Александар Раковић: Великоалбански трагови код санџачких муслимана (2005–2015)

Генерал Крстић је био веома релевантан тумач догађаја. Командовао је уласком српских војних и полицијских јединица у Копнену зону безбедности уз административну границу с Косовом и Метохијом (14. март – 31. мај 2001) чиме су окончани оружани сукоби српских одбрамбених снага са албанским терористима у Прешеву и Бујановцу (2000–2001) и македонских одбрамбених снага са албанским терористима у западној Македонији (2001).

Координација албанских сепаратиста на Косову и Метохији, југу централне Србије и Зукорлићеве политике могла је да се уочи и 2011. године. Реч је бојкоту пописа становништва у Републици Србији у октобру 2011. на који су позвали „сви албански одборници“ у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи¹ и главни муфтија у Новом Пазару Муамер Зукорлић.

Ипак, док су се Албанци одазвали позиву својих лидера, Зукорлићева кампања није била успешна.² Позив на бојкот пописа почетком септембра 2011. догодио се само месец дана након упада специјалних снага косовских Албанаца РОСУ (25. јул 2011), бивших припадника УЧК, на административни прелаз Јариње и покушаја да заузму и административни прелаз Брњак. Као епилог ове кризе на административним прелазима потписан је споразум Београда и Приштине о царинском печату (2. септембар 2011), којим је успостављена „косовска царина“ на административним прелазима Јариње и Брњак.³ Зукорлић је тиме добио поруку да су албанске оружане снаге способне да изађу на административне прелазе у близини Новог Пазара и Тутина, да српска страна за то нема адекватан одговор, и да ће у неком моменту одатле стићи подршка какву је Аћиф Бљута 1941. добио од Шабана Полуже.

Зукорлић наравно није сам у величању Аћифа Бљуте. У томе су му се придружили и политички противници: Бошњачко национално вијеће у техничком мандату на челу са Есадом Џуџевићем и Странка демократске акције Санџака на челу са Сулејманом Угљанином. Џуџевић је заједно са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедином Шкријељом (а Шкријељи су такође пореклом Албанци) открио спомен плочу Аћифу Бљути у Новом Пазару (4. август 2012), у присуству министра без портфеља Републике Србије Сулејмана Угљанина.⁴

 

Овај догађај је изазвао бурне реакције. С једне стране, муфтија Зукорлић је изјавио: „Ако постоје неки елементи колаборације са немачким окупатором, сви знају и пријатељи и непријатељи да није било ниједног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању где су се наши прваци, на челу са Аћиф-ефендијом, борили свим могућим средствима да овај народ сачувају. Они који се одричу Аћиф-ефендије, они са нама немају ништа. Они су се одрекли наше вере, наше културе, нације и традиције“.⁵ Које „наше нације“? Аћиф Бљута није био Бошњак већ Албанац.

С друге стране, директор Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф је казао како је постављање спомен плоче Аћифу Бљути „нечувено“, да је та „вест тужна, али да је део ширег феномена у источној Европи и покушаја да се нацистички зликовци представљају као хероји“.⁶ Министарство правде и државне управе Републике Србије је у августу 2012. наложило градској управи у Новом Пазару да уклони таблу али се то до данас није догодило.⁷

Подсетимо, од муслимана није ни тражено да прихвате нацизам већ да политички исламизам ставе у функцију борбе против заједничких непријатеља. У тај контекст улази и великоалбански идеолог Аћиф Бљута. Зукорлић, наравно, у свему неће попустити. Иако је познато да су верски службеници Исламске верске заједнице у социјалистичкој Југославији радили на албанизацији санџачких верника, није истражено колико се далеко с тим стигло.⁸ Ни сада није познато колико далеко је Зукорлић спреман да иде али се нешто свакако догађа.

Оптужбе да се у Новом Пазару велича великоалбанска идеологија стигле су и из кругова санџачких муслимана. Копредседник Санџачког интелектуалног круга Рамиз Црнишанин је о Аћифу Бљути изричито рекао: „Послије окупације Новог Пазара, он је узео презиме Бљута и изјашњавао се као Албанац. Нови Пазар, Митровицу, Вучитрн и Подујево прогласио је за Велику Албанију. Увео је потпуну албанизацију, у основне школе довео је нове учитеље Албанце и тражио да се натписи пишу на албанском језику“.⁹

 

Оваквих оптужби било је још па је Зукорлић одлучио да покаже и бошњачки карактер својих следбеника. На улице је 4. септембра 2014. у част Аћифа Бљуте извео неколико десетина младића у војним униформама и с фесовима. Политика је јавила да је „Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику“.¹⁰ Историчар Салих Селимовић је изјавио да су „муфтијиној војсци“ само недостајали симболи SS Ханџар дивизије.¹¹ Неки албански медији на Косову и Метохији су били затечени овим карактером „муфтијине војске“ посебно када се ради о контексту везаном за великоалбанског идеолога Аћифа Бљуту. Приштински портал Телеграф је тим поводом подсетио да је телевизија Топ ченел из Тиране јавила да је Зукорлић „пореклом Албанац али да се упркос томе изјашњава као Бошњак“.¹²

 

Оптужбе да Зукорлић велича великоалбанског идеолога, сараднике нациста и фашиста, да је и сам склон неким од тих идеологија нису потицале само од Срба, Јевреја и секуларних Бошњака. Како би установио своју структуру на простору „јужног Санџака“ који припада Црној Гори, Зукорлић је ушао у сукоб са Исламском заједницом Црне Горе. Реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић је стога нагласио: „Умберто Еко је рекао да је за фашизам свако неслагање издаја. Такав је начин размишљања идеолошке олигархије из Новог Пазара, г. Зукорлића и људи који размишљају као он. Шокиран сам њиховим изливом фашизма и мржње“.¹³

 

У основи је највероватније Зукорлићева намера да преко Рожаја подрива Црну Гору, ради на некаквом обједињавању простора, макар у првом маху, у којем леже Нови Пазар, Тутин и Сјеница у Србији и Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица у Црној Гори. Тај „санџачки простор“ пријања уз Албанију и Косово и Метохију, одељен је већинским српским општинама у Републици Србији, Црној Гори и Републици Српској од Федерације Босне и Херцеговине.

Тај „санџачки простор“ за великоалбанске идеологе носи албански карактер, а данас можда бошњачко-албански карактер. Управо су све те општине биле на застави „природне Албаније“ која је летилицом спуштена на стадион Партизана током фудбалске утакмице Србија – Албанија (14. октобар 2014).¹⁴ Ни Муамер Зукорлић ни Сулејман Угљанин нису реаговали на ову провокацију па чак ни на територијалне претензије Албанаца на делове Старе Рашке (Санџака). Да ли је то случајно? Не, наравно да није.

Зукорлићево и Угљаниново величање Аћифа Бљуте пробудило је „албанску нит“ у Новом Пазару. Новопазарски историчар Реџеп Шкријељ је у августу 2012. изјавио: „Бошњаци у Санџаку су поносни албанском компонентом свог поријекла“.¹⁵ На друштвеним мрежама се данас све више уочава мишљење младих Бошњака: „70% санџачког становништва су Арнаути и до скоро се и служио албански језик“ или „памтим добро да је мој дјед рахметли говорио арнаутским језиком… тачно је и то да смо на силу асимилирани али ништа зато како смо на силу асимилирани тако исто можемо бити деасимилирани то није проблем само је потребна воља“.¹⁶

Поновимо, албански или великоалбански дух је пуштен из боце и веома је присутан у Новом Пазару и околини. Угљанин је, како би се приближио „косовском сценарију“, 20. фебруара 2015. рекао да је Србија „шовинистичка творевина“ и да ће ако буде требало затражити „од НАТО пакта да дође да штити Бошњаке“ у Старој Рашкој.¹⁷

Док се на простору Прешева и Бујановца у јужној Србији ствара албански клин који би поново требало да одвоји Србију од Македоније, у Новом Пазару се почетком 21. века уочава креирање бошњачко-албанског клина, са елементима припадности обема етничким групама, који би требало да сужава простор, а касније и да га затвори, од Србије према Црној Гори и Херцеговини.

И албански клин на југу Србије и бошњачко-албански клин у Старој Рашкој једнако би могли да буду у служби великоалбанске идеје. Бошњачко-албански савез, заснован на мешовитим браковима, братимљењу и датој беси пред Призренску лигу (1878) поткрепљен је доношењем албанског „мача Ислама“ у Сарајево (1943). На албанизацији простора Старе Рашке радили су Османлије, Аустро-Угарска, немачки Трећи рајх, виђенији локални политичари, неки верски службеници исламске заједнице током читавог постојања југословенске државе, било да је реч о монархистичком или социјалистичком времену. Почетком 21. века идеолошка албанизација Новог Пазара и околине добила је ново рухо, тихо али траје. Кроз стварање култа Аћифа Бљуте, великоалбанског идеолога и сарадника нациста, ствара се или негује однос према двослојном бошњачко-албанском идентитету.

 

 

 

 

 

 

1. Албанци одлучно против пописа, Радио-телевизија Србије, 9. септембар 2011.
2. Propao Zukorlićev poziv na bojkot popisa u Sandžaku, Bliconline, 4. oktobar 2011.
3. Постигнут споразум о царинском печату и катастрима, Политика, 2. септембар 2011.
4. Skandal: Ugljanin na otkrivanju spomen-ploče ubici Srba!, Telegraf.rs, 6. avgust 2012.
5. Zukorlić: Aćif-efendija je naš heroj, Danas, 15. avgust 2012.
6. Zurof: Tabla Aćif-efendiji sramota, Bliconline, 25. avgust 2012.
7. Одаловић: Наложено уклањање табле Аћиф-ефендији, Радио-телевизија Војводине, 23. август 2012.
8. Славенко Терзић, Стара Србија…, 375.
9. Crnišanin: Aćif je bio saradnik fašista!, Sandžačke novine, 7. avgust 2012.
10. Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику, Политика, 6. септембар 2014.
    
11. Od „dvocevke“ za zaštitu od Srba, do marša „muftijine vojske“, Svedok, 23. septembar 2014.
12. Zukorliqin shqiptar që e mohon historinë shqiptare, Beogradi e akuzon se po krijon njësite paramilitare, Telegrafi.com, 5. septembar 2014.
13. Fejzić: Zukorlić je fašista, unosi nemir u Crnu Goru, Vijesti, 28. septembar 2014.
14. Šta je na zastavi sa drona: Ovo su začetnici ideje velike Albanije, Kurir, 15. oktobar 2014.
15. Škrijelj: Bošnjaci su ponosni albanskom komponentom svog porijekla, Sandžačke novine, 12. avgust 2012.
16. Коментари на Фејсбуку чланкa: Da li postoji Stari Ras – prestonica srpske države?, SandžakPress, 13. septembar 2014.
17. Угљанин: Шовинистичку творевину претворити у модерну Србију, Танјуг, 20. фебруар 2015.