Глас Српске, СРНА, 25. 6. 2023, Братић: Први ратни злочини у Европи након Другог свјетског рата извршени у Словенији над припадницима ЈНА

Словенија: Злочин над регрутима ЈНА у Шкофју, 1991. Фото: Youtube, screenshot

Први ратни злочини на простору Европе након Другог свјетског рата извршени су у Словенији над припадницима ЈНА јуна и јула 1991. године, а некажњени поступци словеначког руководства били су матрица за сецесионисте Хрватске и БиХ што је довело до смрти више од 130.000 људи, рекао је у изјави за Срну адвокат Душан Братић.

Братић је истакао да бивши предсједник Словеније Милан Кучан и тадашњи министар одбране Јанез Јанша улазе у ред највећих ратних злочинаца које нико још није званично позвао да положе рачуне.

Братић је, поводом 32 године од „рата у Словенији“ – оружане сецесије Словеније и сурових убистава припадника ЈНА од 27. јуна до 7. јула 1991. године, подсјетио да је прво илегално наоружавање почело у Словенији преко луке Копар у словеначком дијелу Истре, а не у Хрватској.

„Истраживања су показала да је налогодавац проливања крви по сваку цену био Јанез Јанша, а да је Милан Кучан о извршеним злочинима извјештаван, али ништа није предузео да се извршиоци казне. То је била каписла и матрица за сецесионисте и екстремисте Хрватске и БиХ, и тако је у наредне четири године живот изгубило преко 130.000 људи, већином цивила, а за преко 10.000 се још трага“, рекао је Братић, који је и адвокат оштећених у злочину на Петровачкој цести 1995. године.

Он је примијетио да је потом пропагандом измијењена свијест народа, а Србија и српски народ проглашени су за агресора у четири исконструисана рата, од Словеније до Косова и Метохије, све вријеме игноришући постојање једног јединог легитимног субјекта, Југославије.

„Према томе, Милан Кучан и Јанез Јанша су лучоноше рата и тешких разарања и страдања на овим просторима. Они улазе у ред највећих ратних злочинаца које нико још није званично позвао да положе рачуне“, истакао је Братић.

Када је ријеч о броју убијенх, Братић је навео да није тачан податак присутан већ 32 године о 44 страдала припадника ЈНА и нагласио да су словеначки терористи на територији Словеније убили 46 припадника савезне армије.

„Ријеч је о томе да су двојица рањених преминула од последица накнадно, а један војник је убијен у Загребу снајперском пушком из стана зграде приликом покрета јединице ка Словенији, па и њега треба уврстити у жртву тим поводом“, навео је Братић.

Током неколико дана рата у Словенији рањено је 186 припадника ЈНА, а како истиче, у логоре је затворено 2.663 припадника армије који су се прадали, од тога 253 старјешине, а остало војници.

Вагон „Стока за Србију“

Братић је рекао да су припадници ЈНА у логорима злостављани на монструозне начине, затварани у рударска окна, симулирана стријељања, премлаћивани ланцима, младићи српске и црногорске националности тјерани су да се међусобно боре на живот, скидани до гола па преливани моторни уљем и вожени затворени у хладњачама по кривинама, након чега су многи психички обољели.

„Неки су везивани ланцима за возила и вучени по асфалту, као на пример потпуковник Исаковић у Копру. У Београд је стигао редовни међународни воз за који је прикачан сточни вагон са заробљеним војницима на којем је написано ‘Стока за Србију'“, подсјетио је Братић.

Према његовим ријечима, свака иницијатива у Словенији да се неки од појединачнх злочина расвијетли и извршиоци гоне, попут случаја на караули Холмец, угушена је, а Словенија је 2018. године одбила да пружи међународну правну помоћ на захтјев Србије поводом мучког убиства тројице и рањавања више припадника ЈНА у Шкофијама 29. јуна 1991. године у току примирја.

„То одбијају, својима не суде за злочине, а недавно у Љубљани усвајају такозвану Љубљанско-Хашку конвенцију о сарадњи држава у гоњењу ратних злочина за које је надлежан такозвани Римски статут, а заправо у гоњењу злочина у рату у Украјини. Тиме Словенија показује да је не интересује извршавање међународне обавезе и показује свој праву природу и карактер свога друштва и државе, злочиначку. Темељи те државе заливени су крвљу невиних голобрадих младића“, поручио је Братић.

Он је напоменуо да је прва подршка и подстрек инструментализованим албанским рударима који су се 27. фебруара 1989. године самозатворили у руднику Трепча штрајкујћи због промјена Устава Србије стигао од институција Словеније, као и да је марта 1991. године са хрватским предсједником Фрањом Туђманом словеначко руководство договорило војну испомоћ у сецесији.

Зато је, како сматра, позивање Словеније на Европске принципе и вриједности, демократију и људска права лажно и представља само уцјењивачки инструмент њихове спољне политике ради остваривања политичко-економских интереса.

„Због човечности, први ратни злочини у Европи након окончања Другог светског рата, ови у Словенији 1991. године, не смеју остати некажњени и то је јасна морална и правна обавеза свих нас, да нам се историја не би понављала као добро ненаучена лекција“, закључио је Братић.

Десетодневни сукоб у Словенији почео је два дана након што словеначки и хрватски парламенти 25. јуна донијели одлуке о проглашењу независности чиме је формално почео распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије /СФРЈ/.

Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили, између осталог и у Словенији.

Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада регуларне војске СФРЈ, у којима су убијени официри и војници ЈНА на одслужењу редовног војног рока,

Од 47 убијених војника, њих 29 били су стари између 19. и 22. године.

Неки од њих умрли су у мукама од задобијених рана јер су словеначке снаге спријечиле да на вријеме добију помоћ.

Тако је страдао и војник Дејан Бјелогрлић /20/ из Вајске код Бача, који је рањен у нападу ТО Словеније на колону војних возила у словеначком селу Раскржје.

У документима Комитета за злочине Србије и Црне Горе, који је објавио „Глас јавности“ 2003. године, каже се да је Дејан умро усљед великог крварења, јер је онемогућено његово благовремено збрињавање због честог и очигледно непотребног задржавања возила и малтретирања људи у санитету на путу ка болници.

Према налазу медицинских стручњака, задобијене повреде не би довеле до смрти да је младом војнику била пружена правовремена медицинска помоћ.