Искра, Нови Стандард, 24.5.2019, Божидар Зечевић: Савезничко „силовање Србије“

Било је то, дакле, у ноћи 24. јула 1943. године. Овај датум био је од велике важности не само за даљи ток рата него и за до тада сасвим споредно ратиште на Балкану, куда је Черчил био намеран да пошаље свог младог и амбициозног партијског пријатеља. „То што смо сада сазнали чини ваш задатак још важнијим“ рекао је нешто доцније Черчил Меклејну.

„Немачке позиције у Италији се руше. Због тога сада морамо што јаче притиснути са оне стране Јадранског мора. Морате кренути без одлагања’. Онда ми је Черчил дао изванредно луцидан приказ стратешке ситуације и онога што жели да обавим у Југославији, са свим детаљима овог задатака. Један од њих био је питање Србије, која је имала пресудан значај у будућим догађајима. Сазнао сам са изненађењем да има намеру да у наредном периоду изведе низ ваздушних удара по Србији и да ћу ја у томе имати нарочиту улогу. У том циљу биће формирана једна специјална ваздушна флота (доцније је названа Balkan Air Force), која ће носити главну улогу у савезничким ваздушним операцијама. Прави шок изазвао је код мене Черчилов одговор на моје питање када би могао да се очекује почетак ове акције. ‘Што пре“ гласио је одговор. ‘То јест онда кад Харис обави најнужније припреме“.

Заиста, Београд је први пут  бомбардован 20. октобра 1943. као таргетирана мета за низ масивних ваздушних удара, који ће уследити током целе 1944. године. Затим је узастопце бомбардован Ниш (15 пута), Краљево (6 пута), Нови Сад (3 пута), Смедерево, Ћуприја, Параћин, Крагујевац, Ковин, Панчево, Прокупље, Рума, Сремска Митровица, Косовска Митровица, Приштина, Никшић, Цетиње, Пријепоље… Лесковац и Подгорица су сравњени са земљом…

Ови напади били су део Черчиловог плана за сламање Србије у корист комуниста, чија је ударна песница постао Balkan Air Force, а директни извршитељ Фицрој Меклејн, који је те бурне ноћи у Чекерсу добио најшира овлашћења. Уместо бригадира Ора, кога је већ именовао командујући генерал Мејтленд Вилсон, Черчил је без много дискусије поставио на место шефа Савезничке мисије код Тита самог Меклејна, који је до тада фигурирао као један од саветника у британској мисији. У Чекерс је Меклејн ушао као капетан а изашао као бригадир (чин у енглеској војсци виши од пуковничког, у рангу нашег бригадног генерала) да би, како доликује, заузео предвиђено место које је желео његов свемоћни покровитељ, чије је кодирано име било „Бивши поморац“.

Био је то једини такав случај у целом Другом светском рату. Новопеченом бригадиру Фицроју Меклејну хиљаду мисли јурило је кроз главу када је напуштао Черчилову резиденцију у Чекерсу. Те фамозне јулске ноћи 1943. године, гвозденом вољом свог великог заштитника и protégé-a, прескочио је све официрске чинове и постао нешто попут генерала. Упркос наређењу главнокомандујућег на Средњем Истоку, генерала Мејтленда „Џамбо“ Вилсона, Маклејн је преконоћ именован не за саветника – него главом за шефа Савезничке војне мисије код Тита!

По Черчиловом изричитом наређењу није морао да одговара ниједној енглеској војној, цивилној или обавештајној служби, осим директно њему, Черчилу. Наравно, све то под условом да се строго држи директива која је добио те ноћи, о којима је имао да ћути и да их извршава како зна и уме. О једној од тих директива пише Мајкл Лис у свом Силовању Србије:  „Пази, Меклејн, желим да гласам за подршку Титу, ма какве биле последице, а ти мораш да ме кљукаш аргументима за правдање таквог курса у Парламенту’. Нешто слично овоме објаснило би многе ствари. Објаснило би готово све“, наводи Лис.

Слична наређења имао је још један Черчилов човек од личног поверења, професор Вилијем Дикин, који се већ налазио код Тита. Дикин је био први кога је Черчил посветио у своје планове, док су, крајем тридесетих, радили на биографији војводе од Марлбороа, Черчиловог директног претка. Поткован историчар, оксфордски „дон“ и перфектан литерарни стилист, Дикин је – искрено говорећи – био прави аутор књиге о Марлбороу. (Сличну улогу добио је Дикин после рата, као главни редактор Черчилових ратних мемоара, окруњених Нобеловом наградом. Тихи и повучени професор „иза бршљановог зида“, у чину демобилисаног пуковника,  играо је, дакле, веома важну светску улогу о којој, наравно, није много говорио до краја живота, што је Винстон Черчил, као и у Меклејновом случају, умео да награди). Трећи члан најближе Черчилове околине био је Черчилов син Рандолф, коме је „Бивши поморац“ већ био наложио да се спрема код Тита, додуше, тек као симболична и вазда накресана икебана. (Доцније, приликом сусрета у Казерти 12. августа 1944. Черчил је смејући се добацио Титу: „Рандолф је велики партизан. Ово ме понекад много забрињава, али ја сам свесрдно за вас“, бележи преводилац у овом сусрету, стари британски sneaker Стивен Клисолд).

 

КОБНА ОДЛУКА

Меклејн је, дакле, морао што пре Титу и Дикину. Чему оволика журба? Због прецизног рока који је те ноћи у Чекерсу поставио „Бивши поморац“. Прво, да најдаље до новембра срочи и достави извештај о Титовој борби на живот и смрт против Осовине, а о Дражиној неактивности, чак и сарадњи са окупатором. Ово је био најважнији задатак, јер је Черчил планирао нешто што Меклејн још није знао: да овај извештај у датом тренутку извуче из џепа на конференцији Велике Тројице у Техерану и добије пристанак преостале двојице за промену савезничке политике на Балкану, што му је, коначно, и пошло за руком (Стаљина није уопште морао да убеђује, а Рузвелт се није нарочито противио; и Тито и Дража су за њега били „шпанска села“). Друго, да припреми ваздушну „кампању на Србију“ у којој су (у тој Србији) Тито и комунисти од повлачења на Запад 1941. имали врло слаба, готово никаква упоришта. Требало је Србију обухватити мрежом обавештајних пунктова која ће служити директном ангажовању нове, значајне ваздухопловне формације, намењене непосредном дејству на терену. Циљеви су били вишеструко повезани и требало је да постану извршни у тренутку савезничког искрцавања на Сицилији. Све у духу директиве коју му је „Бивши поморац“ дао у Чекерсу у ноћи Мусолинијевог пада: Балкан је постао нови приоритет.

Меклејн није оклевао и већ је у часовима капитулације Италије падобраном  спуштен код Тита у околину Мркоњић града, између Бањалуке и Јајца. Пре тога је у Каиру грозничаво формирао своју мисију, ангажујући што је могао више активних, професионалних официра (сам није био неки нарочити експерт за војна питања, али је хтео да импонује свом газди као генералштабни стручњак) – као што је био пуковник Вивијен Стрит – или добре обавештајце, као свог бившег колегу из Форин офиса Џона Хеникер-Мејџера, сада у чину мајора, коме је смислио нарочито важну мисију у Србији.

Претходно је, у духу Черчилових упутства, направио скандал и срушио за собом све мостове у каирској централи СОЕ (Управа за специјалне операције – британска полувојна, обавештајно-диверзантска служба), која је до тада држала све конце у Југославији, показујући да не само да нема намеру да јој се подређује, него ни да је обавештава о својим намерама; знао је да се на Черлиловом столу већ налази предлог о њеном укидању. Представио се генералу „Џамбо“ Вилсону у новој улози и добио благослов. Упознао је младог подмаршала авијације Вилијема – Била Елиота, коме је Черчил доделио команду над будућом балканском ваздушном флотом и са њим почео да кује планове о заједничком раду на терену. Договорено је да иницијатива формално потекне од Маклејна, као шефа Мисије, али је Елиот већ увелико опремао тe Балканскe ваздухопловнe снагe (Balkan Air Force), којима је била намењена главна улога на српском небу. Док се ово кувало, бомбардовањем Србије и даље је руководио маршал „Bomber Butcher“ Харис, са својим мешовитим саставом британских „Велингтона“ и америчких „Либератора“, који су на Србију сручивали своје смртоносне товаре.

 

 

НЕБО ЈЕ ПРОКЉУЧАЛО.

Први после Београда био је на реду Ниш. У среду, 20. октобра 1943, у 13 часова и три минута „небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера“ каже се у једном извештају. „С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице…

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења. У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи: ’20. октобар 1943″. Али ово је био само почетак нишке трагедије. У трећем бомбардовању Ниша, 30. марта 1944.“ већ је потпуно уништен и разорен град. Англоамеричко удружење поново бомбардује. Бомбардују чак и – гробље. Градско гробље било је потпуно разорено, споменици, крстови, гробнице оскрнављени. Од бомби  које су бацали Енглези и Американци у ваздух су летели и посмртни остаци оних које су ти исти убили у неком од претходних налета. Нису им дали ни мртвима мира. Сахрањујући своје суграђане поред оних страдалих пре нешто једва више од пет месеци нишки окружни начелник, Јован Барјактаревић, од њих се опростио овим речима:

‘Ја бих разумео бомбардовање Ниша да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом“, каже се у једном извештају.

Добро је разумео стари начелник оно што дуго нису могли да схвате наши највећи умови, најпосле они који су се духовно везали за Енглезе, као што је био истакнути књижевни критичар Богдан Поповић. Пишући о његовој тврдоглавој вери у Албион, један други професор, Владимир Димитријевић, наводи како је Поповић дуго одбијао „саму помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар. Аутор Антологије новије српске лирике тврдио је да он одлично зна Енглезе“ (написао је и чувену расправу Шта Срби имају да науче од Енглеза?, прим. Б.З.), а када је доживео београдски „крвави Васкрс“ 1944. рекао је „да више не жели да живи у једном таквом свету… Све илузије су се срушиле… Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови“.

 

СЛОМЉЕНО СРЦЕ СРБИЈЕ

Стари нишки начелник је тачно прозрео смисао бомбардовања, али није знао да су Тито и Меклејн већ детаљно разрадили Черчилов план одмах после Техерана 1943, када је „Бивши поморац“ добио сагласност Стаљина и Рузвелта за свој salto mortale на Балкану. Други приоритет, психолошко сламање Србије, дошао је на ред већ почетком 1944. када је Меклејн распоредио своје „очи и уши“ од Косова до Опленца, Џона Хеникера послао на југ Србије, а подмаршал Бил Елиот већ окупио респективну ваздушну флоту на југу Италије. Меклејнов усмени и писмени извештај од 7. новембра 1943. („Maclean’s blockbusting report“), после само шест недеља у Титовом штабу у Босни, а да Србију и сам рат ни омирисао није, сасвим му је одрешио руке и он је Титу у правом тренутку „предложио“ да „помогну“ у заједничком рату за Србију: савезници из ваздуха, а партизани на њеном тлу.