Privreda.rs.ba, 28. 2. 2018, Морепловци у српским опанцима

На путу за Палаву гробницу Фото; Архива

Анри Барби, ратни дописник париског листа “Журнал”, провео је у Србији време у току борби 1915. године. Са српском војском је стигао на обале Јадранског мора. У свом делу “Албанска голгота” верно описује агонију српског народа на обалама овог мора. То је време када је сва нада полагана у савезничке бродове, који су били једина помоћ и спас од мука након претрпљених страдања код преласка преко Албаније. Измучена српска војска стајала је на обалама мора.

“Море, које се шири пред самим очима”, пише Барби, “само оно раставља нас од Италије, од Италије која нас чека и која нам је пријатељица и којој би нас за кратко време најмања лађица могла пребацити”. Али те лађице нема, јер “после посете аустроугарске флоте и бомбардовања није смела ни једна лађа војничка нити трговачка да се излаже опасности до Драча”. Непријатељ је стално претио, а “сумарени су постављани у заседу и на улазу у залив”.

Деветнаестог децембра коначно је Барби угледао лађу, али и “црна леђа једног сумарена који на површини испитује пристаниште”. Сумарен је приметила и лађа која је дошла у помоћ, али и топџије Есад-паше које су отвориле ватру на сумарен. “Сумарен, као да се ругао пројектилима, који су падали, међутим, далеко од њега. Мирно, он је променио своје место и продужио свој посао. Ја сам страховао при помену, да он сигурно може послати једну торпиљу мојој лађи… Богу благодарећи, у том моменту, једна граната боље управљена њега удари – што је на мене учинило немали утисак. На неколико секунди он се изгуби испод таласа”.

Та лађа, о којој пише Барби, звала се “Дауно” и припадала је италијанском друштву из Пуље. била је наоружана против подморница, као што су то биле све трговачке лађе, са два топа малог калибра. У 14.30 часова на брод се укрцао и Барби и 300-400 Срба. Брод је био спреман за полазак, а Барби у чекању да се “заврши мучење” сентиментално размишља и пише у свом делу: “Мали сумрак, који кроз пару осветљаваше месец, покри нас и ми се љуљушкамо на таласима, као да смо на језеру, у којима стара лађа млитаво балансираше.

Слатки тренутак, после толико мука и невоља, одбацио је све несреће, које су остале далеко на земљи проклетој и укаљаној, али која остаје света Отаџбина, бегало је се…

Срце стегнуто силном емоцијом… ја верујем да чујем душу саме Србије мучене како плаче и јеца у оним песмама меланхоличним, у свим песмама без наде, где се износи сав бол ових несретника, који су све изгубили и пред чијим очима се друго не појављује, сем непознато уточиште”.

Целу ноћ укрцани људи проводе на малом броду. Нема још противподморничких бродова (контраторпиљери, како их назива Барби) који треба да прате брод. Ујутро се опет појављује сумарен, “који је без сумње пазио на излазак из залива, то је могао благодарећи месечини”. Дубина је била мала у заливу па се подморница није могла приближити бродовима ронећи.

Најзад, брод је испловио 21. децембра, хране није било и укрцани људи су гладовали. “Преко ноћи заиста”, пише Барби, изненадно један италијански контрапиљар нагло се појави из магле на неколико метара од нас клизећи без шума са угашеним светлима, полако по мору. Три друга њему су следила. То су били наши пратиоци”.

Око поноћи “Дауно” је испловио ка луци спаса – Бриндизију. Пловио је дуж албанске обале. Пратила су га два контраторпиљера. “Око 14.00 часова штићени са једним малим француским торпиљером, који је дошао да нас прихвати на догледу пристаништа и коме смо следовали полако, да би избегли торпиљере, који се одмарају, ми смо ушли у Бриндизи.

Ту је крај путовања. То је крај мука…”.

Српска војска у Солуну 1916. године Фото: Политика, Дигитална библиотека Матице српске

Најинтересантније превожење из Драча и Валоне трајало је од 2. до 20. фебруара. После дугог ометања, Италијани су увидели своју грешку и настојали су да надокнаде пропуштено. Закључно са 3. фебруаром евакуисано је из Албаније 47.455 српских војника. На Крфу је стално постојао проблем искрцавања и тај проблем све се више повећавао. Десетог фебруара већ је превезено 98.603 српска војника. Последњи ешелон од 4.066 војника отпловио је из Драча за Крф ноћу 8/9. фебруара на једној крстарици. Италијаска бригада “Савоја” је дочекала аустроугарску војску, али је због надмоћности морала напустити луку 28. фебруара.

После 10. фебруара остатак српске војске налазио се у логорима на десној обали Војуше и код Арте чекајући на укрцавање у Валони. Од 10. до 23. фебруара превезено је из Валоне на Крф 30.528 војника, тако да је 23. фебруара укупно из Албаније на Крф пребачено 135.591 војник. Тако се главнина српске војске нашла на Крфу.

“Превожење српске коњице почело је 27. фебруара” пише Берислав Висковић. Дан раније Врховна команда је наредила да се на Крф транспортују само официрски коњи и 2.400 товарних, док је Коњчка дивизија и остатак јахаћих, товарних и теглећих коња, на захтев Савезника, требало превести бродовима директно у Солун. Прије укрцавања коње је прегледала комисија састављена од представника француске, италијанске и српске војске и одбацила 2.000 грла, тако да је за транспорт остао 10.151 коњ. Транспортну флоту сачињавали су италијански бродови ‘Кордова’, ‘Равена’, ‘Перасо’ и ‘Енрико Мило’, којима су се касније прикључили британски ‘Елобy’ и ‘Камерониан’ и француски ‘Колберт’…

… Због закашњења бродова, мартовских непогода и још увек неизвесног одредишта за смјештај Коњичке дивизије, превоз се одвијао веома споро. До 14. марта превезено је свега 4.130 људи и око 3.000 коња. Осамнаестог марта било је у Албанији још 6.000 људи и око 7.000 коња. Укрцавање Коњичке дивизије почело је 22. марта, али је због тешког мора у Валонском заливу завршено тек за четири дана. Од 28. марта, доласком француског брода ‘Колберт’ и, нарочито британског ‘Камерониан’ који је само у две пловидбе превезао 2.000 коња, превожење је нагло убрзано, тако да је за наредних осам дана превезено сво преостало људство и 5.000 коња. Са италијанским бродом ‘Персео’, који је упловио у крфску луку 5. априла, стигао је последњи ешелон, а с њим и комисија за укрцавање и четири болничара. Евакуација српске војске је најзад завршена”.

Кад је краљ Никола стигао у Скадар тражио је да види свог унука регента Александра. Сусрет здравог и јаког “дједа” и болесног унука био је дирљив. Кад су се упутили ка барци којом је краљ Никола требало да иде за Бриндизи, Александар је схватио да је брод “Бронцета” намењен за његовог дједа, а “Анимозо” за њега. На саопштење о томе, Алекснадар је био љут, јер он “није тражио торпиљар за Бриндизи него за Драч”,  јер у Бриндизи неће ни по коју цену, радије са својом војском у Драч, макар и пешке. Регент се вратио за Љеш, а за Драч су га његови гардисти носили на рукама. Био је то чин вредан дивљења. Бесан на покушај да га одвоје од његове војске, одбио је да користи француски торпиљар и за превоз до Драча, одговоривши француском генералу Мондезиру:

“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабрена.

Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”

Иако тешко болестан. врховни командант Српске војске престолонаследник Александар није напустио своју војску

Превоз српске војске трајао је од 6. јануара до 5. априла 1916. године – укупно 90 дана. Главнина је превезена од 28. јануара до 23. фебруара. Из Албаније је евакуисано 150.064 војника и 8.500 избеглица.

У обезбеђењу превоза Савезници су изгубили једну крстарицу, два разарача, две подморнице и шест миноловаца, док су Централне силе изгубиле два разарача и пет подморница.

Српски војници, како су пристизали на Крф, прво би били постројени. Санитетски официри ишли су од једног до другог и онај за кога би промрљали – “морибунди”, био би одређен за Видо. Тога није било могуће спасити. Припадао је онима који ће умрети. Био је већ умирући.

У јануару и почетком фебруара 1916. године дневно је по неколико лађа довозило са Крфа изнемогле војнике, смештене у четири огромна шатора, који су подигли Французи, затим и безброј мањих шатора расејаних на све стране. Француским лекарима и болничарима убрзо се придружило болничко особље Моравске и Шумадијске дивизије, чачанске, пиротске и младеновачке резервне болнице. Дневно је покаткад умирало по 150 људи. Највише су умирали регрути.

Мртве су у почетку носили на гробље на Виду, израђено на страни до Крфа у више степенастих тераса, укопано у тврду камениту земљу. На том српском гробљу били су четвртасти плитко укопани гробови, читаве алеје заједничких гробова, у сваком по дванаесторица преминулих, а за све њих стајао је на гробници само по један крст. Гробове су копали Французи, мртве су полагали Срби.

На пристаништу, на самој обали, слагане су гомиле лешева као метрена дрва, у више спратова, до изнад човечјег раста, у дужини од десетак метара и више. Ту су их доносили и слагали током целог дана, а ујутро су их морнари товарили у чамце француског болничког брода “Свети Франсоа од Асиза” и одвозили у позадину Крфа на 25 километара даљине, потапајући их усред матице канала Крфа и Албаније.

Потапани су у врећама са гвозденим теговима, да би што брже и сигурније потонули. Када је доцније број лешева нарастао, а гвожђа нестало, вреће су испуњаване камењем кога је, као и лешева, било у изобиљу. Кад су вреће нестале, онда су лешевима везиване ноге жицом и о њу су качили камен. Када је и жице нестало, бацали су их без ичега. Лешеви нису тонули. Читав месец дана таласи су их носили, ударали њима о обалу, избацивали их на суво. Грчки сељаци, ужаснути од страха, нису смели да иду у своје маслињаке који су се налазили близу мора.

Постоје поуздани подаци да се ретко који од тих француских морнара чиста ума вратио кући.

 
Бошко Антић