Српска телевизија УСА, Чикаго, 15. 6. 2017, Априлски рат: Синиша Мијатовић – ПИТАЊЕ ЧАСТИ, авијација у Другом светском рату [из Архиве]

Абукирска ескадрила (1941-1942) 2 (Yugoslav) Squadron of the No. 230 Squadron RAF, Александрија, Северна Африка Фото: Српска ТВ Чикаго, Синиша Мијатовић

Када је код југословенских снага на Средњем истоку букнула тзв. Каирска афера, командир ескадриле Петровић је препоручио људству да се у сукобљеним странама подржи генералска група. У то време међу припадницима јединице активно се појављује касније водећи комунистички симпатизер Ратко Јовановић, који је „наговарао хидроавијатичаре да се дистанцирају од краља“. Британске војне власти нису трпеле мешање политике у ратно деловање. Предузети су кораци да све југословенске јединице које су се опредељивале међу сукобљеним странама југословенског војног врха буду одмах расформиране, а људство интернирано. Тако се десило и са 2. ескадрилом Ваздушне ескадре, која је у борбама скоро без прекида била више од годину дана. Последњи ратни лет ескадриле извршен је 22. априла од 13.30 до 16 часова, на хидроплану 307, а посаду су чинили Анкон, Караџић и Бачић. Ескадрила је сутрадан, 23. априла, расформирана. У рано јутро 27. априла, људство је напустило састав британског 230. сквадрона и упућено је у логор Абасија код Каира. Пет преосталих Do-22 је потом расходовано.

До 23. априла 1942. када је обављен последњи ратни задатак, укупно је извршено 737 борбених задатака (723 на Do-H, 14 на Sim XIV-H 723) са око 1.710 (1.670+40) часова и 193 осталих летова са око 70 часова. Скоро свакодневно је надзирано поменуто подручје Медитерана са 2–4 авиона. На тим задацима два летача јединице су погинула, а два рањена; изгубљена су 3 хидроавиона.

Почетком 1942, због успешно обављених задатака ваздухопловни маршал Тедер је два пута похвалио јединицу. Каирска афера из 1942. и овде је имала погубан утицај. Због подела ова успешна јединица је распуштена и људству је извесно време онемогућено да учествује у борбама. Гашење ове јединице може се узети и као формалан крај постојања Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Људство Поморског ваздухопловства укључено је у ваздухопловне јединице са припадницима Ваздухопловства војске после обнављања летења у 1943. години.

Поремећај хијерархијских односа после пуча 27. марта 1941. и војнички слом дефинитивно су пореметили унутрашње односе и довели до пада дисциплине у ваздухопловним редовима на Блиском истоку. То је омогућило неколико таласа подела: Kаирску аферу 1942. и издвајање пропартизанских кадрова почетком 1944. С друге стране, због нереалност војног врха да увиди са каквим је ефективима напуштена Краљевина, савезници су често са ниподаштавањем и неразумевање третирали Ваздухопловство у егзилу. Јачање комунистичког партизанског покрета после капитулације Италије у јесен 1943. и заокрет у савезничкој политици према покретима отпора у Југославији довешће 1944. до преокрета – стварања партизанских ваздухопловних формација у оквиру РАФ-а и до постепеног гашења Краљевског ваздухопловства током јесени 1944. године. Говор краља Петра II преко лондонског радија 12. септембра 1944, била је симболична тачка за постојање Ваздухопловства Краљевине Југославије.

* * *

Корпулентан и нервозан човек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама стране армије привукао је пажњу грчке војне полиције 18. априла 1941. у центру Атине. Други свјетски рат био је у пуном јеку, а у току напад на Југославију и Грчку. Колоне немачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно нападали луке по Егеју. У свом том метежу, грчки безбедњаци приметили су сумњивца и одмах га ухапсили, мислећи да се ради о немачком шпијуну. После два сата иза решетака, уз извињење, из затвора је пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода 1. класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније под необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана, типа „Do-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) одлучили да, након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвесност и на Медитерану наставе борбу…

Суморна, облачна зора 16. априла 1941. осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Немачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941. напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства.

У редовима југословенске војске, ипак, било је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част није дозволила да се предају, чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја, који до краја остају вјерни свом кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач “Загреб“, да брод не би пао у руке непријатеља.

Ноћ раније из Боке је испловила и подморница “Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат. Исто су учинили и торпедни чамци “Дурмитор“ и “Кајмакчалан“.

Организационо најкомплеснији био је, међутим, одлазак целе 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић. „16. априла 1941. у 5 часова, седам хидроплана у групи затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини ‘Невјесте Јадрана’ и полетјевши у… неизвјесност“, записао је у Петровић у свом ратном дневнику. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили.

Поручник бојног брода Владета Петровић, заповедник 2. Хидропланске групе и 2 (Yugoslav) Squadron of the No. 230 Squadron RAF у Абукиру Фото: Српска ТВ Чикаго, Синиша Мијатовић

Владета Петровић је рођен 18. априла 1905. у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Каријера Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству, гдје је од 1938. обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Ту се Владета жени лепом Тивћанком, Маријом Фажо, са којом ускоро добија и две кћерке.

Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свету, чувеним немачким “Dо-22“. Друга ХГ је у освит напада на Југославију из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Доњег Ораховца, у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је далеко извиђање јужног дела јадранског војишта, на коме су се и одигравале главне борбене активности, с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији.

Након што су без тежих последица претрпели неколико немачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице, под командом Петровића, већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Петровић лично, који је на захтев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албаније или Италије, са хидропланом “307“ 14. априла на висини од 5.000 метара изнад Будве, приметио пет италијанских ловаца “фиат Г-50“ и неопажено их пратио пет минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији. До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана.

Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту, наредио збор свог особља Друге ХГ. “Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, гдје још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у немачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве“, записао је 10. априла Петровић у дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана.

„Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво“, пише у дневнику.

Петровић је полетио у зору 16. априла из Боке на челу групе од седам исправних хидроплана, са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана. После много перипетија, укупно осам борбено способних југословенских хидроплана стигло је 22. априла у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан “313“, чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2.000 километара успешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног немачког Африка корпуса и његовог легендарног команданта – Пустињске Лисице, фелдмаршала Ервина Ромела.

Абукирска ескадрила у неколико наврата и званично је похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем истоку. Самог Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје поседњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit Бр 2 – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт.

Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци, након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију. У домовини је “крила окачио о клин“, јер за краљевског официра није било места у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран, код Ријеке, и запослио се у тамошњој школи, где је, предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије.

Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, заувек се смирио 7. јуна 1984. у Ловрану. Међу реком људи за коју се не памти да је до тада неког од мештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА, командант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором опростио од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим оделима, који су донели највећи од свих венаца. На њему је стајао натпис „Нашем команданту – посљедњи поздрав – Абукирска ескадрила“.

Љубављу према авионима Петровић је “заразио“ и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка, великог комунисту који је као добровољац отишао у Шпанију. Бошко је на страни републиканаца учествовао у Шпанском грађанском рату и летећи на ловцима оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот – ас. Он је погинуо у ваздушном дуелу 18. априла 1937. код Вила Нуева Дел Кањеде.

„Енглеска је била једина брана и нада савезника у спасавању еропске цивилизације. За нас је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ“, пише у Петровићевом дневнику.

Пише Синиша Мијатовић, Српска телевизија Чикаго, Америка