Искра, 11. 6. 2025, Владимир Умељић: Кристијан Шмит и култура сећања [Видео, Instagram]

Купола Двора после бомбардовања 6. априла 1941. године Фото: Архива, збирка Музеја града Београда

Наметнути НАТО-паладин без правног легитимитета, немачки политичар из тренутно владајуће берлинске коалиције, остаће у нашем сећању као неко, ко је свим силама покушавао да анихилизује Републику Српску.

Његова култура сећања је очигледно нешто другачија, тако да у последње време у интернету кружи видео, у коме он као државни секретар у немачком Министарству одбране одаје почаст припадницима Хитлеровог Вермахта, палим за Фиреров „Хиљадугодишњи рајх“.

Можда би он могао да укључи у своје сећање и чињеницу, да су хиљаде српских цивилних талаца, закључно са гимназијалцима, у Крагујевцу, Краљеву, итд. били убијени не од стране СС-јединица или Гестапоа, већ управо од припадника Вермахта, којима се он данас клања и одаје им почаст?

Увек изнова потврђена и документована србомржња Адолфа Хитлера, коју чак ни понеки његови генерали нису делили, коштала је Србе огроман број живота, јер овај већ једном у Првом светском рату од стране Срба побеђени аустријски каплар је неговао врло својствену, личну културу памћења, у којој за човечност и здрав разум није било места. Главни инструмент његове страховладе је био Вермахт, чијим палим припадницима се Кристијан Шмит данас клања.

 
Неколико историјских чињеница за подсећање.

На почетку пролећа 1941. године владају Силе Осовине великим деловима Европе. Мусолинијевим (Benito Mussolini) нападом на Грчку круг око Југославије је дефинитивно затворен и актуелна југословенска влада покушава да, барем привремено, отклони ратну опасност од земље једним више-мање изнуђеним приступањем Тројном пакту.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 25. марта 1941. године, гласи: „Приступање Југославије Тројном пакту је данас вест дана и доноси се у великом формату, и на првим новинским страницама. Овај догађај се мора, поред нормалних извештаја о томе, у коментарима и прилозима истаћи као још једна нова и значајна победа новог европског поретка над деструктивним снагама англо-саксонског света“.

Но, Срби очигледно нису најпогоднији примери, присталице и протагонисти „нових“ и насилних европских и светских поредака, и већ 27. марта 1941. организује група српских ваздухопловних официра пуч и обара београдску владу Цветковић-Мачек, чиме је и приступ Југославије Тројном пакту стављен ван снаге.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 27. марта 1941. године, гласи: „До разјашњавања ситуације, не објављивати сензационалне вести из Београда, по којим је један војни пуч довео краља Петра на престо“.

Истог дана јавља новинска агенција Ројтерс из Београда: „Одмах пошто је објављена промена владе, дошло је до масовних излива радости на београдским улицама. Развијене су заставе и хиљаде људи пролазе улицама и славе краља. У раним поподневним часовима још увек трају ове демонстрације. Хиљаде људи су се окупиле и испред седишта православног патријарха, који им се и обратио: „У овом одлучујућем тренутку наше историје, част и слава српског народа се поново васпостављају. Позивам вас да се окупите око младог краља. Црква је увек иза вас“. Новост о овој промени се као пожар проширила читавом земљом и многи сељаци долазе на воловским колима у град, да би учествовали у овом слављу. Вести, које нам стижу са свих страна, потврђују да су се демонстрације прошириле на читаву земљу…“

На дан 28. марта 1941. године – значи, један дан после пуча српских официра у Београду – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник: „Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“

Хитлер је очигледно истог мишљења и издаје заповест да се Југославија одмах нападне и уништи. Већ на сам дан пуча, 27. марта, он обзнањује своју решеност да казни „српску завереничку банду“, да угаси „београдску државу“ и да, како је објаснио мађарском посланику Стојају (Döme Sztójay), „дефинитивно сагори тај гнојни чир на Балкану“.

Он потврђује италијанском амбасадору, 7. априла 1941. године да су Срби „… храбар и жилав противник (…) најжешћи отпор треба  очекивати у централној Србији, у том природном утврђењу, које Немачка још из времена Првог светског рата тако добро памти…“, али још једном подвлачи своје личне мотиве и проглашава напад на Југославију „…обрачуном са оном српском злочиначком бандом, која мисли да може по други пут да стави Балкан на располагање британском атентату на европски мир…“ 16. априла 1941. године, у једном прилогу за званични орган немачке нацистичке партије (под насловом „Позив немачком народу“), он експлицитно наводи разлог обрачуна „…са том српском злочиначком бандом (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу…“ и, истовремено, наглашава да „…немачки народ не види ниједан разлог за борбу против Хрвата и Словенаца…“

Хитлер игнорише врло рана упозорења својих дипломата, да његова острашћена анти-српска политика шкоди и немачким интересима. Виктор фон Херен (Viktor von Heeren), немачки посланик у Београду, шаље упозорење Берлину већ 3. априла 1941. године, у коме поред осталог стоји: „…једна сурова казнена акција против Београда би могла да и од оних људи у Југославији, који иначе симпатишу Немачку, направи немачке непријатеље…“

Следствено распарчавање Југославије – по окупацији – у смислу „великохрватског концепта“ носи јасни печат Хитлерове србомржње: „…Србија (…) остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом и морају се предузети све потребне мере, да се за сва времена учини немогућом једна таква издаја ове завереничке банде, као што се то управо десило…“ Он при томе преузима начин размишљања и дословце речник Кардинала-државног секретара Рафаела дел Вала из 1914. („Србија се мора направити што је могуће мањом“).

Хитлер тврди 14. јуна 1941. године, да је „…студирао методе, које је стара Дунавска монархија (Аустро-Угарска – прим. аутора) морала тада да примени…“ да би изашла на крај са таквим проблемима и једна од последица тих његових студија било је и злогласно „Кајтелово (Wilhelm Keitel) наређење“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), по коме се за сваког убијеног Немца у Србији морало убити стотину српских цивилних талаца а за сваког рањеног Немца педесет српских цивилних талаца. Значајно је при овој констелацији, да немачки официри у окупираној Србији – да ли из човечних или из прагматичних разлога заштите немачких војних или привредних интереса – нису увек следили и извршавали ова нечовечна наређења:

Генерал-мајор Браумилер (Erwin Braumüller), шеф војно-привредног штаба при Главнокомандујућем југоисток, изјавио је децидирано да би један план да се Срби за више долазећих генерација десеткују, био супротан немачким привредним интересима и да никада није егзистирао.

Фелдмаршал фон Вајкс (Maximilian von Weichs) је исказао: „Када сам преузимао команду, нашао сам једно фирерово наређење, по коме би за сваког убијеног Немца требало стрељати један већи број непријатеља. Уз сагласност опуномоћеника Рајха, изасланика Нојбауера, одбио сам да извршавам ово наређење и то не само из разлога човечности, већ и јер би то изазвало гнев у народу и појачало одлазак у герилце (…) Касније су се појавиле тврдње, да су Немци планирали искорењавање словенских народа. Мени су такве помисли непознате, оне никада нису биле пропагиране код трупа (…) а ако је неко и дошао на једну такву идеју, то би морало да се означи као потпуно лудило…“

Чињеница, међутим, да су на основу овог „Кајтеловог наређења“, (Keitel Befehl OKW Nr. 888-41) и Хитлеровог „потпуног лудила“ у односу на Србе, у Србији десетине хиљада цивилних талаца – закључно са ученицима гимназија – у Крагујевцу, Краљеву, итд. изгубили живот од стране немачког Вермахта (не од Гестапо-а и не од СС-јединица) не мења, свакако, ништа на истинитости горње оцене немачког фелдмаршала.

Хитлер придобија Мађарску и Бугарску за заједнички рат против Југославије. Председник мађарске владе Пал Телеки (Teleki Pál), тим поводом, врши самоубиство у ноћи између 2. и 3. априла 1941. године, јер је Мађарска 12. децембра 1940. године закључила са Југославијом један „пакт о вечном пријатељству“.

УП („United Press“) јавља 3. априла 1941. године, да је југословенска влада управо прогласила Београд „отвореним градом“. Хитлер, на то, заповеда да се главни град Београд – као једна специјална „казнена мера против тог завереничког гнезда“ – разори (…) у непрестаним и даноноћним бомбардовањима…“

Тачан број српских цивила, које је нацистичка авијација тог дана у Београду побила, није никада тачно утврђен – Винстон Черчил је говорио о 17.000 жртава овог несумњивог акта државног тероризма.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 10. априла 1941. године, гласи: „Министар упућује на јављања о Београду. Изразе, као „град, једна једина рушевина, улице прекривене лешевима жена и деце се морају, наравно, изоставити…“

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by SM INFO (@sm._info)

Главнокомандујући Југоистока, генерал-пуковник Лер (Alexander Löhr), разјашњава ову Хитлерову заповест о разарању Београда, при свом саслушању, по завршетку Другог светског рата: „Сада, када смо изгубили рат, могу да кажем да је ово (разарање Београда – прим. аутора) била заповест мог Фирера. Он ми је заповедио да разорим Београд. Већ при првом нападу требало је да разоримо Српску народну библиотеку.

Питање: Зашто управо Српску народну библиотеку?

Одговор: Јер је ова институција чувала све оно, што је столећима чинило идентитет овог народа.

Питање: Шта је још Фирер наредио?

Одговор: Да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску православну цркву, као прво – патријарха Гаврила Дожића, митрополита Петра Зимоњића и епископа Николаја Велимировића а потом и монахе по српским православним манастирима.

Питање: Зашто?

Одговор: Зато што су ти манастири вековима били места управљања и доказ егзистенције српског народа на овим просторима…“

Као што је познато, српски Патријарх Гаврило Дожић и епископ Николај Велимировић су, одмах по немачкој окупацији Србије, ухапшени и одведени у концентрациони логор Дахау; они више никада нису видели своју земљу, јер су новодошлим комунистичким властодршцима у другој Југославији били исто толико мрски, као и немачким нацистима. Митрополит Зимоњић није био те среће да падне Немцима у руке, он је био 12. маја 1941. године ухапшен од стране хрватских усташа и, после дужег мучења, убијен.

Срби су, дакле, суочени са више него надмоћном нацистичком војном машинеријом, која је већ прегазила највећи део Европе, и са њеним бугарским, мађарским и италијанским савезницима. Истовремено, одмах постаје јасно да Хрвати не мисле да се са Србима боре против нациста, већ само са нацистима против Срба – између 30 и 40% хрватских војних обвезника се не одазива мобилизацији и већ у прва четири дана рата „… долази до масовног дезертирања хрватских војника и читавих јединица…“ а хрватски делови југословенске Четврте армије (под генералом Недељковићем) и Седме армије (под генералом Трифуновићем) одбијају извршавање наређења и поздрављају надируће нацистичке армије, као ослободиоце.

То исто важи и за Банатске Швабе, релативно бројну (око 131.000) немачку мањину у Војводини, која је после пропасти нацистичког „Хиљадугодишњег рајха“ доживела трагичну судбину бројних стрељања мушкараца у војном добу, отимања имовине и масовног протеривања из друге Југославије од стране Титовог режима. То је, сигурно, био акт осветничког и несумњиво бесправног реваншизма, иако се та национална групација показала (скоро) безрезервно нелојалном и отворено, активно непријатељски настројеном у односу на своју завичајну земљу.

Већ 27. марта 1941, наиме, „Одељење за саботажу“ нацистичког „Уреда за шпијунажу у иностранству“, под вођством Ервина Лахоузена (Erwin Lahousen), доставило је локалној организацији фолксдојчера велике количине оружја и њихов предводник Сеп Јанко (Josef „Sepp“ Janko) је ставио на ноге бројне „Одбрамбене борбене групе“. Одмах по почетку напада Сила Осовине на Југославију, те наоружане групе су почеле да нападају с леђа југословенске јединице и да протерују све државне званичнике и чиновнике, заједно са њиховим породицама. И после извршене окупације, фолксдојчери су до краја рата служили у локалним оружаним снагама, организовани у „Ortsschutz“ и „Banater Staatswache“ и, сходно томе, фактички и врло активно припадали окупационој војној сили. Када су нацисти потом у Земуну, између марта и јуна 1942. убили 6-8.000 Јевреја, сва имовина жртава је већ следећег месеца била „капитализована“, а то значи највећим делом по багателним ценама уступљена дотичним фолксдојчерима.

Безусловна капитулација (српског дела) југословенске војске следи 17. априла 1941. године, при чему се само српски војници и официри одводе у заробљеништво. Хитлер лично заповеда да се „…српски официри морају наглашено лоше третирати…“

Југославија се распарчава – Македонија и јужни делови централне Србије допадају Бугарској, Словенија опет припада једној немачкој држави (Трећи рајх), Црна Гора и највећи део Далмације одлазе Италији а Војводина Мађарској. Остатак Србије се окупира и подчињава немачком војном заповеднику. Преостала територија (две петине) Југославије се проглашава „Независном Државом Хрватском“. Хитлерови најоданији сарадници, дакле – Хрвати, добијају највећи поклон и то не само у територијалном смислу, већ и у смислу политичке подршке – нарочито у погледу „српског питања“. Јер – хрватски властодршци почињу, одмах по преузимању власти, са једним беспримерним и масивним геноцидним прогоном Срба (Јевреја и Рома) на „својој“ територији и Адолф Хитлер им пружа своју безрезервну подршку.

У мају 1941. године, он се изражава похвално о усташким напорима да се „…изузетно бројна српска мањина у Хрватској смањи…“ а 7. јуна 1941. године отворено саветује хрватском Поглавнику Анти Павелићу, да „…следећих педесет година води национално-нетолерантну политику, ако хоће да хрватска држава заиста опстане…“ и када 1. октобра исте године добија извештај врховног немачког представника у тој НДХ, у коме поред осталог стоји да је хрватски режим „…испуњен слепом разарачком вољом у односу на стварне и замишљене државне непријатеље, пре свега Србе…“ и да би требало утицати на хрватску владу „…да одустане од намере да искорени све православце на својој државној територији…“, Хитлер изражава своје разумевање за хрватске поступке и изричито одбија да „…прави сметње хрватским активностима против Срба…“

То је, дакле, кратак увид у Хитлерову србомржњу и, уједно, преглед предисторије „Независне Државе Хрватске“, коју прокламује заменик Анте Павелића Славко Кватерник, 10. априла 1941. године, на дан бомбардовања Београда и седам дана пре него што су српски делови југословенске војске капитулирали: „Божије провиђење и воља наших великих савезника, као и вековна борба хрватског народа и велика самопожртвованост нашег вође Анте Павелића и усташког покрета у домовини и иностранству, допринели су да данас, пред васкрсење Божијег сина и наша независна држава Хрватска васкрсне (…-) Бог и Хрвати! За дом спремни!“

Врло брзо је почео страшни Србоцид те хрватске државе, као и не мање страшни геноцид над Јеврејима и Ромима, све то по патронатом Адолфа Хитлера и под непосредном заштитом његовог Вермахта.

Ако Кристијан Шмит не познаје ове чињенице, онда је то поражавајуће а ако их зна, онда још горе.

Dr sci. Phil др Владимир Умељић