РТ Балкан, 6. 5. 2023, Игор Мекина: Трговци смрћу – Зашто је важно пробити „зид ћутања“ о злочинима над регрутима ЈНА у Словенији

Правда, илустрација Фото: Pixabay

Правда, илустрација Фото: Pixabay

Сага о откривању војних злочина почињених од стране словеначких снага 1991, и после више од три деценије, замршенија него што се чини

Информација да је тужилаштво за ратне злочине у Београду које води истрагу убиства тројице војника ЈНА 1991. године код словеначке варошице Шкофије, дошло до нових сазнања, па чак и видео снимака на основу којих је могуће идентификовати починиоце тог злочина – одјекнула је протеклих дана у српској у словеначкој јавности.

Претходна тврдња је, на жалост, само до пола истинита, јер вест јесте одјекнула у српској, али не и у словеначкој јавности. Што открива где је суштина проблема у прогону починилаца злочина почињених у Словенији над регрутима и војницима ЈНА 1991. године.

 

Нема сумње да се 29. јуна 1991. у Словенији догодио злочин. „Пинзгауер“ са шест војника и официра ЈНА је код Шкофија зауставила словеначка полиција и наредила им да се врате у касарну; а онда је возило нападнуто из заседе. Војници, који су били рањени, ликвидирани су, што је тешка повреда међународног ратног и хуманитарног права.

 

Тачно је и да је тај злочин „мали“ по броју жртава у односу на потоње, у каснијим ратовима на Балкану. Али је такође тачно да је управо таквим, некажњеним злочинама трасиран пут за много веће. Зато је и злочин код Шкофија много важнији, него што се то на први поглед чини.

Зна се да су убијена три војника ЈНА и да су починиоци припадници словеначких оружаних снага односно полиције. Словеначку јавност, међутим, није потресло то сазнање, јер за постојање тог злочина у Словенији готово нико и не зна. Тај злочин, као и многи други, у Словенији је обавијен зидом ћутања. Просто је невероватно колико је тај зид дебео, висок и готово непремостив. Чак и без посебних упутстава или демарша из седишта владе у Љубљани уредници словеначких медија напросто „знају“ да је то „српска пропаганда“ коју неће објавити. Они, који нису били склони том императиву – нису више уредници, и тако је чак и данас, иако су прошле 32 године од тих злочина.

 

Чини се невероватним, али је истинито – ниједан „велики“, водећи медиј у Словенији није пренео шокантну вест о новим сазнањима из Београда. Ни државна односно јавна Телевизија Словенија која у Београду има свог дописника, а којом управљају апаратчики из времена владе Јанеза Јанше, али ни други штампани и електронски медији, без обзира на власништво или идеолошку оријентацију, словеначкој публици НИСУ пренели вест о злочину почињеном код Шкофија.

 

Учинити све да се оправда „отаџбински рат“

Зид ћутања, напор да се прикрије све што би могло да окаља „велики отаџбински рат“, иако је тај трајао непуних 10 дана (отуда га у Словенији зову и десетодневним ратом), посебан је феномен. На видело је избио и приликом суђењу пуковнику ЈНА Бериславу Попову и поводом прикривања сличног злочина на граничном прелазу Холмец који су забележиле чак и камере аустријске државне телевизије ОРФ.
Током суђења у одсуству пуковнику Попову, оптуженом за последице сукоба у Горњој Радгони, сви словеначки медији су извештавали о том процесу, али када сам некима од њих понудио интервју са оптуженим како би се у јавности чуо глас и друге стране, а не само државног тужилаштва – сви одреда су под различитим изговорима, неки чак и са гнушањем, одбили да објаве реч у очима јавности већ осуђеног официра ЈНА.

Ништа се није променило ни када је суд у Мурској Соботи после вишегодишњег, мукотрпног процеса – ослободио пуковника Попова сваке кривице. Већ тада сам описану „уређивачку политику“ словеначких медија сматрао несхватљивом и неприхватљивом, јер је омогућавање појединцу да се јавно брани од оптужби који су ти исти медији отворено износили против њега – јесте важна (друштвена) дужност новинара и медија. Али, иако се исказало да није крив за наводне ратне злочине који су му подметани – глас Берислава Попова није смео да допре до неистинама затроване словеначке јавности. За њу је остао крив.

Медији који су одбили да објаве интервју са Поповом а тиме и суочавање са другом страном те несрећне приче, заправо су учествовали у обмањивању домаће јавности. Тако су се и сами сврстали међу трговце смрћу и срозали на ранг политичара који су на сличан начин прикривали злочине у сопственим редовима – због опстанка на власти.

Интервју који сам снимио са пуковником Поповом је на крају објавио мали, локални лист из Марибора – „Катедра“, заправо наследник истоименог студентског листа у коме сам давно утабанао свој новинарски и уреднички пут. За казну, јер се усудио да објави нешто што је на странпутици службеног наратива о „десетодневном херојском рату за Словенију“, лист „Катедра“ је по објављивању тог интервјуа убрзо угашен. Што је већ само по себи доказ катастрофалног стања медијских слобода у Словенији. Отуда и не чуди што су новости о злочину код Шкофија коју су објавили српски медији, прошле „испод радара“ словеначких.

 

Чини се невероватним да у Словенији свећом није могуће наћи медиј који би и о злочинима сопствене државе извештавао на професионалан начин, онако, како би новинари морали да обављају свој посао – непристрасно и објективно; сагледавањем чињеница и аргумената обе стране. Као што чини, рецимо, ветеран истраживачког новинарства Американац Симoр Херш, који већ деценијама разоткрива најмрачније злочине америчке владе.

 

Наведена два примера (Шкофије и Попов) сведоче о ефикасном „глајхшалтању“ словеначких медија, упркос званично прокламираном „високом медијском плурализму“, због којег се Словенија по оцени „Новинара без граница“ сваке године нађе на високом месту на њиховој ранг-листи.

Писао сам о „масакру код Шкофија“ откако сам први пут сазнао за тај злочин, више пута. Онолико, колико сам успео да сазнам од сведока – да су обдукциони налази показали да се радило о злочину, да су тела ликвидираних војника ЈНА била премештана, да је документација о томе чак „склоњена на сигурно“ па нестала из архива неких пензионисаних генерала ЈНА и то у веома чудним околностима… Понешто од тога сам својевремено сазнао чак и од неких тада високих официра Словеначке војске.

Званичних информација о злочину заправо није ни било јер су словеначко тужилаштво и полиција тврдили да су се „словеначки полицајци који су наводно починили злочин, заправо ’само бранили’ од војника ЈНА који су их напали“, те да су све друге оптужбе на рачун словеначких снага – пуке дезинформације. А да је све то правдање ништа друго него лаж, за живота су ми потврдили командант корпуса ЈНА из Ријеке Марјан Чад и некадашњи командант 5. војне области ЈНА Конрад Колшек.

Да је словеначко тужилаштво посао у вези тих примера одрадило несавесно разоткрио је у свом дипломском раду „Тужилачка и судска пракса у Републици Словенији у вези са кршењем међународног права војних сукоба 1991. године“ дипломац љубљанског Факултета друштвених наука Марко Прешерн. Он је у својој дипломи, уз благослов професора и ментора, објаснио словеначкој јавности још 2009. године да према међународним стандардима сукоби у Словенији јуна и јула 1991. нису били никакав рат, а необјективност словеначких тужилаца и полиције доказао је на бројним примерима заустављених или одбачених истрага у случајевима када су виновници били из редова словеначких оружаних снага.

Са друге стране, исти тужиоци су уз помоћ словеначке полиције покушавали да изграде случајеве „ратних злочина снага ЈНА – зрелих за суд“, чак и поводом више него бизарних инцидената. На пример, када су меци, залутали током размене ватре (на пример у Љутомеру, тужилачки предмет Икр. 164-91-2, од 9.10.1991.) погодили грану дрвета лијандера и окрњили камен темељац куће; тада су уверавали власнике да је по среди ратни злочин, иако су чак и власници оштећених некретнина те тврдње одбацили као апсурдне.

 

Словенија ћутала

Тако је Словенија, са једне стране, показала велику бригу због поломљене гране неког дрвета, а с друге стране неговала мук о војницима ЈНА, ликвидираним из непосредне близине. Што много говори о објективности словеначких истражних органа који су тако пали на историјском испиту. Занимљиво је, међутим, да чак ни Прешерн не помиње злочин код Шкофија у својој дипломи, што је показатељ колико дубоко је та тајна закопана у архивима словеначких органа.

Тек 2019. године, када је београдски адвокат Душан Братић, који заступа породице жртава, јавно проговорио о појединостима тог злочина за словеначке медије, јавност у Словенији сазнаје и за постојање оптужби о злочину код Шкофија. Истина, површно, јер су водећи словеначки медији извештавање концентрисали на „политикантско оптуживање“ првог и дугогодишњег председника Словеније Милана Кучана, без удубљивања у важне чињенице о злочину код Шкофија.

Сво то прикривање злочина које су починиле словеначке снаге имало је и своју другу, ништа мање тамну, „српску“ страну. У неким примерима, као у случају Холмец, било је сарадње власти Србије и Словеније у циљу заташкавања – словеначких злочина. У случају Холмец је тадашњи министар одбране у време владавине председника Бориса Тадића припремио изјаву за јавност која је омогућила словеначкој влади да у потпуности одбаци наводе да је код карауле Холмец почињен злочин над регрутима ЈНА.

 

До сада познате чињенице су следеће: у пуцњави код Холмеца су рањени војници ЈНА иако су дигли белу заставу у знак предаје; словеначке невладине организације су на основу снимка ОРФ и на трагу својих сазнања тврдиле да су неки регрути ЈНА том приликом убијени; а онда их је ућуткала ничим изазвана изјава српског министра да „смртних жртава – није било“. Службена Љубљана је то искористила да закључи како „никаквог злочина није ни било“, иако је и рањавање војника који су се предали – ратни злочин.

 

Злочин се, дакле, јесте десио и код Холмеца, али га је кабинет Јанеза Јанше тада уз асистенцију владе у Београду прикрио, искористивши изговор да приликом отварања ватре на војнике ЈНА са белом заставом – нико није погинуо. Отуда је сага о откривању војних злочина почињених од стране словеначких снага 1991, и после више од три деценије, замршенија него што се чини.

Словенија као чланица Европске уније има велики утицај и на интеграцију Србије у ЕУ и тај свој утицај безобзирно употребљава, а свој допринос прикривању истине дају и „глајхшалтани“словеначки медији у којима седе национализмом и лажним патриотизмом препојени уредници и новинари који не желе ни да чују ишта о злочинима својих националних „хероја“, које од миља зову „осамосвојитељима“ (то су министри из прве словеначке владе попут Јанше, Игора Бавчара, Јелка Кацина … који су Словенију „осамосталили“ и „учинили“ независном државом).

Постизање правде спровођењем истрага и процесуирањем починилаца (већина их је још у животу) је зато изузетно важно, а ту је пресудна улога тужилаштва у Београду. Ништа мање важно је да истина о томе шта се заиста десило пробије зид ћутања иза којег се данас крију починиоци злочина над припадницима ЈНА у Словенији. Само то је гаранција да ће прикривање ратних злочина на било чијој страни постати неприхватљиво за све државе и владе, и кључно питање које никада више неће бити део икакве политичке трговине.

 

Игор Мекина

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed