружјем.

И не довршивши, изастопце одмиче за заробљеником.

Пред Кумановом наиђох на остављени турски логор. Мора да се бежало, бесвесно, безобзирице, са несавладивим страхом у души. Чега све нема у овоме турскоме логору! Од најкрупнијих до најситнијих војничких ствари: читаво стовариште! Бегунци спасоше сами свој го живот. И путем прати ме по која несахрањена лешина, и пусте беле арнаутске капице.

Њиховим трагом улазим у некадашњу турску варош. По зидовима првих појата поред којих пролазим, суши се дуван. Свугде тај жути дуван. Зар га нико није дирао, или га је толика сила било, да га војска не могаше да разнесе? Па пролазим поред кућа, потлеушица, поред којих, на улици, у блату, лежи сила кућних невредних упљачканих ствари. У очи падају шарена поцепана детиња одела, и ситне детиње играчке. Неки старац у седој неуредној бради, као окамењен гледа у мене. Види се, још није начисто да ли је оно што гледа својим сопственим очима сан или јава. И долазе пред очи куће са белим крстовима и поносите српске тробојке, и погдекоји сељак који, сагињући се, понизно се с пута склања, вичан је још од прекјуче да то у страху ради пред сваким Турчином! Понегде види се и по која турска боља кућа са зеленим решеткама, иза којих сада сигурно нико не вири…

Залазећи даље у улицу, испод очију ми нестаје сунца, тескоба ме обузима. Па наилазе на ред ћепенци – ти ниски, мрачни, тесни ћепенци, испред којих на улици смрадне каљуге, у којима замишљам набухле деве бакалина, што цео дан пуше, срчу каву и зевају… Све прљаво, тамно, ситно као да се навлаш склања од чистоће и светлости!

Долазим до џамије: суро неукусно здање оштећено и разрушено. У њој Арнаути, бежећи, нађоше последње закониште и – смрт.

Избивши на главни трг, пред општину, отресох се својих суморних мисли, оживих. Трг ври нашим бујним животом. Жагор, врева, ужурбаност! Војници, комора, сељаци и дошљаци, пазаре, носе, траже, моле… Слушаш између неких смерних гласова одсечну нервозну слободну београдску реч. Пуне су ми уши тих гласова. Па ми пада на памет, да се налазим у земљи која до јуче би у вековном ропству.

Из тих снажних мисли отргне ме лик некога Турчина, заробљеника, кога су кроз гомилу пратила два наоружана сељака. Уставише се у дворишту пред општином. На општински прозор изађе командант, српски официр. Заробљеников поплашени поглед, не заустављајући се нигде, бежи по гомили народа. Малена је раста, ситних образа, и меких плавих очију, чије трепавице једнако трепте. Очито не зна шта се с њим збива. Десило се тако.

Један од сељака каза команданту:

– Нашли смо га где лута по пољу, сам, и доведосмо га…

– Па шта тражите? – пресече командант.

– Каже да је хришћанин, а није него Турчин… Познаје се…

– Јеси ли Турчин? – упита неко из гомиле сакупљеног света: – Казуј!

Заробљеник затрепта јаче трепавицама. За час стајаше неодлучан, па потврди кретом главе питање.

– А јеси ли хришћанин? – питају други.

Заробљеник, неодлучно, кретом главе потврди питање.

– Па кад каже да је хришћанин, да га приведемо у наше! – гракнуше неколицина сељака.

Преко плавих, меких очију заробљеникових прелети сива сенка, као преко очију слободне птице кад се руком ухвати.

– Јесте ли га затекли са оружјем? – упита командант нестрпљиво.

– Нема оружја! – одговорим ја за све остале.

– Нема, нема! – потврдише други.

Па пустите човека на миру! заповеди командант и отиде са прозора.

Мени чисто би лакше кад видех заробљеника на слободи, како полако, не обазирући се, промиче кроз долину.

И док њега ситна, погужена, изгубих из вида, чујем бактање коњских копита.

– Коњица иде! – каза неко до мене. – Коњица!

Поносито, чврсто, између народа пролази српска коњица. Одмереним уједначеним кораком промичу ватрени коњи кроз ослобођену земљу. Високо у сунцу, гордо, са победоносним осмехом на уснама и жарким слободним очима у којима се победа одбљескује, јаше српски коњаник.

Ваздух и земља пуни су радосне јеке. Ја се опет заносим журним, узбудљивим мислима.

– Идите јунаци да стигнете другове… Они су већ у Скопљу, Велесу… Жури им се!… – чујем одсечне, нервозне гласове из народа.

– Журите, журите на море! – повиках ја живо.

– На море! – радосно закликта неколицина њих до мене. – На море!

(„Политика“ 20. и 21. новембра 1912)