Стање ствари, Јадовно1941, 28. 11. 2023, Радомир Булатовић: Утврђивање приближног броја страдалих лица у јасеновачком логору

Спомен подручје Доња Градина (илустрација) Фото: СРНА

Да би се димензије злочина могле колико-толико чињенично доказати, најзначајније је навести површине гробних поља.

а) Површина обиљежених гробних поља

Савез удружења бораца народноослободилачког рата Босне и Херцеговине, а нарочито Душан Мисирача, дуже је радио на откривању и уређењу гробница у Доњој Градини. На основу тога, сада смо у могућности да утврдимо површину тих гробница. Она износи 59.269 м².¹

б) Површина гробних поља са већом могућношћу постојања жртава

На приложеној карти се види да је укупна површина гробних поља са већом могућношћу постојања жртава усташког терора 19.355 м².²

ц) Површина гробних поља са мањом могућношћу постојања жртава

Укупна површина гробних поља са мањом могућношћу постојања посмртних остатака усташког терора износи 32.780 м².³

На основу антрополошких истраживања видјело се да постоје гробнице са посмртним остацима, без посмртних остатака и са мањим количинама посмртних остатака жртава усташког терора. То је условљено чињеницом да су усташе вадиле уз помоћ логораша, сахрањене жртве и спаљивале. Тако су настале гробнице које немају посмртне остатке, али су тамо људи били сахрањени. Авионским снимањем је то утврђено, као и антрополошким бушењима и ископавањима.

Исто тако је доказано да је у неким гробницама остало много мање жртава него што их је било приликом сахрањивања или су ту само сахрањени дијелови тијела лица која су претходно распарчана за усташке потребе, као што је производња сапуна. Стога има гробница без људских костију са по којом женском плетеницом и сапонифицираном масом мишићног ткива. Отуда и јасан закључак да се у свим горе наведеним случајевима површине гробница могу узети као да имају посмртне остатке јер су их уистину имале. То је битно ради утврђивања броја сахрањених лица у тим гробницама на основу просјечног броја испод једног квадратног метра који се добива анализом антрополошких налаза.

Када се наводи површина гробних поља са мањом могућношћу постојања посмртних остатака страдалих лица, ваља знати да су ту жртве биле сахрањене. Ево доказа који даје сам шеф усташког логора у Јасеновцу пред народним судом, крволок и злочинац Мирослав Мајсторовић-Филиповић:

„16. IV 1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знам да су у то вријеме биле вађене љешине заточеника из Градине и спаљиване, како би се заметнуо траг почињеним злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњих заточеника, него само у ексхумацији“.⁴

Из овог свједочења о којем нема сумње, може се закључити да гробнице означене са мањом могућности постојања посмртних остатака морамо узети у коначни биланс жртава испод квадратног метра. То је површина од 32.780 метара квадратних. Исто се то односи на површину процијењену да има већу могућност постојања посмртних остатака жртава од 19.355 метара квадратних, као и ону већ уређених гробних поља површине 59.269 метара квадратних. Укупне су те површине 111.304 метра квадратна.

Сада се поставља деликатно питање: колико је лица сахрањено испод квадратног метра у тим гробним пољима? Када се то приближно утврди, може се множењем са 111.304 добити број жртава који може бити већи, али не мањи. Већи из разлога што су многи бачени у Саву, прерађени у сапун итд.

Борци су први 1961. године извршили мања копања и закључили: „На квадратном метру на дубини око 1 метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане што значи да су убијени жељезним маљевима, а такође и кости удова-ногу и руку су поломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком“.⁵ Копане су том приликом још двије сонде 1961. г. у Градини и нађено такође 17 лобања по квадратном метру, али је дубина таквих слојева виша „и гробнице су дубље од 3 метра“.⁶

И антрополошка истраживања 1964, 1965. и 1976. године дају сличне резултате овим првим радовима бораца 1961. године. Основни проблем се јавља што сонде често настају на ивици гробнице или је промаше, а неке се лоцирају у средини. Отуда и различити резултати испод квадратног метра. Поред тога ће се узимати све те вриједности и тражити неки приближан средњи број како би се дошло до објективнијег податка колико је људи, жена и дјеце страдало у Доњој Градини.

Антрополошки налази из 1964. године казују да је на сонди број 112 Б величине 6 пута 2,5 метра нађено 197 човјечијих скелета. То значи, да је (6 пута 2,5 подијељено са 197) испод једног квадратног метра ту сахрањено 13 жртава. Уз бушотину 126 Б величине 3 са 4 метра нађено је 48 скелета. То значи да је (48:12 укупно 4) испод квадратног метра ту сахрањено просјечно 4 жртве. Негдје скелети нису сахрањени у цјелини, него само поједини дијелови, што ствара још веће потешкоће у утврђивању просјечног броја сахрањених испод квадратног метра, али исто тако казује монструозне усташке злочине комадања људи како би од њих даље радили индустријске производе. Стога се овдје и наводи став Енгелса, који је тачно прорекао Градину иако је много прије усташког злочина већ био преминуо.

„Конкуренција је прожела све наше животне односе и завршила међусобно ропство у којем се људи налазе. Конкуренција је велика покретачка сила, која непрестано поново потиче на дјелатност наш остарјели и омлитавјели социјални поредак, или, напротив, социјални неред, али при сваком напрезању гута и један дио клонулих снага. Конкуренција влада бројчаним напретком човјечанства, она влада његовим моралним прогресом. Тко се донекле упознао са статистиком злочинства, томе је морала пасти у очи својеврсна правилност којом злочинства сваке године напредују, којом становити узроци производе становита злочинства. Проширење творничког система има свуда за посљедицу умножавање злочинства. За велики град или округ може се сваке године, сваки пут с довољном тачношћу, унапријед одредити број хапшења, криминалних случајева, штавише, број убојстава, провала, малих крађа итд., као што се то доста често догађало у Енглеској. Ова правилност казује да конкуренција управља и злочинством, да друштво производи ПОТРАЖЊУ за злочинством, којој се одговара са примјереном ПОНУДОМ, да се празнина која настаје хапшењем, транспортирањем или погубљењем становитог броја одмах испуни другим, управо као што се свака празнина у становништву одмах поново испуњава новим придошлицама, другим ријечима, да злочинство исто тако врши притисак на средства за кажњавање као народи на средства за запослење. Колико је праведно да се под тим околностима, без обзира на све остало, кажњава злочинац, то препуштам суду својих читалаца. Мени је овдје стало само до тога да докажем проширење конкуренције и на морално подручје и да кажем до какве је дубоке деградације довело човјека приватно власништво“.⁷

Енгелс је ове мисли изнио у НАЦРТУ ЗА КРИТИКУ НАЦИОНАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ, а није знао за Градину, али је зато савршено оцртао њено настајање.

Антрополошка истраживања су открила фабрикације у Градини. Јасно су показала дјеловање творнице сапуна.

На лијевој обали Саве у комплексу логора Јасеновац, уз сонду број 20 која је раније наведена, отвора 3 са 3,50 метара, нађено је 30 скелета или скоро 3 скелета испод квадратног метра. У сонди број 21 откопа површине 2,60 са 3,60 м ископано је 9 скелета, или мање од 2 испод квадратног метра. То је био рад антрополога 1964. године, а 1976. је нађено слично стање.

Године 1976. у Доњој Градини је на земљишту „Чалинка“, власништво Мирка Вукића, парцела број 158 и 162, уз бушотину 112 Б, копана сонда величине 6 са 2,50 метара. Ту су пронађена 183 скелета. Ако се подијели број жртава са површином сонде (183:6 пута 2,5) добива се нешто више од 12. Код сонде број 7 откопана је површина гробнице 12 м² и ту нађено 48 скелета, или 4 испод квадратног метра.

Ако се саберу сви ови просјечни износи испод квадратног метра и подијеле са бројем сонди, добиће се просјечна вриједност колико је сигурно сахрањено жртава испод квадратног метра у Градини или Јасеновцу. То је 13, плус 4, плус 2, плус 12, плус 17 или укупно 48. Тај се број дијели са бројем сонди пет (48:5) и добива нешто више од 9 или да се испод квадратног метра у гробницама не налази мање од 9 жртава.

Раније је утврђено да је површина гробних поља 111.304 метра квадратна. Ако се тај број помножи са девет, добива се приближан број жртава у Градини. То би значило да је у Градини сахрањено 1,001.736 жртава.

Сада се може ставити и овај број на провјеру са изјавама гробара, крпара и извршилаца злочина. То ће се постићи на тај начин што ће се укупан број дана сахрањивања у Доњој Градини подијелити са бројем кога је дала антрополошка метода. То јест: 1,001.736 подијељено са 1.217 добива се нешто више од 821. То је управо потврдило изјаве гробара и крпара да није било дана када није страдало од 300 до хиљаду или 3.000 лица. Може се даље постављати и питање колико је онда људи страдало у читавом логору, када је само у Градини 1,001.736. Свакако, укупне жртве прелазе милион и коју стотину хиљада. То ће се моћи прецизније саопштити тек када се открију све гробнице на лијевој и десној обали ријеке Саве и обаве још потпунија антрополошка истраживања. Међутим, без обзира на то, неће се битније модификовати овај налаз. Односно, Јасеновац је сигурно око два пута већи по броју жртава, него што се то до сада од ока процјењивало.⁸

Ако је и прије формирања стратишта у Градини дневно убијано у Јасеновцу више од 731 логораша, може се тачно казати колико би морало бити жртава у Јасеновцу узимајући у обзир само просјек кога указује и оцртава антрополошка метода. Јасеновац је до формирања Градине као главног и неограниченог ликвидационог центра дјеловао само од 15-20. августа до 31. децембра 1941. године, или укупно 133 дана. Ако се 133 дана помножи са 821, добива се 109.193 или укупан број жртава у Јасеновцу није мањи од 1,001.736 плус 109.193 тј. 1,110.929. Кажемо није мањи од 1,110.929 жртава, јер се ту не могу дати подаци о великим скупинама које су страдале нарочито за вријеме и послије козарске офанзиве. Да је у Јасеновцу страдало преко 1,110.929 људи, жена и дјеце, тешко ће ко моћи оборити, а било би добро да није тако.

Можда би најпрецизнији подаци могли да се добију о броју страдалих у Јасеновцу када би се аналитички истражили сви спискови које су сакупиле земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Међутим, тамо казују само преживјели шта је људи, жена и дјеце страдало и када, а како има села без таквих свједока, неће се никада дати прецизни подаци о страдалима у Јасеновцу. То је разлог да смо га сматрали и сматрамо највећом енигмом другог свјетског рата. Значајно је истаћи, управо у овом поглављу, да усташе и нису водиле евиденцију проскрибованих народа колико их је страдало. То је јасно казао на суђењу један од ратних злочинаца Љубо Милош, командант логора Јасеновац. То је казивање од великог научног значаја, када је у питању изучавање Јасеновца, због чега се наводи колико је то омогућио факсимил тог документа, кога је објавио Шиме Бален.

„… Покушат ћу да највјерније опишем како и каквим методама су вршене ликвидације заточеника у логору Јасеновац и околици.

Дакле, након што је формиран логор III „Циглана“ почеле су повремено пристизати групе заточеника и то у почетку рјеђе и мање групе, а касније све чешће и бројчано јаче групе. У почетку су биле групе од око 300 људи, а касније су оне расле на 500, 1000 па чак и више све до 1500 људи, но дозвољавам да је у изузетним случајевима било сасма природно и већих транспорта а неких се чак и сјећам. То је што се тиче пристизања многих заточеника. Међутим, приближно стални број заточеника логора Јасеновац био је око 3000. Шта се је дакле радило са осталима?

Најприје да напоменем да их је било двије врсте заточеника који су стизали у логор Јасеновац и то они који су дошли с одлуком, а који су се провађали кроз картотеку логора и они који су долазили без одлуке и нису се уопће заводили у картотеку. Ових посљедњих било је далеко, далеко више и они су одмах вођени на ликвидацију. О томе је постојао договор односно биле су такве упуте од Лубурића да се све оне без одлуке и са одлукама од 3 године одмах ликвидира, а Лубурић је упуте за то добио од Дида Кватерника и Павелића, пошто ми је познато да је он сваки пут када је одлазио у Загреб на реферисање посјећивао Павелића и њега о томе извјештавао. Знам да ми је више пута Лубурић говорио, да он то не чини на своју руку него по наређењу највиших тј. по наређењу Павелића. Када је број заточеника у логору Јасеновац порастао од новопридошлих заточеника, онда су безувјетно донашане одлуке о смањењу броја, па би се првенствено водило на ликвидацију старе и изнемогле те болесне заточенике.

Процедура код ликвидације била је таква, да кад би поједини транспорти стизали у Јасеновац исти би били пребацивани у вагонима на колосијек који се је налазио у самом логору, те су у вагонима остајали до самог поласка на ликвидацију.

Ликвидације су се у већини случајева вршиле по ноћи, а сјећам се да се у неколико наврата ликвидација вршила и у току дана у групама од око 10 до 300 заточеника, а можда чак и више. Међутим, ликвидације које су вршене ноћу достизале су цифру чак и до 1500. Прилив заточеника по транспортима у почетку је био рјеђи тј. просјечно једанпут недјељно, а касније од почетка прољећа 1942. године када су почеле стизати веће групе тај просјек је учестао тј. на два или три пута недјељно, а дешавало се случајева када су транспорти знали стизати и по неколико дана узастопце. Сви ови транспорти које сада спомињем стизали су без одлука, што значи да су сви заточеници одмах одвођени на ликвидацију. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац „Циглана“ са околицом како за моје вријеме, а тако и за цијелог постојања логора Јасеновац, не би могао рећи нити ја нити итко други јер транспорти који су упућивани за ликвидацију нису нигдје ни у ком случају завађани у књиге или томе слично, а с намјером баш том, да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је ОГРОМАН И УПРАВО НЕПОЈМЉИВ.

Заточеници који су упућивани са одлукама жупског редарства тих области били су провођени кроз логорску картотеку као и остале књиге те уврштени у радну службу истог логора. Прилив оваквих заточеника био је много мањи и то у специјалним транспортима много рјеђи и у групама од 20 до 200-300. Дакле произилази, да су сви заточеници који су се налазили у самом логору на раду или из логора упућивани у околна мјеста на радове, били регистрирани, но како сам навео и над њима су вршене ликвидације опет у групама и појединачно па знам да је највећа група, колико сам могао чути од Лубурића, била од 800 људи. Ликвидација ових заточеника као појам вршена је ван логора, но било је ликвидација и у самом логору. Од половице октобра 1941. па до конца маја 1942. године, у времену док сам се ја налазио у логору држим да је ликвидирано тих регистрованих заточеника око 5.000“.⁹

Ако би се дубље анализирао само овај дио саслушања Љубе Милоша, команданта јасеновачке творнице смрти, било би јасно да се неће „открити“ пописи страдалих у Јасеновцу, јер нису вођени, осим за оне припаднике НДХ који су признати пред усташким законом. То су у првом реду Хрвати и Муслимани. Пошто их директно помиње преко „одлуке“ Милош, може се рећи тачан број, али извора има за то. Може се закључити из овога навода, да је само за вријеме од 7 мјесеци (половина октобра 1941. до половине маја 1942. године) ликвидирано 5.000 заточеника са одлукама, да је, када би се узео из тога просјек, током дјеловања логора у Јасеновцу страдало Муслимана и Хрвата најмање по 714 мјесечно, или укупно за 44 мјесеца 31.416. Сигурно да је тај број знатно већи, јер од 1943. године Хрвати и Муслимани масовно одлазе у партизане, што доводи до појачане усташке кампање у ликвидирању таквих противника. Казивања преживјелих логораша наводе на закључак да се горњи број може сматрати само као оријентациони, јер је број страдалих Хрвата и Муслимана знатно већи.

На крају да се каже: као најпотпунији историјски извор за проучавање творнице смрти у Јасеновцу показало се антрополошко истраживање. Оно комбиновано са исказима гробара, крпара, преживјелих логораша и извршилаца злочина омогућава да се утврди не само приближан број жртава закопаних у јасеновачкој творници смрти, него и више од тога, како су вршена злочинства, фабрикације у низу индустријских постројења, итд. Стога ће будући рад антрополога бити од још већег значаја, јер ће се њиме моћи прецизније сазнати тачан број страдалих лица испод једног квадратног метра у гигантским гробницама. Тамо гдје се зна да су биле масовне гробнице, а антрополошки утврди да нема посмртних остатака страдалих логораша, такође ће се на основу оних гдје се тај садржај истражи моћи са доста великом прецизношћу утврдити колико је било лешева закопано, а затим извађено и спаљено. Досадашња сазнања казују да је испод квадратног метра у масовним гробницама сахрањено од 9 до 18 лешева и више, али како се то не може свуда подједнако утврдити, дужни смо да тражимо неку средину, просјечну величину, јер другог метода нема, да би се добила што прецизнија бројка укупно страдалих људи, жена и дјеце. Када би се дубље истраживала сва гробна поља појединачно, могло би се са више сигурности утврдити и колико је дневно страдало лица.

Социјалистичке републике Хрватска и Босна и Херцеговина одвајају велика материјална средства за обиљежавање и уређење гробних поља у Јасеновцу. Надамо се да је овим радом исказано, да није однос Срба и Хрвата узрок појаве Јасеновца и много малих Јасеноваца широм НДХ, него захтјеви њемачког крупног капитала и његових најреакционарнијих носилаца оличени у нацистима и клеро-фашистима чији је коначни циљ био освајање простора у Европи, Азији и шире, уз ликвидацију појединих народа, као што су били у првом реду Словени, Јевреји, Роми итд. У тој активности нацисти су основали творнице смрти широм покорене Европе, па је тако никао и концентрациони логор у Јасеновцу, трећи по броју жртава у току Другог свјетског рата. То је довољан разлог да се схвати како су у великом броју Хрвати, Муслимани и други антифашисти водили борбу против усташког терора, и стога од стране усташке страховладе истребљивани заједно са свим другим проскрибованим народима: Србима, Јеврејима, Ромима итд. Из тих разлога ваља Јасеновац даље проучавати на класној, а не само националној основи. Суштина Јасеновца се налази у борби капитала против радних људи. Стога су претежно сви комунисти ригорозно кажњавани без обзира на националну припадност, а томе је дио католичке цркве пружао несебичну помоћ и тако се укључио у борбу за покоравање свих југословенских народа. Свако заташкавање злочина у Јасеновцу стога може само да помаже новим облицима његова настајања, што није у интересу било ког народа или националне мањине у Југославији. Јасеновац стога сматрамо школом за изграђивање братства и јединства свих југословенских народа, а не обликом њиховог међусобног сукобљавања. Ако је историја учитељица живота, онда нека то буде и на примјеру Јасеновца, да се никада више слична несрећа не понови.

О аутору:

Радомир Булатовић (1935–2014). 

Рођен 1935. у Доњем Липову код Колашина у Црној Гори.

У родном месту завршио је основну школу. Гимназију похађао у Колашину, Словенској Бистрици, Книну и Сарајеву. На Филозофском факултету у Сарајеву 1958. завршио је студиј историје.

На Факултету политичких наука у Сарајеву 1974. постао је магистар социологије. Докторирао је 1983. на Филозофском факултету у Београду.

Објавио је преко 50 научних радова.

Године 1992. склања се из Сарајева на Цетиње, где је обављао дужност директора Народног музеја Црне Горе. Умро је 2014.

Приредио: Богдан Пуношевић

1. Види карту у прилогу: програм уређења спомен-подручја Доња Градина, антрополошка истраживања, обиљежене гробнице. На карти су дата гробна поља жућкастом бојом.
2. Види карту у прилогу: програм уређења спомен-подручја Доња Градина, антрополошка истраживања, обиљежене гробнице. На карти су дата гробна поља жућкастом бојом.
3. Исто.
4. Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, Београд 1952, 122. Упореди изјаву овог злочинца на суду коју доноси Владимир Дедијер: Ватикан и Јасеновац-Документи, Рад, Београд 1987, Извод из записника саслушања Мирослава Мајсторовића-Филиповића, једног команданта концентрационог логора Јасеновац-Стара Градишка, 387-407
5. Завод, Регистар, споменик број 366. Записник 16. XI 1961. године о бушењима на Градини.
6. Исто.
7. Главни радови Маркса и Енгелса, Стварност, Загреб 1978, 156-157.
8. Упореди више казивања од 700.000 до 600.000 која наводи и Дедијер у наведеној књизи докумената Ватикан и Јасеновац, нд. 644-667. Ниједан од тих навода не користи антрополошке резултате без којих се не може писати иоле озбиљније о броју жртава творнице смрти у Јасеновцу.
9. Шиме Бален, Павелић, нд, 87-89. Упореди, Дедијер, Ватикан и Јасеновац, нд., 441-452. Овај извод је тако наведен из суђења Љубе Милоша, да нема једне ријечи коју је омогућио Шиме Бален да горе цитирамо!?