Искра, 9. 3. 2022, Владимир Умељић: Ноћ када је горела Богородица Љевишка… и моја немачка пријатељица Клаудија [из Архиве]

Ко је тако острвио ове људе? Јер и даље сам убеђена, да је маса њих сасвим у реду, да већина њих припада нормалним људима, који воле своју децу, отворени су за друге културе и пријатељства, желе да раде и да се одмарају, да летују и да се смеју, који… Чије сенке нису ни црње ни беље од сенки било којих људи у свету… А сада? У какве људе ће израсти ова њихова невина деца, коју су довели овде, да се покривена врелом чађи смеју и подврискују, поигравају?

Црква је горела.“

Узео сам њену малу изгужвану најлон-кесу са поклоном, који не доноси радост, али ми много значи. Ни скромније спољашности, ни вреднијег садржаја, пролазило ми је кроз главу, шта би могло да буде прикладније једно другом?

Зар је случајно, да Христос Спаситељ на путу ка Својој саможртви није био у свили и кадифи, да није разигравао бесног ата под собом при уласку у Јерусалим и уздржавао га кидајући му усне гримизним уздама и сребрним ђемовима, опточеним златом и бисерима?

Добро си то урадила, Клаудија, рекао сам јој, примерено. Јер украсни шарени папир, разнобојне светлуцаве траке и посвећујуће карте са цветастим мотивима при поклонима приличе бомбоњерама а не жртвеним даровима.

И, да, и ја сам убеђен да већина тих сада темељно онечовечених починилаца иначе припада нормалним људима, о које су се неки идеолози грдно огрешили, пре него што су и они почели да губе душе, острвили се и погазили своју људскост, образ и поштење…

Шта би им рекли њихови часни и јуначки преци? Ево ти и о томе неколико података:

„Манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија и Девич били су под заштитом албанских племена Гаши и Kлименти. Њихови главари су давали часну обавезу (бесу) да ће бранити те Божије храмове од сваког ко буде насрнуо на њих. Јер и канон Леке Дукађинија, који кодификује обичајно право Албанаца, прописује „Црквени поседи и имовина су неприкосновени“. Познато је да су поједина племена чувала и старе српске ћириличне рукописе, као „свете књиге“.

Албанци су чували и манастир Свети Марко Kоришки код Призрена, манастир Гориоч код Истока, цркву у Бијелом Пољу код Пећи, цркве у околини Призрена…

Остало је записано да су Дечани сачувани стотинама година, јер их Албанци високо поштују: „Долазе у њих, ту им се читају молитве, леже под моштима Светог Kраља мушкиње, а женскиње под моштима Свете Јелене“.

Тихомир Н. Лазаревић је 1921. забележио да Албанци изузетно поштују и манастир Девич у Дреници: „Сматрају га као и православни из околине за највећу светињу.“ Између Ускрса и Ђурђевдана ту долазе Албанке, „те се код ћивота Светог Јанићија моле Богу и пале воштанице (…) Толико сам пута био очевидац, кад доводе своје тешко оболеле овој светињи, да им калуђери читају (…)“

У Првом светском раду, пред долазак бугарске војске, поверено је нпр. косовско-метохијским Албанцима да сакрију два велика златна крста, један са Дечанског олтара, а други је био цара Душана. Александар Дероко је записао о томе „да су их они просто ставили под јелеке и изгубили се у планину, а кад се рат завршио, донели их без речи и ставили на олтар.“ Томе додаје:

„Беса је тада још била најсветија реч“

А данас? Но, то си и сама управо доживела…

Вера се изгубила, беса није више најсветија реч, древни канон Леке Дукађинија више не важи… Тужно и трагично је то отпадање од добра, од својих предака и од самих себе…

Колико често ће још једна екстремна, црно-бела идеологија морати да се испостави као само црна, да би човек схватио колика је то увреда за основну интелигенцију и претња за сваки систем хуманистичких вредности, као и да цену за њено практиковање не плаћају идеолози, већ увек нормални људи?

Вероватно докле год идеолози, који су за разлику од нормалних људи извукли поуке из историје, буду успевали да контролишу све релевантне друштвене факторе и јавно мнење, да сакривају, силују, гуше и убијају истину о свом делању и њеним последицама.

Или ти и даље мислиш да је случајно, како ти малопре рече, да су (скоро сви) твоји немачки, али и сви западни политичари, уметници, научници и медији у последњим деценијама тако једнодушно делали на Балкану?

Безмерно је жалосно и то што се ради са невином децом. Одрастање са мржњом, наиме, и са „дозвољеним“, шта више пожељним насиљем је проклетство, не може а да не трује, квари, растаче, разара…

Јер деца нису у стању да разлучују добро од зла, исправно од погрешног, да се бране.

Како ће она одрасти у људе, који су отворени за друге културе и пријатељства, желе да раде и да се одмарају, да летују и да се смеју? Чије сенке нису ни црње ни беље од сенки било којих људи у свету?

Хвала ти на поклону, Клаудија. али и на твојим надоносним речима. Она је на ово последње раширила очи, погледала ме помало збуњено, али знао сам да ће схватити, најкасније када буде прочитала ово слово.

Од тада се та два комада мермера (око 20 x 12 cm) и два велика, искривљена гвоздена клина (око 15 цм) налазе испод моје Славске иконе Светог Стефана Дечанског. Писао сам, додуше, Музеју СПЦ и нудио да им то донесем, да изложе у својој изложбеној поставци, јер историјска вредност ових жалобних фрагмената са самог почетка 14. века и допринос култури сећања су сасвим сигурно неупитни.

Никада нисам добио одговор.

Питаћу наравно поново, али ако и даље не буде било заинтересованости, после мене ће то чувати моји синови и чекати на боља времена.

Питао сам се и питам се – какви су то људи, који се усуђују на сулуди покушај, да ставе Свевишњег на ломачу? Јер Бог је присутан у свакој Својој кући, у свакој цркви и сваком манастиру, у сваком крајпуташу Своје стазе.

И, исто тако, какви су то људи, који на такве нељудскости ћуте, окрену се и изгубе у мраку? Једино што ми пада на памет, без икаквих претензија да бих, не дао Бог, могао да будем у праву, то је да се они једноставно само враћају свом природном стању и окружењу, свом мраку.

Закључно, радо бих сазнао, да ли би они ишта разумели од доњих речи слављења Господа, не упркос, већ захваљујући овим тешким искушењима? Да ли би ико од њих у њима препознао једну молитву, иако не канонску, већ „само“ мирјанску?

Како од оних првих, који поигравају око ломача зла и шутирају празне бензинске канте, и при томе гласно вичу да су све те српске светиње заправо њихово културно наслеђе, тако и од ових других, дошлих из мрака и отишлих у мрак а уз то још, како кажу, хришћана?

У једно сам, међутим, одмах био прилично сигуран, наиме, да ће моја пријатељица Клаудија разумети доње редове, упркос свом релативно скромном владању српским језиком. Јер њено путовање на Косово и Метохију је, по природи ствари, било слично путу фарисеја Савла за Дамаск, са кога се вратио као Апостол Павле, на путу ка светости.

Она је пак на путу ка истини.

То јача наду, да ће и други људи изаћи из црног слепила. Јер човек није за мрак створен. То су показале и њене надоносне речи, којима је осликала свој доживљај оне мартовске вечери 2004, испред гореће Богородице Љевишке.

Испред још једног крајпуташа Божије стазе на неоинквизиционој ломачи. У 21. веку. Два миленијума људског времена од доласка Спаситеља. Нека би Он дао да молитва лековито допре и до свих богомрзитеља.

И до њихове невине деце.

 

КРАЈПУТАШ БОЖИЈЕ СТАЗЕ

МАНАСТИР, ЗЛАТНИ СПОМЕНАР,
У КОМЕ ФРЕСКЕ ВАЗДУХ СРЕБРЕ,
ГДЕ РОЖДЕСТВО И ВАСКРС КРЕПЕ
БРАТИЈУ, ВЛАСТЕЛУ И СЕБРЕ

ЧЕДНИ БОГОМЛАДЕНАЦ ЈЕ,
БОГОМАЈКА ПРЕДОБРА ЈЕ,
БОГОЖЕДНИ ГРЕШНИК ТУ ЈЕ,
У СВЕТОЗНАКУ СТАЗЕ БОЖИЈЕ.

……………………………….

КАМЕН ЈЕ УЗГЛАВЉЕ МЕКО,
ПУЦЕ И ЗРНО, ЦАРСКА ХРАНА.
ХРИСТОВО ВРЕЛО СВЕЗНАЊА
МОЈУ ЈЕДИНУ ЖЕЂ БЛАЖИ.

 

КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН, КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН…

 

НЕ СПАВАМ И НИСАМ БУДАН.
ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА
КЛЕЧИМ У ДУХУ РАСТУЋЕМ,
СМАЊУЈЕМ СЕ, ПОСТАЈЕМ.

 

КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН, КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН…

 

ЗА СЛОБОДУ ОСЛОБОЂЕН,
СВЕОПШТИМ ЈЕЗИКОМ ЋУТИМ.
МОЛИТВОМ СРЦА ИЗВОР
СВЕТЛОСТИ ЈЕДИНЕ СЛУТИМ.

 

КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН, КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН…

 

ЈЕР ЗВЕР ВЕЧИТО ВРЕБА,
ЛУТА ОД СТРАВЕ ДО МОРЕ.
ПРОПЕТА, НИКАД РАСПЕТА,
ДОВРШЕНА, НЕСАВРШЕНА.

 

КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН, КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН…

………………………………………

НО ЗА ШТА СЕ МОЛИТИ

У ЗЕМЉИ,
ГДЕ ВЕТАР ВАЗДА У ЛИЦЕ ДУВА?
У ВРЕМЕ,
КАД РЕКЕ УЗВОДНО ТЕКУ
И ЖАБЕ РОДЕ ЛОВЕ?

И КАКО СЕ МОЛИТИ,

КАД И СТАРЕЦ СВЕТИ,
ГЛЕДАЈУЋИ КИШУ
ШТО ШИКЉА КА НЕБУ,
БЕЗОДМОРНО ВАПИ –
ОСТАНИМО ЉУДИ?

…………………………….

САЧУВАЈ МЕ, БОЖЕ,

СВЕГРЕХОТНОГ ГРЕХА
НЕПОГРЕШИВОСТИ,
ЗАБЛУДНЕ УТЕХЕ
ВИДЕЛА БЕЗ СВЕТЛА,
КОБНЕ САМИЛОСТИ
ЦРНОПЕРНОГ ПЕТЛА.

НЕ КУШАЈ МЕ, ТВОРЧЕ,

УШИМА БЕЗ СЛУХА,
ОЧИМА БЕЗ ВИДА,
ПОГОРЂЕНИМ ДУХОМ,
НАДОМ ТУЂОЈ МУЦИ,
ОСВЕТНИЧКИМ НОЖЕМ
У СОПСТВЕНОЈ РУЦИ.

НЕ ДОЗВОЛИ, ОЧЕ,

ДА НЕМАН ПРИТВОРНА
ФРА-СОТОНСКИ ЗИДА
НОВЕ ЋЕЛЕ-КУЛЕ.
НЕК СИНЕ ИСТОЧНИК,
ОКО ТВОГА ВИДА,
ВОДА ЖИВОТВОРНА!

КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН, КИРИЈЕ ЕЛЕЈЗОН…

 
др sci др Владимир Умељић