Искра, Нови Стандард, 24.5.2019, Божидар Зечевић: Савезничко „силовање Србије“

Тито је једва дочекао оваj предлог. Практично, он му је омогућавао да се врати у Србију „на велика врата“, као савезнички командант, и тако потпуно сруши свог главног ривала Дражу Михаиловића. У позадини ове операције стајао је, наравно, Черчил који је одлучио да на први поглед препусти Србе Стаљину, а у суштини постави Кремљу замку у виду Јосипа Броза, што се, дугорочно, испоставило као мудра игра (наравно, на српски рачун).

„Меклејнов предлог“ је одушевљено прихваћен. Броз је петог фебруара 1944. упутио наређење свом Главном штабу за Србију (којим су тада руководили Петар Стамболић и Мома Марковић, отац Мире Марковић) у коме представља мајора Хеникера и прецизно одређује његову улогу:  Енглез је овлашћен да прими све њихове жеље и означи циљеве бомбардовања, о којима ће непосрдно одлучивати Тито и Меклејн (читај: Черчил). У наређењу се дословно каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он (Хеникер, Б.З) ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује са обзиром на општу војну ситуацију у Југославији“ (види испод факсимил документа). Јасније није могло да буде. Тито је наређивао разорна бомбардовања Србије и Црне Горе, која су тражили његови главни команданти. Двојица су се нарочито истакла у томе: Пеко Дапчевић и Коча Поповић.

„Треба тражити да савезници бомбардују Никшић“ тражио је Пеко, а одговор је дошао већ после недељу дана: овај поносни српски град 7. и 8. априла је „сравњен са земљом. Градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић писао је тада Међународном црвеном крсту у Женеви: ‘Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи. Савезнички авиони не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја“. Сутрадан је Радио Лондон јавио: „Приликом напада британских ‘велингтона’ на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита“. Ово је подвучено и јавно речено да се зна „ко су сада газде“, како је ствар формулисао Мајкл Лис. Мајор Данило Салатић, поводом бомбардовања Никшића, јављао је Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи, то ће докусурити Тито са Енглезима“.

Пеко и Митар Бакић даље захтевају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу“. Титов одговор стиже из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили крваву пустош. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500. Немци су имали само 15 мртвих“ каже један извештај.

Циљеве у Србији таргетирао је, тада још из Рима, Титов нови командант Главног штаба Србије, генерал-лајтнант Коча Поповић. „Поповић је одређивaо циљеве, a дa уопште није био у Србији. Он трaжи дa се бомбaрдује Беогрaд, чaк и одређене улице: ‘Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па Палату Албанија, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…“. Као што се види, ниједан од ових циљева нема војног значаја, нити је имао икакве везе са повлачењем Немаца.

Било је то заумни план разарања грађанске и културне Србије. Каква је унутрашња сила гонила „старог Београђанина“ Кочу Поповића да сладострасно предлаже разарање свог родног града можда никада нећемо успети да објаснимо, али се његов прилог Черчиловом пакленом науму може долазати чињеницама.  Бомбардери нису летели довољно ниско да би прецизно гађали женску школу у Краљице Наталије или несрећно Топчидерско гробље (!), али су теписи бомби „касапина Хариса“  масивно покривали српске цивилне циљеве као крвава предигра за Дрезден и Келн.

 

 

„FAKE NEWS“ РАДИО ЛОНДОНА

Београдски „крвави Васкрс“ 16. и 17. априла 1944. године није био крај, већ тек прелудијум за оргију смрти, коју Србији припремао „велики савезник“. Није помогао ни детаљан извештај о масовним цивилним жртвама, који је сачинио Недићев министар Танасије Динић, а који је преко Турске прошверцован на Запад. У извештају се, између осталог, наводило:

„Оштећене су, пре свега, све болнице. У кругу Опште државне болнице највише је упропашћено дечије унутрашње оделење. У главној војној болници погођено је рендгенолошко и зубно оделење и било је мртвих. Жртве су били болесници, а и две болничарке теже су повређене. На болницу за душевне болести пало је такође више бомби али није било жртава. Настрадала је такође болница за заразне болести, амфитеатар патолошког Института и Централни хигијенски завод. Ортопедски завод са болницом и Инвалидско оделење потпуно су уништени и ту се више не може обављати рад.

Сем тога, демолиран је Државни дом за мушку децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и две сестре су погинуле. Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника Дом Српске заједнице рада добио је пуни погодак. Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених наставиле су рад, а многе га нису уопште прекидале, упркос бомбардовању. Пример у томе давале су Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике. Исто тако показало је велико пожртвовање Материнско удружење“.

Породилиште у Крунској улици такође је добило директан погодак и Београђани су неколико дана гледали језиве, апокалиптичне призоре раскомаданих беба, чији су делови тела висили по гранама околног дрвећа. (Када смо, недавно, гледали филм Балканска међа, у коме се приказује бомбардовање београдског породилишта у НАТО агресији 1999. године, нисмо могли да се не сетимо овог застрашујућег призора).

Емигрантска влада у Лондону, која је све ово предочила британском Форин офису, предузела је и извесне кораке да се сулудим бомбардовањима цивилних циљева у Србији стане на пут. Би-Би-Си је нa Ускрс 1944. објaвио вест дa су сaвезници нa зaхтев мaршaлa Титa бомбaрдовaли Беогрaд. „И као што је наведено и објшњено од стране Би-Би-Си-ја, ова намена има више политички него војнички карактер“ (Влаховић).  Нa то је већ сутрадан реaговaо др Богољуб Јевтић, послaник југословенске влaде на енглеском двору и у Форин офису, и уручио демaрш због „директног стaвљaњa сaвезникa нa једну стрaну у грaђaнском рaту“.

Дословно: „Југословенска влада дубоко је забринута кад су таква бомбардовања представљена као интервенцја у корист једне а против друге стране, што оставља утисак … да велики савезници активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и негативан. Југословенски народ, пошто је био предмет огња и крви непријатељске окупације, сада (је) стављен у позицију да буде бомбардован од савезничке стране“. Јевтићу је сер Александар Кадоган, стални скретар у Форин офису и Иднова десна рука, усмено и лаконски обрaзложио дa је то  само део британских „далекосежних операција против непријатеља“, при чему ни Беогрaд није изузетaк („Ја сам амбасадору скренуо пажњу шта ми моментално радимо у Француској“ бележи Кадоган, али и додаје:  ‘Нaмa би било дрaже дa је Би-Би-Си објаснио бомбардовање на овој линији, него на начин на који је то учинио’. („То што је Кадоган рекао амбасадору Јевтићу 18. априла 1944, био је бацање прашине у очи и покушај опсењивања простоте“, пише Влаховић).

Одговор Форин офиса поводом васкршњег бомбардовања Београда био је такође скривени знак негодовања против Черчиловог плана разарања Србије, које је дискретно, да не повреди свог шефа, испољавао министар иностраних послова Ентони Идн. Али после рата, упитан шта му на крају каријере лежи на савести, Идн није оклевао да одговори: „Наша издаја Михаиловића“. У дубини душе, Идн је био дубоко противан целом Черчиловом предузећу на Балкану. Форин офис је, на пример, гунђао против лажног извештавања Би-би-сија, које је на званичном британском радио сервису спроводио Черчилов штићеник Х. Д. Херисон, још од почетка 1943. године. „На своју руку“ је Би-Би-Си заузео непријатељски став према Дражи и његовом покрету. Херисон је у својим коментарима говорио Србима: „Што се трава више коси, више расте“. „Ако народ у Југославији углавном следи партизанске вође, ми не можемо подржавати Михаиловића и његову доминирајућу српску групу“ (23. јануар 1943).

Све од тада до краја рата став британског Јавног сервиса био је антиспски „и поред интервенције Форин офиса да то непријатељство обузда“ (Влаховић). Пуних шест месеци пре ноћи у Чекерсу пуштао је Черчил пробне балоне великог заокрета преко свог човека Херисона, не дирајући, наводно у „његову ауторску слободу“ (Елизабет Баркер). Та слобода се огледала у  Херисоновим (читај: Черчиловим) лажним вестима и подметањима. Тако је и британски диверзант Мајкл Лис беснео на свој државни радио што је демолирање пруге Београд-Солун од 30. септембра 1943, које је извршио он лично, разгласио као – успех партизана!

Исто тако, дизање у ваздух моста код Вишеграда, које је крајем септембра извршио мајор Арчи Џек уз подршку 2500 четника, када је погинуло 200 Немаца и то све пред очима бригадира Армстронга, шефа енглеске војне мисије код Михаиловића, Би-би-си приписује – Титовим партизанима! У књизи Мајкла Лиса Силовање Србије  – британска улога у Титовом грабљењу власти наводи се још примера тенденциозног и систематског деловања Радио Лондона у корист комуниста. У суштини, целокупно извештавање британског Јавног сервиса у току и после Черчиловог „великог заокрета“ 1943. и 1944. један је од раних примера технике fake news данашњег false flag новинарства готово свих медија дубоке државе на Западу. Једна упоредна анализа, за коју овде немамо простора, показала би да корени данашњег „извештавања“ овог типа сежу управо до Херисонових емисија из 1943–1945.  којима располажемо и које је од почетка подржавао Черчил. То објашњава слободу чак и дрскост Херисона и мис Елизабет Баркер у њиховим одговорима Форин офису.