Стандард, Печат, 18.4.2017, Ненад Антонијевић: Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије

Најзначајније политичке организације албанских квислинга за време Другог светског рата биле су Албански народни савез, Косовски комитет, Друга призренска лига и Национални фронт (Бали Комбтар).

Квислиншким формацијама у косовскомитровачком округу руководио је Албански народни савез, основан јуна 1941 (Ферхат бег Драга и Џафер Дева). На овој територији деловао је и Косовски комитет (Бедри бег Пејани, Реџеп Митровица).

У Пећи се налазила команда 1. ловачког пука, чији су припадници били из јужне Албаније. Априла и маја 1943. од Албанаца са Косова формиран је 4. ловачки пук са седиштем у Приштини (командант Реџеп Гиљани). Први пук је имао 2400, а други око 2000 војника и оба су била у саставу 1. албанске ловачке бригаде. Албанска фашистичка милиција била је јачине једног батаљона.

Значајну улогу у стварању и руковођењу оружаним формацијама Албанаца имала је Друга призренска лига, формирана 16-19. септембра 1943. у Призрену, која је прокламовала уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи с Албанијом. Најзначајнији руководиоци Лиге били су Реџеп Митровица, Џафер Дева, Бедри бег Пејани, Аћиф Бљута и Арслан Бољетинац.

 

Каква је била судбина јеврејског становништва Косова и Метохије?

На Косову и Метохији је углавном страдало јеврејско становништво које је живело у великим градовима: Приштини (око 400) и Косовској Митровици (више од 100). До почетка Другог светског рата 1939. године, на Косову и Метохији су живели само Јевреји Сефарди, а првих ратних година су из Европе пристизали и Јевреји Ашкенази, који су бежали од прогона немачких нациста.

Окупацијом и деобом Косова и Метохије, приштински Јевреји су се нашли у италијанској, а косовскомитровачки у немачкој окупационој зони. У Приштину су пристизали и Јевреји из осталих делова окупиране Југославије. Положај Јевреја у италијанској окупационој зони био је подношљивији него оних у немачкој окупационој зони. Албански квислинзи учествовали су у хапшењима, прикупљању и пљачки Јевреја. Припадницима 21. СС дивизије „Скендербег“ хапшење приштинских Јевреја маја 1944. била је практично прва акција након формирања. Процене су да је близу 40% јеврејске заједнице на Косову и Метохију страдало. Један део приштинских Јевреја страдао је у нацистичком концентрационом логору „Берген Белзен“.

 

У својим радовима сте цитирали, међу осталима, и два врло интересантна документа – један из „Четничког архива“ Војноисторијског архива у Београду где стоји да су четничке одмазде усмерене против муслиманског становништва у Санџаку имале „велик одјек код Арнаута на Косову и Метохији и због тога њихов терор над нашим живљем попушта“ и други посланика НДХ из Софије Владимира Жидовеца који пише о терору над косовскометохијским Србима. Ова два документа указују да дешавања на КиМ и поред окупационог устројства треба посматрати као део ширих југословенских простора. Која су ратна дешавања ван КиМ утицала на ондашње прилике и како? Мислите ли да је у визури историчара потребан и један овако надрегионални приступ ради правилног мапирања сложених ратних збивања?

Потпуно сте у праву, када сте приметили ове чињенице. Изузетно је важно ову тему ставити у контекст ширих збивања на територији окупиране Краљевине Југославије у Другом светском рату и ширем региону Балкана и Европе.

У дисертацији било је тешко одвојити општу причу о рату на Косову и Метохији од приче о ратним злочинима на истом подручју.

Наши резултати истраживања и на основу њих утврђене чињенице и донети закључци, наметнули су рат и ратна догађања на Косову и Метохији као неизбежан оквир наше теме. Покушавали смо да прикажемо целовиту и рационалну слику.

Ово није само прича о албанским злочинима, иако је још 1992. професор Бранко Петрановић закључио у својој синтези „Србија у Другом светском рату 1939-1945“ да је албанска колаборација била најмасовнија на просторима окупиране Југославије у Другом светском рату. Злочини су у неједнаком обиму вршени на свим странама, које су се нашле на анализираном и истраживаном простору у сложеним збивањима, где су егзистирале три окупационе зоне, у различитим временским периодима, и у границама које су се мењале.

Немачки окупатори су доносили најзначајније и коначне одлуке приликом међусобних спорова са својим италијанским и бугарским савезницима. Такође, припадници колаборационистичких политичких и оружаних организација и формација, посебно припадника албанске заједнице, били су у подређеном положају у односу на немачке окупационе снаге.

Окупационе зоне мењале су границе у току Другог светског рата, посебно су биле важне комуникације (путни и железнички правци, мостови), привредни објекти и ресурси. Немачка је имала највећи утицај и контролисала је границе са царинама, најзначајније привредне ресурсе и стратешки кључне комуникационе правце.

Немци су били најбитнији фактор на Косову и Метохији за време окупације, иако до италијанске капитулације септембра 1943. нису формално били окупатори највећег дела територије Косова и Метохије.

Након капитулације фашистичке Италије, Немачка остварује кључну и једину улогу као окупатор на Косову и Метохији. Трећи Рајх постаје једини гарант остваривања политичких и територијалних циљева албанске националне и политичке елите. Немачка је била у могућности да врши ову улогу све до повлачења својих трупа крајем новембра 1944.

Сви Словени, посебно православне вероисповести су за албанске квислинге, које је подржавала већина припадника албанске заједнице у окупираној Југославији, били политички и војни противници и према њима су се непријатељски односили, без обзира на националну, регионалну или политичко-идеолошку припадност, без разлике да ли су били припадници неке оружане формације или су били само цивили, што је био најчешће случај.

Секретар Месног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ) за Косовску Митровицу, Али Шукрија у Писму Обласном комитету за Космет из новембра 1941. о војно – политичкој ситуацији и о стању партијске организације, наводи: „Арнаути не мисле много на то који су комунисти у Србији а који четници и друго. За арнаутске масе Срби су Срби, непријатељи Арнаута, без разлике како их крсте, комунистима или четницима“, што на најексплицитнији начин изражава искључив негативни став Албанаца према Србима.

 

Шта се ван КиМ знало о терору над Србима? Колико су и како информације из овог подручја долазиле у друге делове Југославије па и даље ка емигрантској влади и савезницима? У случају страдања Срба у НДХ можемо да укажемо на неколико кључних „инсајдерских“ извештаја. Да ли је тако нечега било и са Косова и Метохије?

О страдањима Срба документацију је прикупљала и југословенска влада у Лондону, која је имала Комисију за ратне злочине.

Податке са Косова и Метохије добијала је телеграме – извештаје од генерала Драгољуба Михаиловића: на пример о порасту терора након посете председника албанске владе Крује 1942. Влада је обавештена о страдањима Срба у Грачаничком срезу, у Косову пољу, на Метохији, у Ибарском Колашину. Такође су добили мишљење од Михајловића да ће Албанци настојати да ове злочине прикажу као дело неодговорних елемената. Хитно је тражено да се извештаји о страдању Срба на Косову и Метохији објаве на Радио Лондону и да се упозоре Албанци да прекину са терором. Комесаријат за избеглице и пресељенике владе генерала Милана Недића је интезивно прикупљао изјаве избеглих Срба и документацију о страдању Срба на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је прикупљала грађу истог садржаја у току рата (изјаве избеглих свештеника, монаха и других црквених лица). Као пример наводим изјаву избеглог свештеника Јована Кажића.

 

У вашем раду дали сте и процене броја страдалих на Косову и Метохији током рата… Колико се оне разликују од досадашњих навода у литератури? Међу појединим академским и публицистичким круговима радови Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића наводе се са страхопоштовањем. Колико су и зашто они оманули када је реч о Косову и Метохији?

Део српског становништва је протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне са ове територије, да би избегао смрт. Процене су да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Према нашим истраживањима процењујемо да је интернирано или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000 Срба.

У исто време на имања и земљу српског живља према нашим истраживањима процењујемо се да је насељено између 80.000 и 100.000 Албанаца са Косова и Метохије и из Албаније, мада постоје и истраживања у српској историографији са мањим или већим проценама досељених Албанаца.

Обласна комисија за истраживање ратних злочина и њихових помагача за Косово и Метохију, у ДФ Југославији, образована је тек јула 1945. Током рада Комисије, прикупљено је преко десет хиљада пријава, на основу којих је за ратне злочине оптужено само 140 лица. Комисија није радила добро, јер је била под контролом албанских партијских кадрова (комунисти), који нису били наклоњени намери да се документују бројни злочини који су извршили над Србима припадници албанске заједнице.

Једини званични државни попис који је 1964. извршила СФР Југославија утврдио је да је на Косову и Метохији страдало 7.927 људи, према месту пребивалишта, од чега 4029 Срба, 1460 Црногораца, 2127 Албанаца, 74 Јевреја.

Према подацима Музеја жртава геноцида (Пројекат „Жртве рата 1941-1945 – Ревизија државног пописа из 1964. године”) прикупљено је 8063 имена српских жртава на Косову и Метохији према месту становања-пребивалишта. Српски народ је на Косову и Метохији, већином страдао у директном терору од стране албанских квислинга, који су деловали самостално или били под командом или неком врсте контроле окупатора. Међу страдалим цивилима има и жртава окупаторских војника. Процене броја убијених Срба у српској историографији, крећу се најчешће од 10.000 до 12.000, мада има и већих процена.

Према нашим истраживањима, процењујемо да је страдало између 9.000 и 10.000 Срба са местом пребивалишта на Косову и Метохији. (најмање трећина жртава били су колонисти и насељеници из Херцеговине и Црне Горе).

У вези са питањем кредибилитета података Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића, у демографским студијама страдања становништва Југославије у Другом светском рату можемо нагласити следеће чињенице у вези са територијом Косова и Метохије. За Кочовића а посебно Жерјавића можемо рећи да су повећали број албанских жртава. Кочовић је навео око 6.000 албанских жртава али за читаву Југославију (дакле и за Македонију и Црну Гору), док је Жерјавић за Косово и Метохију проценио чак 14.000 албанских жртава, а на пример за Србе је дошао до процене од свега 3.000 страдалих.

 

Један део вашег опуса односи се ратна збивања 90-их. Како стоји српска историјска наука када су по среди ова дешавања? У коауторском раду који сте написали са Бојаном Ђокићем наводите да се српска историографија налази у ћорсокаку када је реч о деведесетим годинама двадесетог века. Како изаћи из тог ћорсокака?

Пре свега, желим да нагласим да директор Музеја жртава геноцида професор др Вељко Ђурић Мишина, охрабрује научно–истраживачки рад кустоског тима у Музеју. Прошле године поред мене докторску дисертацију одбранио је и колега Драган Цветковић.

Овај рад који сте споменули, верујемо није претенциозан. Желели смо да отворимо, по нама важно питање о потреби писања радова о историји југословенских простора у последњој деценији 20. века, посебно о страдању становништва у време оружаних сукоба, и поред великих проблема и тешкоћа које рад на овим темама захтева.

Теорија историјска дистанце је сматрамо превазиђена. Довољно ограничења имамо у законима, као што је Закон о тајности података. Постоји довољан број извора, које је наравно потребно критички анализирати, проверити, користити или одбацити, али нема оправдања да се не пише. Чланци, расправе, тематске збирке докумената, научне студије и монографије, а зашто не и мастер радови и докторске дисертације, наравно писани по методологији научне историографије и уз анализу, поређење и укрштање бројних извора.

Не смемо дозволити да нам се по питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив МКСЈ у Хагу за бившу Југославију и судске пресуде које је овај суд донео недодирљиви и самим тим нису подложни критичком читању из фокуса научне историографије.

Коначно, многи правни стручњаци у Србији и свету критиковали су судску праксу МКСЈ. Суд који сам споменуо је веома дискутибилан, и сам је мењао своја правила више пута. Један од његових циљева прокламованих јавно је треба да буде нека врста историјског института након завршетка свог рада и да треба да доприносе помирењу народа на просторима бивше југословенске државе. Није могуће вештачко уједначавање регионалних историографија због прокламовања неких политичких „виших“ циљева (на пример регионалних и европских интеграција). Историографија има своја методолошка правила. Она не треба да својим радовима доприноси или одмаже реализацији политичких циљева у региону, Европи и свету. Историчари треба да пишу на основу доступних историјских извора радове по правилима своје струке, и да стално постављају питања, и да све, па и оно што су они сами написали у једном тренутку, изнова критички преиспитују.

 

 

Разговарао: Милош Милојевић