Слободна Далмација, 31.10.2020, Божидар Симић: Србе из Имотске крајине страх се вратити дома. Ни криви ни дужни, сносили су посљедице онога што је учинио нетко други, на неком другом подручју

Небрижевац, разорена кућа Фото: Слободна Далмација, Дује Кларић, Кропикс

Смањује ли се број православног живља у Имотској крајини?

– Стално. То је вјечити процес исељавања. Они су само једном досегли бројку коју су имали досељавањем, а то је уочи Другог свјетског рата. Било их је око 1500. За вријеме тог рата било је пуно цивилних жртава и погинулих припадника партизанских јединица српске националности. Након тога слиједи колонизација. Један дио људи одлази пут Војводине, други у Славонију.

Интересантно је колико су ти Имоћани вољели свој крај, јер је на попису обитељи које су отишле из 1946. видљиво да су се многе вратиле. Што им није одговорало – не знам. Очито је један дио старијих људи био везан за свој крај, за свој виноград у Главини или Небрижевцима.

Како је текао вјерски живот имотских православаца тијеком тристо година?

– Имотски је једно вријеме имао статус једног од пет протопрезвитерата Православне цркве у Далмацији. Обухваћао је простор од Врлике до Дубровника, а најјача упоришна точка му је била парохија у Главини. Њу су до тридесетих година деветнаестог стољећа опслуживали калуђери из Драговића. Она је била њихова парохија. Тек касније долазе мирски свећеници, од којих је најпознатији био Спиридон Маргетић.

Он је био човјек славенске идеје; начитан, сљедбеник Вука Караџића, који је држао проповијед на српском, а не на старославенском језику. Његовој недјељној проповиједи присуствовали су у великом броју и римокатолици и православци. Његова је ријеч била људима доста блиска. Како је то била богата парохија, јер је било пуно трговаца, поправили су стару цркву, радили велике зидове око свога гробља, па је оно постало једно од најљепших гробља у Имотској крајини.

Црква у Главини у посљедњем је рату била минирана?

– Као већина далматинских цркава у свом првотном облику црква је на свом прочељу имала преслицу са звонима, да би седамдесетих година прошлог стољећа уз прочеље био дозидан звоник. За вријеме рата црква је минирана, али је поправљена.

У неколико се наврата писало о Небрижевцима као „избрисаном“ селу, но плоча с именом мјеста није враћена?

– То је интересантно. Турски попис из 1701. године, дефтер, каже да су међу осталим мјестима у Имотској крајини била села Црногорци и Небрижа, што указује да то нема никакве везе с досељеницима који су дошли осамнаест година послије. Значи, то су топоними овог краја затечени насељавањем тих људи. Повијесна је неправда према овој земљи и хисторији, и топонимима који постоје, да их нетко својим одлукама брише. Коме смета име Небрижевци? Неки људи чим се спомене Небрижевац, имају страховит отпор према томе. Зашто?

То је назив у Републици Хрватској стар више од тристо година и који је постојао прије досељења тих људи и не може се у том смислу повезивати с њима. Значи Срби који су се населили у ова два мјеста и у којима су у почетку били једино становништво затекли су на овом простору та два назива мјеста у која су се населили па су, на примјер, неке тврдње из неких ранијих радова и књига да се назив мјеста Црногорци може повезивати с поријеклом народа насељеног у то село неточне јер је ова популација с херцеговачких Зубаца. Но, је ли било неких ранијих сеоба с тог простора и које су везане за то име, то не можемо тврдити.

Што се топонима тиче, вријеме је да их нетко заштити као дио наше баштине, а не да буду плодом политичких групација које желе брисањем имена избрисати и дио повијести тога краја. Тако се наново отварају старе ране. Односи између Хрвата и Срба у Имотској крајини су данас у оквиру могућности које су допустили вријеме и догађаји. Коректни су. Сви се сјећамо послијератних година и разрушених кућа. Подбабље и Небрижевци доживјели су тешку судбину минирања и оштећивања кућа чију смо обнову напосљетку сви ми послије платили.

Јако се мало избјеглих Срба вратило на своја огњишта?

– Страх је у питању. То подручје Имотског није било захваћено ратом. И то је једно специфично подручје о којему можемо говорити у контексту „ратних посљедица у нератном подручју“. Драго ми је што је у мојој књизи у том смислу сувременик тих догађаја новинар Саша Косановић, рођени Имоћанин, написао своје виђење те ситуације која боли из срца.

Наиме, људи ни криви ни дужни, сносили су посљедице због онога што је учинио нетко други, на неком другом подручју. У оном тренутку кад људи губе вјеру у тебе, а нетко тко је критична маса те не може заштитити, јер си мањина, и то у том тренутку „непожељна мањина“, онда је то проблем.

А побуна се догађала далеко од Имотског?

– Да. Она није имала везе с Имотском крајином, а људи су сносили посљедице типа откази, потписивање изјава лојалности, рушење кућа, минирања… Тад је убијен и један житељ Небрижеваца, а починитељ никад није пронађен.

Написали сте да су за вријеме Другог свјетског рата срећом избјегнути већи злочини?

– Тешки дани за ову заједницу почели су већ у травњу 1941. кад је ухапшено 29 Срба који су предани Талијанима који су их интернирали у Италију. Други вал хапшења десио се у липњу 1941. кад је ухапшено још 180 мушкараца. Слиједе нова хапшења, отвара се логор код Вукадиновића куће у који се доводи остатак популације. Истовремено догодила се и Ћалина јама, као и трагична смрт појединаца спашених из јаме одведених у Мостар.

Сви ти трагични догађаји који су се одвили јако брзо, у само пар мјесеци, згрозили су и свеколику јавност и критична маса већинског народа, Хрвата, и његових првака извршила је притисак на усташке власти и злочини су престали најмање годину дана. Те несретне тренутке Талијани су хтјели вјешто искористити као на неким другим подручјима и по оној „подијели па владај“ придобити Србе против Хрвата, али им то није успјело. Било је и послије 1943. појединачних убојстава и хапшења а посљедњи велик злочин догодио се у листопаду 1944. године кад је приликом повлачења усташа убијено 8 Хрвата и 12 Срба.

Талијани и Нијемци такођер праве велике злочине, убијањем цивила, бомбардирњем села, гдје је страдало далеко више хрватског становништва. Јак четнички одред од око 800 припадника, попуњен херцеговачким и црногорским четницима, који се под пратњом Талијана кретао према Неретви направио је злочине по Имотској крајини, кад су притом погинула 33 Хрвата, а многе су српске обитељи опљачкане. Занимљиво да су двојица официра прије рата радила у Имотском, један је био срески начелник, а дуги службеник у имотској дуванској станици. Иначе, кад говоримо о Другом свјетском рату, број цивилних жртава међу Србима био је већи него број погинулих Срба војника на бојишницама у Првом свјетском рату.

Пише Саша Љубичић