Искра, Нови Стандард, 24.5.2019, Божидар Зечевић: Савезничко „силовање Србије“

ТАЈНА „НЕДЕЉЕ ПАЦОВА“

Херисова касапска бомбардовања, сменили су ваздушни удари БАФ-а (Balkan Air Force – Балканске ваздушне снаге), које су званично формиране 7. јуна 1944. код Барија у Италији под командом вицемаршала РАФ-а Била Елиота. У близини се, због потребе тесне координације, од тог дана налазила и Маклејнова позадинска база мајора Питера Мура. БАФ је био састављен од 15 најразличитијих типова авиона покупљених из Средоземне ваздушне флоте савезника и имао грчке, пољске, јужноафричке, енглеске, америчке, чак и совјетске и југословенске посаде.

До маја 1945. извршио је више од 38.340 летова и на бивше југословенско тло бацио 6650 тона бомби. Једанаест пута је бомбардовао Београд. У његовом домету нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацка, Билеће… Дана 22. јула 1944. устремио се на воз који је превозио грађанство између Краљева и Чачка. Пошто му четири мртва и дванаест тешко рањених није било довољно, на станици у Краљеву убија још тридесет људи. У ноћи 11. августа 1944. разарајући Краљево шест бомби баца на Дечији дом (тај Дечији дом установио је Недић за ратну сирочад и децу српских избеглица из свих крајева бивше Југославије). „Недеља пацова“ као да се никада није завршила. Случај са путничким возом бр. 393 као „легитимном метом“ поновио се готово идентично у Грделичкој клисури 1999, у НАТО агресији на Србију. Има још доста овакве литературе за учитељицу живота.

Списак бомбардовања БАФ-а још није потпун јер је овај део архиве био затворен за јавност све до почетка ХХI века, а делмично је то и данас. Чему ова мистерија? Претпоставља се да ратни дневници БАФ-а крију доказни материјал који би се могао наћи на удару Декларације о ратним злочинима УН према цивилном становништву, који никада не застаревају.

Да су оваквог чињења били свесни у Британији сведочи изненада пробуђена савест, коју овде цитирамо. А да се о томе добро знало у Титовој најближој околини открива паника која је обузела Кардеља када је чуо да ће се и Љубљана можда наћи на листи легитимних циљева „Недеље пацова“. То је код њега изазвало оштру реакцију и озбиљну љутњу, па он у писму Врховном штабу пише следеће: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би и у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуства из целе Југославије.“  (29. јули 1944. године).

 

КРВАВО КОЛО ЛЕСКОВАЧКО

У лето 1944 Тито је започео своју велику битку за Србију. У ствари, завршницу рата. Као што му је Маклејн обећао, могао је у потпуности да рачуна са Черчиловом ваздушном и логистичком подршком. Историчари данас тврде да није било веће и конкретније савезничке подршке у целом Другом светском рату.

Битка за Србију, окончана уласком совјетских тенкова у септембру 1944, почела је савезничком ваздушном кампањом неколико месеци раније, када је у ноћи између 10. и 11. јула из Јужне Италије авионима БАФ-а у Јужну Србију допремљен нови партизански Главни штаб Србије на челу са генералом Кочом Поповићем, а смењен неспособни Петар Стамболић, чију је комплетну логистику (што је једино функционисало) водио Џон Хеникер-Мејџор, са својим мисијама распоређеним по јужној Србији. Видели смо да је Коча одмах почео да тражи масивна савезничка бомбардовања. Био је то тренутак да се у битку укључи и сам бригадир Меклејн.

„Већ раније сам имао на уму организовање једне ваздушне операције, коју сам назвао Недеља пацова (Ratweek)“ сећа се Сер Фицрој. „Коначно се испунила моја жеља да одем у Србију и то управо у једном тако важном часу. Намеравао сам да се придружим Џону Хеникер-Мејџору, који се налазио у штабу Коче Поповића. Рачунао сам да ћу бити у доброј централној позицији. Тито је Кочи послао депешу да ћу му ускоро доћи, како би он преко мене могао координисати своје операције са налетима савезничке авијације, предвиђене Недељом пацова. Хеникер-Меџор ми је јавио да се штаб Коче Поповића налази на обронцима планине Радан изнад града Лесковца, на прузи Београд-Солун, што је била идеална позиција“. (Идеална утолико што је Недеља пацова номинално требало да буде само операција ометања немачког повлачења са Балкана).

У ствари, Недеља пацова била је највећа британска акција на страни партизана у српском грађанском рату. Елитну Титову Оперативну групу из Црне Горе под командом Пека Дапчевића одбацила је четничка формација јуришних корпуса Рачића и Кесеровића далеко на запад и Пеко је морао ићи у сусрет Совјетима преко Ваљева и Београда. Неискусне и сасвим немотивисане трупе Главног штаба Србије са Кочом Поповићем потерала је иста четничка групација далеко на југ, на Косово, одакле су морале да се врате због напада Шиптара. Немци не само да се још нису повлачили него су мирно посматрали како се Срби међусобно сатиру у котлу између Ибра, Топлице и Јабланице. Коча је летео тамо-амо по овом пакленом гротлу и вапио за помоћ, захевајући „озбиљније бомбардовање Лесковца“. Био је прави тренутак да се нешто преузме, а Меклејн је већ имао одрешене руке. И остварила се његова Недеља пацова  на „идеалном месту“, у првој недељи септембра.

„Док смо доручковали тог 6. септембра стигла је депеша од Била Елиота да ће тачно у 11,30 часова Лесковац бомбардовати формација од 50 „Летећих тврђава“ причао је Меклејн. „Нападу тако великих размера нисмо се надали. Као кад би неко употребио тежак ковачки чекић да би разбио један лешник. Било је очигледно да су Балканске ваздушне снаге одлучиле да свој први задатак у Недељи пацова изврше како доликује. Сакупили смо се на врху брежуљка и чекали. У крошњама дрвећа цвркутале су птице. Тешко је било замислити спокојнији призор“. Затим је причао Сер Фицрој о крекетању жаба из оближње баре и зујању инсеката из неког кукуруза, док је дебелим жарачем подстицао ватру у дворани свог замка у Страхуру, поред фјорда Лох Фајн, у Шкотској. Авети Лесковца нису му силазиле са лица.

Професор др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, са Верољубом Трајковићем аутор књиге Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, наводи: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца… Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац“. „У једном тренутку се учинло као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина“ сведочи Маклејн. „До наших ушију допрла је страшна бука, тако јака да се чинило да ће нам прснути бубне опне“.

Било је језиво – присећа се Јован Миљковић (84) из Лесковца, наставник у пензији. „Пошто је савезничко бомбардовање било и 31. августа, моја породица је од тог дана сваког јутра око осам сати бежала из града у оближње село Рударе. Нисмо, дакле, били у самом граду, али када смо се по подне вратили, Лесковца као да више није било. Пустош је реч која би најбоље описала оно што смо затекли. И хиљаде погинулих и рањених“.

Меклејн завршава: „Поново је завладала тишина, коју је прекидало само нарицање неке жене. Рекли су ми да је имала рођаке у граду. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом док је град обавио жестоки пламен. Чак су и партизани били потресени… Кад сам се окренуо, последње што сам спазио била је група победнички расположених партизана, који су играли коло око једне од многобројних ватри. Њихове црне силуете, оцртане пред пламеном, чиниле су ми се као неки паклени демони“. Затим је додао још један трупац у ватру свог камина и сасвим заћутао.

Ко је градио, а ко рушио  „Српски Манчестер“?

У свом рукопису  Слово о Игору професор архитектуре др Предраг Ристић (за пријатеље популарни „Пеђа Исус“) сећа се како је предратни текстилни магнат Теокаровић ангажовао чувеног руског архитекту Григорија Самојлова (неимар „Палате Београд“ и других знаменитих престоничких здања) дајући му вилу и фијакер у Лесковцу да му гради фабрике текстила. „Самојлов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан ‘српски Манчестер’ који је производио, без губитака, штофове светског квалитета“.

Тако су Срби и Руси градили Лесковац – „српски Манчестер“ – да би га за једно јутро , 6. септембра 1944. године, разорили Енглези и комунисти.

Мајкл Лис, Меклејнов брат по оружју и земљак Британац, такође припадник специјалних снага послат у Србију, проговорио је тек после много година: „Бомабрдовање Лесковца од стране БАФ-а, поломило је срце Србије и показало да су Британци чврсто на страни партизана. Понављам да сам искрено убеђен да је британска сарадња била одлучујућа у комунистичком освајању Србије. Зар нас није срамота?“

 

ТИТО ЈЕ МОЈА НАЈВЕЋА ГРЕШКА

Неколико дана после бомбардовања Лесковца, Меклејн и његов заштитник доживели су прави шок: Тито је „без трага и гласа“ (Черчил) нестао из свог штаба на Вису! Генерал Вилсон је захтевао од Меклејна да сместа пронађе Тита, али бригардир није имао ни благу идеју где би овај могао да буде. Зато је авионом БАФ-а похитао у Ваљево, где се налазио штаб Пеке Дапчевића, претпостављајући да би Тито могао бити тамо, јер је удар са јужног крила пропао упркос лесковачком масакру, а руски тенкови приближавали су се са истока, из Румуније. Али Тита ни тамо није нашао.

Извештавајући свог газду о овоме, Меклејн га је тешио причом да Срби, после ваздушних удара, „показују сваки знак прихватања Титовог политичког гледишта“, тј. да су „савили шију“ и да је сада ситуација у Србији „много боља“. Али то више није занимало „Бившег поморца“. Био је бесан и понижен. Овај бес претворио се у очај када му је, недељу дана касније, сам Стаљин (… „са осмехом“…) поврдио да је Тито био код њега и да сада на совјетским тенковимима улази у Србију, из правца Крајове!

Цела Черчилова замисао прсла је као мехур сапунице и још је дозволио да га његов миљеник дебело повуче за нос. Био је то шамар од кога је „Поморац“ дуго долазио себи и никада није успео да се сасвим опорави. Одмах је, попут размаженог детета, тражио од Идна да целу британску политику окрене против Тита. „Тита треба оставити самог у планинама, да се кува у балканском сосу који је горак. Вама је познато моје гледиште о Титу у кога сам изгубио поверење кад је одмаглио са острва Виса. Ја се ради овог слажем да целокупно наше снабдевање Тита треба потпуно прекинути“.

Али је тада дошло Иднових пет минута и он је „Бившег поморца“ учтиво опоменуо да нови „U-turn“, под садашњим условима, више није могућ; 50-50 посто било је, после Московске конференције, већ на снази. „Тачка до које смо дошли не дозвољава нам изненадни преокрет наше политике“, одговара Идн. „Како бисмо могли објаснити промену наше политике Америкацима, јер Сједињене Државе никада нису биле одушевљене нашом пропартизанском политиком. Хоћемо ли сада да објашњавамо Американцима да после свега Тито није испао оно што смо се ми надали? Тито се заиста понео незахвално и нецивилизовано према нама. Али ја сам очекивао да ће се то догодити. Можда је могуће укинути му војничко снабдевање и слично, али ми не би требало да се повлачимо и да све оставимо Титу и Москви“ (18. марта 1945).

Британско-југословенски односи били су једно, а лично расположење Черчила сасвим друга ствар. Ни када је пао са власти, „Бивши поморац“ није заборавио понижење које му је нанео Броз. За време једне вечере у Бриселу 11. децембра 1945, изјавио је: „За време рата сматрао сам да могу веровати Титу… Сад добро видим да сам направио једну од својих највећих грешака у рату“. Изјаву је 1946. потврдио Черчилов лични саветник „Џок“ Колвил: „Ова изјава заиста представља Черчилово гледиште и ја не мислим да би он замерио ако би иста била објављена“ (15. јануар 1946).

Још једном се Черчил пренемагао и то пред краљем Петром Другим Карађорђевићем. Др Илија Јукић, који је ово видео и чуо, бележи да је за време благодарења за победу у Другом светском рату, одржаном у катедрали Светог Павла у Лондону, Черчил мимо сваког протокола пришао краљу и рекао му: „Жалим, дубоко жалим, Ваше Величанство, за све што се одиграло. Ја Вас нисам издао, ја сам био преварен“. Али овај стари лицемер никада није изразио икакво кајање због четрнаест бомбардовања Беорада 1943-1944 и десетина хиљада невино страдалих Срба у овим ратним злочинима.

Ни због оних раскомаданих беба у Крунској улици.

 

 

 

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат. Делови текста су преузети из колумни за лист Печат. Ексклузивно за Нови Стандард.