Велика: Покољ Срба у Полимљу, 28. јул 1944. године Фото: Mitropolija.com СПЦ, архива
Како би се укратко могле приказати друштвене и политичке прилике на Косову и Метохији у месецима и годинама непосредно пред Априлски рат?
На Косову и Метохији је преовлађивао патријархални начин живота. Албанско становништво је било организовано у облику племена, братстава, фисова, породичних задруга. Здравствене прилике нису биле добре. Био је недовољан број лекара, недостајале су болничке зграде и одговарајући услови за лечење. Владале су заразне болести, које су избијале због лоших услова становања, слабе исхране и хигијене.Насупрот државној националној идеји „интегралног југословенства“ међу албанским становништвом била је развијана великоалбанска идеја, настала још од формирања Прве албанске лиге у 19. веку. Пројекат „Велика Албанија“ био је заснован на албанској националној идеји да би сви Албанци требало да живе у једној држави. Косовски комитет је имао водећу улогу у остваривању албанских националних тежњи. Илегални преласци границе, сукоби са југословенским граничарима, крађе и отмице у селима у близини међудржавне границе били су честе појаве.
Подршка члановима Косовског комитета од стране албанске владе и конзулата у Скопљу, пропагандна активност и подршка Италије довели су до огромног ширења великоалбанске пропаганде по косовскометохијским срезовима. Албанија је служила за подмиривање стратегијских интереса Југославије и Италије. Односи Југославије и Албаније били су у периоду између два светска рата променљиви, од изразито лоших до периода неке врсте побољшања. Албанија је сарађивала са Италијом, и у време преговора са Југославијом.
Окупацијом Албаније од стране Италије априла 1939. године, дошло је до отварања новог фронта и све већих инцидената на граници Југославије и Албаније. На граници са Албанијом је од 1939. уведено приправно стање све до априла 1941. које је подразумевало фортификационо уређење границе. У том периоду мобилисано је и неколико пукова југословенске војске, а такође су проверавана мобилизацијска дејства и направљен је нов распоред снага Треће армије југословенске војске.
У вашој дисертацији као и у више других радова спомињете личну архиву Бранислава Божовића. О каквим материјалима је овде реч?
У нашим истраживањима користили смо у највећем обиму Лични фонд Бранислава Божовића, који се у дигиталном облику чува у Музеју жртава геноцида у Београду и садржи историјске изворе из неколико југословенских и српских архива.Главне архивске збирке у облику тематских целина у личном фонду Бранислава Божовића су: Косово и Метохија, Немачка грађа, домаћа полиција, Народноослободилачки рат у Југославији. Најзначнији архиви у којима је истраживао Бранислав Божовић су: Историјски архив Београда; Архив Министарства унутрашњих послова, Београд; Архив Војноисторијског института (сада Војни архив Србије), Београд, Архив Југославије, Београд; Архив Србије, Београд; Јеврејски историјски музеј, Београд и архиви на Косову и Метохији. У фонду посебан значај за наша истраживања имале су копије архивске грађе из Војног архива, Историјског архива Београда, копије грађе из југословенског и српског секретаријата за унутрашње послове, документација државне, покрајинске и партијске провенијенције (САП Косово и Савез комуниста) из косовских архива.
Захваљујући овом фонду, који се у Музеју жртава геноцида чува у дигиталном облику и садржи преко 50.000 страница – „скенова“ копија архивских докумената из поменутих архива, нама је истраживање било олакшано, и на неки начин, наравно не у буквалном смислу, надоместило недостатак и мањак иностраних историјских извора. Најмање две трећине копија се односе на Други светски рат на простору Косова и Метохије.
После првог таласа насиља усмереног против колониста уследило је насиље и против других група српског становништва.
Након Априлског рата 1941. територију Косова и Метохије окупирале су немачке јединице. Косово и Метохија подељени су између италијанског, немачког и бугарског окупатора, споразумом Италије и Немачке 23. априла 1941. Највећи део Косова и Метохије остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“ краљевским указом и указом краљевског намесника од 12. августа 1941. Немачкој је припао северни део Косова (Косовска Митровица и Вучитрн) и Мало Косово (Подујево) и укључен у српско управно подручје као Косовска област у рангу округа, у којем су фактичку цивилну власт имали Албанци.Бугарској су припали Качаник, Сиринићка жупа, део Неродимља и Горњег Поморавља. У јануару 1942. окупациона зона Бугарске шири се на Лапски срез, а у јануару 1943. срезови Косовска Митровица и Вучитрн, долазе под ингеренцију бугарских војних снага. Албанско становништво подржало је долазак италијанског, немачког и бугарског окупатора, јер се њиховом окупацијом и поделом Југославије омогућавало стварање „Велике Албаније”.
Први на удару албанског терора били су солунски добровољци, колонисти и насељеници. Њима је пљачкана и паљена имовина, тучени су, уцењивани, убијани. У априлу и мају 1941. године попаљена су сва насељеничка села у Метохији, сем Витомирице и Добруше, али су и она спаљена у јесен 1941. Само у пећком, ђаковичком, источком и дреничком срезу убијено је 162 лица, међу којима 14 свештеника и 1 монахиња.
Током лета 1941. почело је опште протеривање насељеника из више дреничких села. Формирале су се и две колоне избеглица, које су пратили италијански карабињери. Једна је ишла према Глоговцу, преко Косово Поља у Приштину, а друга колона преко Србице за Косовску Митровицу. Протеривањима су претходила или су праћена многим убиствима, у Србици, Воћњаку, Краљици, Ћирезу, Новом Пољанцу и другим селима.
Ибарски Колашин, компактна српска територија у долини Ибра, од Рибарића до Косовске Митровице био је на удару албанског терора још од краја 19. века. Приликом разграничења, највећи део Ибарског Колашина, издвојен је из састава косовскомитровачког среза и припојен дреничком, чије је седиште било у Србици/ Скендерају. Ову територију нападали су вулнетари из Дренице и Метохијског Подгора.
Српско становништво се пред албанским терором склањало у Србију, Црну Гору, градове и манастире на Косову и Метохији, или одлазило у збегове у суседна српска села. Окупатори су предузимали казнене експедиције и слале Србе у интернацију у логоре у Италији и Албанији.
Који је преломни догађај који је узроковао ову другу фазу таласа злочина против српског народа? Можете ли нам рећи нешто више о посети Мустафе Крује Косову и Метохији?
Мустафа Круја, председник албанске владе и један од најважнијих албанских идеолога, родом са Косова, одржао је 19. фебруара 1942. предавање у Краљевској италијанској академији у Риму, о природном и историјском карактеру „Велике Албаније“. Истакао је да ће Мусолини и Хитлер после победе сила Осовине и успостављања новог европског поретка, обезбедити Албанији најшире етничке границе и да ће она остати у заједници са фашистичком Италијом.На збору у Приштини, 27. јуна 1942, пред бројним албанским становништвом, које је било предвођено сеоским старешинама и руководиоцима Фашистичке партије, рекао је поред осталог: „Албански народ неће постати комунист, не, албански народ не продаје породичну част, част својих жена и кћери, албански народ не продаје своју бесу. Он ће пре себе убити него што ће дозволити да његова кћер буде забава српском комунисти. Косовци, знајте само једно: непријатељи који нам не могу ништа, убацивали су међу нас шпијуне, да би нас обманули лепим речима прекривеним златом и шећером. Уколико не будете на опрезу, многи ће прогутати позлаћени и заслађени отпор. Они вам неће говорити о комунизму, говориће вам о патриотизму, национализму, албанизму. Они ће вам рећи да је Албанија у опасности, рећи ће вам да Албанија није слободна, да је окупирала Италија, да ће Осовина изгубити рат, да већ губи рат, рећи ће вам још много и много парола. Знајте да смо Косово извојевали захваљујући нашем уједињењу са фашистичком Италијом, преко круне заједничког краља и крвљу војника Осовине, те да ћемо и даље моћи да га одржимо уз њихову помоћ.“
Посета председника албанске колаборационистичке владе Мустафе Крује Косову и Метохији крајем јуна 1942, и тим поводом издате наредбе префектима и подпрефектима да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те их, по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби, протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре, наговестила је потпуни егзодус преосталог српског становништва са Косова и Метохије. Током друге половине 1942, албанске квислиншке формације појачале су терор у готово свим српским селима широм Косова и Метохије, користећи се пропагандним порукама Мустафе Крује. После посете Мустафе Крује Косову и Метохији појачан је прогон и повећан је број убијених Срба.
Круја је и 1943. посетио Косово и Метохију у пратњи више министара своје владе. На збору у Призрену је говорио да ће Призрен бити престоница Велике Албаније. У Ораховцу је рекао како је требало уништити Дечане, Грачаницу и друге српске православне манастире.
Шта је уследило после ове посете?
Већи покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године. Један од најмасовнијих албанских злочина над српским становништвом догодио се и у Пећи и околини, у последњим месецима 1943, након капитулације Италије, када је стрељано или убијено на други начин више стотина Срба. На подручју Сиринићке жупе догодило се више злочина над Србима. Стравичан злочин над цивилним становништвом догодио се у црногорском селу Велика, општина Плав, на Чакору 28. јула 1944, када су припадници 21. немачке СС дивизије „Скендербег“, коју су сачињавали углавном Албанци са Косова и Метохије, убили најмање 428 мештана, претежно, деце, жена и старих људи.У овим масовним злочинима учешће нису узимале само неодговорне албанске банде (башибозук) већ и редовне власти (аге и бегови). Срби су најчешће убијани из заседе, али и најсвирепије начине који се могу замислити, ради застрашивања преосталог становништва.
Шта знамо о политичком устројству Албанаца током ратних година?
Влада Албаније је била под снажним утицајем албанских кадрова са Косова и Метохије, пре свега ту мислимо на Мустафу Крују и Реџепа Митровицу. Косовско – метохијски Албанци су по својим екстремистичким ставовима били изразито познати, и по томе се разликују од Албанаца из Албаније.Истакнути албански политичари на Косову и Метохији радили су и за италијанске и немачке обавештајен службе, тако да би спремно дочекали евентуалне промене у односима снага између сила Осовине. На тај начин су спремно дочекали италијанску капитулацију септембра 1943. и истакли опет своје исте националне циљеве и спремност да их остваре под командом владе у Тирани и Трећег Рајха. На самом крају рата, албански квислинзи, пре свих балисти били су спремни за сарадњу са Англоамериканцима када су видели да они добијају рат.
Да ли бисмо, када се узму у обзир ове чињенице, могли да оценимо насиље према српском народу на Косову и Метохији као својеврсни политички пројекат усмерен ка циљу промене етничке слике.
Албанци су имали за циљ не само протеривање или убиства припадника српског народа, већ им је циљ био и дугорочнији. Тежили су да на Косову и Метохији дође до таквог фактичког стања, које би довело до тога, да буду уништени сви трагови о постојању и животу Срба.Непокретна имовина није само одузимана и присвајана, већ је и уништавана. Куће и други помоћни објекти на сеоским имањима су у многим случајевима спаљивани или рушени до темеља. Међе на њивама су насилним путем уништаване. Сеоска гробља нису била само скрнављена рушењем надгробних споменика и раскопавањем гробова, већ су често уништавана или преоравана читава гробља, на којима су били сахрањени припадници више генерација једне српске породице или породичне задруге. Све ово наведено, урађено је, како је велики део албанске заједнице тврдио, да се након завршетка рата и оружаних сукоба, и евентуалних долазака међународних или домаћих комисија, чији би закључци могли имати правни значај и снагу, не би могло поуздано утврдити да су на просторима Косова и Метохије икада живели Срби.
Бранко Петрановић, истакнути историчар југословенске државе и посебно Другог светског рата у Југославији истакао је провокативну тезу да је међу албанским становништвом било највише квислинга у Југославији у Другом светском рату. О којим формацијама је реч? Да ли су те формације у знатнијој мери биле носиоци окупационог режима на КиМ током Другог светског рата.
На простору Косова и Метохије деловало је више војних формација, милиција, жандармерија, наоружаних неформалних група и појединаца. Нарочито су доминирале наоружане групе под руководством албанских квислинга, било као део окупационих снага, било као самосталне јединице без командне контроле у систему субординације и ланца командовања, што је веома утицало на обим и карактер злочина и на несигуран и небезбедан положај цивилног становништва, пре свега српског живља православне вероисповести.Најзначајније квислиншке албанске оружане формације које су извршиле злочине над Србима у Другом светском рату биле су: вулнетари-добровољци, жандармерија, милиција, Косовски пук, батаљон 2. Призренске лиге, албански припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, припадници 21. СС дивизије „Скендербег”, припадници немачке шуц-полиције и немачких обавештајних служби, припадници италијанских обавештајних служби и коначно балисти који су извршили највише злочина при крају окупације и Другог светског рата.
