Александар Раковић: Великоалбански трагови код санџачких муслимана (2005–2015)

Аћиф Бљута, који је био на састанку „албанских народних првака“ 21. априла 1941. у Косовској Митровици, вратио се у Нови Пазар како би успоставио албанску власт. Бљута и Даца су насилно преузимали институције од Срба, установили су албанску цивилну и полицијску власт. Под Бљутином командом, као председника Албанског народног савеза у Новом Пазару, почео је прогон Срба. На седници Албанског народног савеза током јуна 1941. донета је одлука да се Нови Пазар и дежевски срез припоје Великој Албанији, али Немци нису имали намеру да то прихвате. Аћиф Бљута је био очајан, није желео да Нови Пазар макар и само формално остане у окупираној Србији. Тражио је објашњење и инструкције у Тирани где су му рекли да ће Нови Пазар бити припојен Великој Албанији када нацисти победом окончају рат.¹

 

Један део верских службеника Исламске верске заједнице у Новом Пазару подржавао је албанизацију. Учитељи који су доведени из Велике Албаније подучавали су децу да су санџачки муслимани албанског порекла. Мушкарци су морали да носе албанску капу (кече), албанизовани су називи улица и радњи, јавно су приказиване карте Велике Албаније у коју су стављени Нови Пазар, Тутин и Сјеница. Нови Пазар је одавао утисак албанске вароши. Истоветан процес дешавао се и у Тутину. Отпор томе пружале су санџачке структуре које су се биле за прикључење Босни и Херцеговини односно Независној Држави Хрватској као и муслимани комунистичке оријентације.²

 

Од октобра до децембра 1941. војници Југословенске војске у отаџбини (четници) су водили жестоке борбе између Рашке и Новог Пазара са великоалбанским снагама под командом Шабана Полуже, које су Бљути пристигле као помоћ из озлоглашене Дренице. Сматрало се да је Бљутина мржња према Србима „монструозна“.³ Нови Пазар је остао под великоалбанском окупацијом до 30. новембра 1944. када га је ослободила Народноослободилачка војска Југославије (партизани).⁴ Аћиф Бљута је одлуком Војног суда Народноослободилачке војске Југославије од 19. јануара 1945. проглашен за народног непријатеља и осуђен на смрт стрељањем које је извршено 21. јануара 1945. ⁵

 

Командант нацистичког шуцштафела (SS) Хајнрих Химлер је заговарао исламску „неустрашивост“ за разлику од хришћанске „мекоће“ и предложио је у новембру 1942. стварање SS дивизије коју би чинили босанскохерцеговачки муслимани. Адолф Хитлер је подржао предлог и у фебруару 1943. издао наређење о регрутацији за ову SS дивизију.⁶

Поводом стварања SS Ханџар дивизије у Сарајево је у априлу 1943. допутовао велики муфтија Јерусалима Хаџи Амин Ел Хусеини. Делегација Албанаца са Косова и Метохије том приликом му је поклонила „мач Ислама“.⁷ Стога су Химлер и Ел Хусеини 19. маја 1943. потписали нацистичко-исламистички споразум поводом формирања SS Ханџар дивизије састављене од босанскoхерцеговачких муслимана и мањег броја Албанаца. Овај споразум није предвиђао стапање нацизма са исламизмом нити је наметао прихватање нацистичке идеологије босанскохерцеговачким муслиманима, већ се радило о томе да ће се нацистичка и исламистичка идеологија борити против заједничких непријатеља.⁸

 

Како би им дигао морал, Ел Хусеини је у новембру 1943. посетио бојовнике SS Ханџар дивизије на обуци у немачком граду Нојхамеру и позвао их и једне и друге, босанскохерцеговачке муслимане и Албанце, на борбу против Срба за очување ислама на Балкану.⁹ На основу истог нацистичко-исламистичког споразума 1944. формиране су босанскохерцеговачка SS Кама дивизија и албанска SS Скендербег дивизија.¹⁰ Немачке обавештајне службе радиле на томе да Велика Албанија постане муслимански стуб на Балканском полуострву што је великоалбанске националисте и радикалне исламисте заједнички приближило нацистима. Нацисти су имали намеру да преко Старе Рашке повежу босанскохерцеговачке и санџачке муслимане са Великом Албанијом која је даље требало да послужи као мост ка исламу на Блиском истоку.¹¹

 

У нацистичко-исламистичкој сарадњи Албанци су били јачи ослонац и чвршће упориште од муслимана у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој. Док су Албанци били етнички јединствени и посве немилосрдни, муслимани словенског порекла били су подељени на Србе, Хрвате, Бошњаке, а део њих у Старој Рашкој се определио за Албанце.

 

 

ВЕЛИЧАЊЕ ВЕЛИКОАЛБАНСКОГ ИДЕОЛОГА АЋИФА БЉУТЕ И НОВОПАЗАРСКО ПОВЕЗИВАЊЕ АЛБАНСКИХ НИТИ ПОЧЕТКОМ 21. ВЕКА

Грађански рат у СФР Југославији (1991–1995) и Рат на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију (1998–1999) довели су до буђења идеологија које су током Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији биле узданица нацистичком Трећем рајху. У Хрватској се повампирилo усташтво,¹² у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој (Санџаку) младомуслиманске идеје,¹³ Црној Гори се догодила експлозија сећања на црвенохрватске (дукљанске) сепаратисте,¹⁴ а албански сецесионисти никада нису ни престајали да величају великоалбанску идеју.¹⁵

 

Буђење идеологије сарадника окупатора, на албанским траговима, десило се у првој деценији 21. века и у Новом Пазару. Почнимо прво од књиге Како се калио Санџак: илустрована хисторија Босне, Санџака и Косова која је 2005. објављена у Франкфурту на Мајни. Аутори књиге су Харун Црновршанин и Нуро Садиковић. Књига се може наћи у књижари Ел Келимех, издавачке куће Исламске заједнице у Санџаку–Србији на чијем је челу главни муфтија Муамер Зукорлић. На корицама књиге доминирају бошњачки ратни председник Алија Изетбеговић и командант такозване Ослободилачке војске Косова (УЧК) Адем Јашари. Из наслова књиге и са корица, као и из садржине књиге, уочава се потенцирање двослојног санџачког идентитета, бошњачког и албанског. На карти Велике Албаније се налазе српски етнички простори од Андријевице и Берана све до Ниша и Врања. Наравно, Нови Пазар, Тутин и Сјеница укључени су и у ову Велику Албанију. Сличних примера у овој књизи има доста.¹⁶

 

Осврнимо се сада на деловање Муамера Зукорлића, на бошњачко-албанску нит која се уочава код њега. У јулу 2008. је нагласио: „Ми Турску доживљавамо као своју мајку која је пре сто година, зато што је морала, оставила своју децу. Сада долази да их види, Босну као најстарије дете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмање и најмлађе дете, које се највише воли“.¹⁷ Зукорлић, наравно, има у виду исламску везу која спаја бошњачке и албанске муслимане. Али се чини да случајно или намерно греши када је реч о „најстаријем детету“. Наиме, „најстарије и најјаче дете“ је албанско. Док Бошњака има можда око два и по милиона, Албанаца на Балканском полуострву има око четири и по милиона. Бошњаци су притом подељени у три издвојене географске целине, Цазинску Крајину, централну Босну и Стару Рашку (Санџак). Бошњаци немају свој ентитет у Босни и Херцеговини. Док неки од њих из Цазинске Крајине гледају ка Загребу, неки из Старе Рашке су окренути ка Београду. Албанци имају државу Албанију и квазидржавну творевину „Косово“, а обе су добили уз помоћ западних сила.

Размотримо сада какве видове „санџачке аутономије“ Муамер Зукорлић има на уму, промислимо шта одбацује, где се маскира а на чему ради. Тако ћемо уочити бошњачко-албанску нит у његовом деловању.

Прво ћемо наравно елиминисати један неформалан нацистички предлог из октобра 1943. о санџачкој аутономији у оквиру могуће српске конфедерације коју би чинили Србија, Санџак и Црна Гора. Нацисти, на концу, нису желели да прихвате стварање икакве веће српске државе на Балканском полуострву.¹⁸ Тај модел аутономије Зукорлић никада није ни узео у обзир.

Комунистичка партија Југославије је 20. новембра 1943. у Пљевљима основала Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака као привремену аутономију због ратних потреба. Како за аутономију није било историјског ни етничког упоришта, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака је 29. марта 1945. у Новом Пазару донело одлуку о гашењу и подели Старе Рашке између Србије и Црне Горе границом која постоји и данас.¹⁹

 

На седници Бошњачког националног сабора који су чиниле присталице муфтије Зукорлића, 14. јула 2010. усвојена је декларација којом се „формира одбор за обнову Народног вијећа Санџака“ (некадашње Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака).²⁰ Зукорлић је често јавно говорио о овоме али је његова искреност била потпуно неубедљива. Обнављање привремене аутономије према комунистичком моделу, коју заговара исламски верски лидер, посве је невероватно. Посебно ако се има у виду да је Стара Рашка подељена границом између Србије и Црне Горе.

Ради се о паравану како би се замаскирао најреалнији карактер аутономије или сепаратистичких стремљења за које се залаже Зукорлић. Развој догађаја у последњих неколико година, на првом месту у Новом Пазару, показао је да ће се намере за стварањем санџачке аутономије кретати око бошњачко-албанског контекста који вуче корен из политике Аћифа Бљуте.

Реис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафа Церић и главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић посетили су од 6. до 8. августа 2009. албанске сепаратистичке институције на Косову и Метохији и Исламску заједницу Косова. Церић се у маузолеју у Преказу поклонио Адему Јашарију. На крају посете на главу је ставио кече.²¹

 

Ови гестови били су више од пуке симболике, посебно ако имамо у виду да је Зукорлић у мају 2009. изјавио: „Ниједну крупну одлуку не доносим без консултација с реисом Церићем“, а потом и „београдски режим се према Санџаку понаша као раније према Косову где су добили шта су добили“.²² Церић и Зукорлић су се с Косова и Метохије вратили у августу 2009. и није требало много да великоалбански дух и на новопазарском простору поново угледа светлост дана. Зукорлићева претња „косовским сценаријом“ у Старој Рашкој подгревана је стварањем култа Аћифа Бљуте.

Фудбалски клубови Нови Пазар и Црвена звезда из Београда играли су 28. октобра 2009. утакмицу Купа Србије. Црвена звезда је победила са 1:0 али то је мање важно. Много је важније што је утакмици присуствовао главни муфтија Муамер Зукорлић кога је новопазарска публика поздравила повицима „муфтија, муфтија“. То је био „први пут“ да Зукорлић присуствује спортској манифестацији.²³ Навијачи Новог Пазара су развили транспарент „Стадион Аћиф ефендија“.²⁴ Будући да је Аћиф Бљута 1945. осуђен као народни непријатељ, Републичко тужилаштво је у новембру 2009. покренуло прекршајни поступак против Фудбалског клуба Нови Пазар и најавило подизање кривичних пријава против особа које су носиле транспарент.²⁵

Колико је проблем постао дубок сведочили су наредни инциденти. Да би спречио изградњу обданишта у новопазарском насељу Хаџет, на месту где су у јануару 1945. партизани извршили смртне пресуде над Аћифом Бљутом и његовим сарадницима, Зукорлић је иницирао покрет својих следбеника како би освојио ову локацију. Будући да је обданиште грађено у складу са законима, локацију је штитила српска жандармерија и полиција. Упркос томе, 4. септембра 2010. више хиљада Зукорлићевих присталица напало је безбедносне снаге Републике Србије.²⁶

Секуларни турски званичник казао ми је 10. септембра 2010. да су иза овог напада стајале „две европске земље“.²⁷ Поред тога, амерички годишњи извештај о верским слободама за 2010, који бележи најситније повреде верских права, није ни речју поменуо да је Исламска заједница у Санџаку–Србији на челу са Зукорлићем на Хаџету напала српску жандармерију и полицију.²⁸ У овом случају очит је рукопис западних служби.

Бивши командант Здружених снага безбедности Војске Југославије и Полиције Србије у Копненој зони безбедности генерал Нинослав Крстић изјавио је 1. новембра 2010. да су екстремистички потези Албанаца и муфтије Зукорлића координисани и да им је циљ цепање Србије.

Повод за то били су потписи подршке албанских вођа у јужној Србији Рагмија Мустафе (председник општине Прешево) и Јонуза Муслијуа (председник општине Бујановац) за стварање „Велике Албаније“ коју би чинили Албанија, Косово и Метохија, југ централне Србије, западна Македонија, делови источне Црне Горе и делови јужног Епира у Грчкој.²⁹

 

1.  Исто, 39, 431-437
2. Мирко Ћуковић, Санџак, Београд 1964, 80-81; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 436-439, 454.
3. Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 440-443.
4. Мирко Ћуковић, нав. дело, 536-537
5. Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se kalio Sandžak: ilustrovana historija Bosne, Sandžaka i Kosova, Frankfurt na Majni 2005, 392-393.
6. Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: occupation and collaboration, Stanford 2001, 496.
7. Ženi Lebl, Hadž-Amin i Berlin, Beograd 2003, 164-170; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 453.
8. Jozo Tomasevich, нав. дело, 497.
9. Ženi Lebl, нав. дело, 182-191; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454.
10. Ženi Lebl, нав. дело, 192-193; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 320-333.
11. Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454-455
12. Бољковац: У Хрватској живи усташтво, Вечерње новости, 7. јануар 2014.
13. Džon R. Šindler, нав. дело, 30, 40-46.
14. Славенко Терзић, „Идеолошки корени црногорске нације и црногорског сепаратизма“, Слово о Црној Гори: Узданица Јужног Српства (или NDCG), уредио Славенко Терзић, Подгорица 2001, 144-145.
15. Великоалбанске идеје на високом нивоу, Међународни радио Србија, 15. јануар 2014.
16. Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, нав. дело, 465.
17. Бошњачки дед Кулин бан, Политика, 17. јул 2008.
18. Milan Ristović, Nemački novi poredak i Jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45, Beograd 1991, 68-69.
19. Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, 563-568, 704-705.
20. Deklaracija: Bošnjaci su konstitutivni narod u Srbiji, Mesihat.org, 14. juli 2010.
21. Reportazh nga vizita e Reisit të Bashkësisë Islame të Bosnjës dhe Hercegovinës, Dr. Mustafa ef. Ceriç në Kosovë, http://shkodrar.wordpress.com/2009/09/28/reportaxh-nga-vizita-e-reisit-te-bashkesise-islame-te-bosnjes-e-hercegovines-dr-mustafa-ef-ceric-ne-kosove/
22. Интервју Муамера Зукорлића за Регионалну Телевизију Нови Пазар пред долазак Мустафе Церића у Стару Рашку, мај 2009.
23. Crvena zvezda trijumfovala u Novom Pazaru, Pressоnline, 28. oktobar 2009.
24. Torcida Sandžak 1989, Sportal.rs, 5. novembar 2009.
25. Tužilaštvo: Kazniti navijače Novog Pazara, Pressonline, 6. novembar 2009.
26. Муфтијини блокирали Пазар, Вечерње новости, 5. септембар 2010.
27. Из мог разговора с турским званичником, 10. септембар 2010.
28. U. S. Department of State, July-December 2010 Report on International Religious Freedom.
29. Нинослав Крстић: Албанци и Зукорлић координисани, крајњи циљ даље распарчавање Србије, Nspm.rs, 1. новембар 2010.