Вечерње новости, 2. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: ОТКРИВЕНА ТАЈНА СРПСКЕ ХЕРОИНЕ О ДЕВОЈАШТВУ: У рату са Бугарима Милунка се прославила, добила чин и медаљу за храброст

Милунка као поднаредник јуришног одељења, детаљ Фото: Из књиге „Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части“

О ТОМЕ када се, како и где Милунка Савић пријавила као добровољац у борбени састав српске војске нема записа у Савезу удружења српских ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, где се чувају документи о учешћу добровољаца у ослободилачким ратовима Србије до 1918. године.

Комплетни спискови ратних добровољаца из тог периода уништени су након Другог светског рата када су комунистичке власти забраниле рад Савеза, квалификујући га као великосрпску династичку организацију која је деловала против нових власти.

Како је Милунка успела да се с пушком у руци бори у балканским ратовима када су жене могле бити само болничарке, истраживачи и аналитичари, писали су на основу Милункиног казивања и записа у књигама и часописима.

Детаљне о Милункином ратовању сазнајемо из књиге Жене Солунци говоре, новинара истраживача Антонија Ђурића, који је записао разговор са њом:

„Трошна кућица на Вождовцу. Осма улица број двадесет пет. Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници. Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка – давно засновале свој породични дом.

Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уђе у историју.

ЈЕДНОСТАВНО желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд.

Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се између два имена: Милун и Милутин? Море, свеједно, само да ме приме.

– Хоћу пушку! – рекла је промуклим гласом.

И добила је. То је било 1912. године. Али касно се јавила: тек што стигла на фронт рат је био завршен. Турска војска била је протерана из Старе Србије. Још се држала утврђењу у Скадру – сваког дана се очекивао пад ове тврђаве… Била је Милунка у овој опсади и прославила се као бомбаш…

У ЈУЛУ 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир… И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чин и прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна”.

Казивање војног историчара генерала Милорада Прелевића, готово да се не разликује од записа новинара Ђурића. Он тврди да је Милунку упознао 1961. године када и настаје њихово искрено војничко друговање. Прелевић наводи како је Милунка отишла у рат:

„Милунка реши да ступи у српску војску не као болничарка већ као борац. Пошто је по ондашњим схватањима ратовање било искључиво мушки посао, Милунка се послужила лукавством. Имала је срећу да буде примљена као борац, али је непрекидно стрепела да је не открију као женско, због чега је испод блузе пртеним увијачем стезала груди.

Учествовала је у опсади Скадра у саставу Дринске дивизије првог позива”.

„У Другом балканском рату бори се на бугарској граници, добија чин каплара и постаје командир бомбашког одељења. По завршетку рата похваљена је и демобилисана.”

У ДНЕВНИКУ француског војника, који је почетком 1916. године лежао у болници с Милунком на Крфу и у Бизерти, забележена је њена исповест:

„Стајала сам око сат времена. Онда дође ред и на мене. Вежбала сам код куће у забрану.

Оштро сам искорачила испред оног стола и нисам ни чекала да ме питају изговорила сам – Милун Савић, село Копривница, срез Рашка, јављам се…

Видех мајору осмех око усана…

– Полако, момчино, како рече да се зовеш?

– Разумем, гос’н. мајоре, Милун Савић!

– Имаш ли какве школе, Милуне?

– Не, није се могло, сиротиња.

– Добро, де… Јеси ли здрав, Милуне?

– Као дрен!

– Пиши! Милун Савић, пешадија! Дринска дивизија… Добих и шињел и чакшире. Тако наредник проценио. Јер сам узела од оца неке ствари. Биле ми велике па још и исцепане”.

ПРЛИЧНО другачије казивање Милунке Савић о одласку у балканске ратове записала је новинарка Љиљана Банићанин, у забрањеној репортажи, априла 1971. године:

„Када је избио рат 1912. године, ја сам прва из села отишла у окружну команду у Крушевац да се пријавим. Тамо су ми рекли да је срамота да жена иде у војнике, него да ће ме дати у болничарке. Ја нисам пристала… Али мене није било страх рата, па им кажем:

– Пошаљите ви мене у одред где се највише пуца, ја волим борбу и дисциплину.

Мени је у војсци било добро. Сви су ме војници жалили и говорили. ’Иди, сестро, у позадину’. Али нисам сам хтела увек сам била у првим редовима”.

Како је откривено да је Милун уствари Милунка, такође постоје различити записи у недостатку аутентичних докумената.

МИЛУНКА, врстан стрелац и још бољи бомбаш, храбро јуриша и непогрешиво погађа непријатељски ров. У једном налету експлозија бомбе замрачи простор. Милунка паде као покошена. Извукли су је с бојишта и однели у превијалиште. Када су јој раскопчали копоран да превију рану угледали су нестваран призор: пред њима је лежала жена-ратник.

Њено сећање записао је новинар Антоније Ђурић: „Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране – нека то не буде у груди.

Откриће да сам – женско… Кад оно, као за инат, метак удари у груди. Освестила сам се у превијалишту. Болничар, старији човек, скида ми копоран да види где сам рањена.

Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, што је-ту је.

Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка.

Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у – хајдуке. Задржали су је.

С њом није било шале. Није се више скривала: сви су знали да је Милунка Савић. Уважавали су је и волели”.

ЈАСМИНА Лазаревић, писац романсиране биографије Милунке Савић „Девојка из долине јоргована“ тврди да је прави Милункин идентитет, која се у српску војску пријавила у мушком оделу као добровољац Милун Савић, откривен у Првом, а не у Другом балканском рату.

Јасмина, даље, истиче:

„Жена која живи у мушком колективу девет месеци, борави у рововима, спава под шаторима, пресвлачи се, не може да крије толико дуго идентитет. Чак и да је изузетно вешта, незамисливо је да у јеку битке излази из рова и тражи скровито место да обави физиолошке потребе”.
МИЛУН ЈЕ МИЛАНКА

У ИСЦРПНОЈ и детљаној монографији „Дринска дивизија“ описане су готово све судбине њених ратника. У овом истоиографском заису врло прецизно је написано: „У 1913. години, Милунка Савић је ратовала у редовима Дринске дивизије као српски војник Милун. На Брегалници је рањена и том приликом је откривено да није Милун, него Милунка”.

Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић