Миливоје Иванишевић: Меморијални центар српских жртава геноцида у XX веку – Ћеле-кула двадесетог векa

Морамо се подсетити на сурову чињеницу да скоро невероватних 300.000 (ову бројку морам поновити словима: триста хиљада) наших покојника почива у 676 масовних, не само војничких, гробаља, костурница и меморијала у чак 40 држава широм света. Страдања наших сународника још од времена Првог светског рата су регистрована на безбројним масовним стратиштима, болничким комплексима и заробљеничким или концетрационим логорима којих је у прошлим ратовима и у прошлом веку било на стотине у Европи и ван Европе. Кад кажем сународник мислим и на добровољце који су долазили из разних крајева света да испоље своју верску и националну солидарност са угроженом браћом из Србије.

У Алжиру је вечни мир нашло око 350 рањених, исцрпљених и болесних српских ратника, у Тунису још више – 2.500, Француској 748, у костурници на загребачком гробљу Мирогој-326, у Грчкој 8.500 покојника. Приближне бројке налазимо и у Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Албанији, Македонији…

У заробљеничким логорима Аустроугарске неколико десетина хиљада српских војника умрло је од последица рањавања, тифуса, физичке тортуре, глади и злостављања.

У Чешкој у Оломуцу почива 1.200, а у Јандриховцима 7.200 умрлих српских војника. У Словачкој 5.500, а у Аустрији у логору у Раједндорфу 8.000 умрлих ратних заробљеника. Свему томе треба додати српске жртве у концетрационим логорима.

Остаће трајна непознаница ко је и колико је у Првом или Другом рату у логорима Мађарске, Румуније, Аустрије, Пољске или Немачке: у Араду, Бухенвалду, Дахау, Маутхаузену, Равенсбирку, Аушвицу, Мајдану, Треблинки, да привремено домаће логоре изоставимо, убијено лица српске националности. Процењује се да је у нацистичим логорима током Другог светског рата убијено око једанаест милиона затвореника. И српски логораши су међу њима, али не знамо имена, па ни број Срба страдалих у нацистичким логорима.

Обим српског страдања у двадесетом веку на просторима бивше Југославије забележио је катастрофалне размере. Међутим, то упорно оспоравају они који су српском страдању највише допринели. Прикривање злочина над српским народом у БиХ траје колико трају и ти злочини.

Такво понашање је после Првог светског рата можда могло да се правда неким вишим државнотворним интересом. Вероватно је тај интерес био разлог што је регент Александар Карађорђевић прећутао, а тиме несвесно и заштитио одговорне за злочине над српским становништвом у Хрватској и Босни и Херцеговини. А реч је искључиво о у то време неправедно осуђиваним, затвараним и побијеним Србима. Ако су сакривена имена злочинаца зашто су прећуткивана имена њихових жртава? Тако су побијени Срби, а с њима и монтирани тзв. велеиздајнички процеси и логори-мучилишта гурнути у заборав. Прикривени су или уништени материјални докази. Престало је и помињање. Ни Црква се није много оглашавала. Прикривен је и прећуткиван и један од у то време ретких, али драгоцених докумената: Црна књига Владимира Ћоровића. Подсећамо на само једну незаборавну чињеницу из тог својеврсног сведочанства:

 „У годинама 1914-1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година. . . У извесним парохијама разлика је између случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред.“ Разуме се, ријеч је превасходно о српској деци. А процена је да је у том рату БиХ изгубила преко 600.000 становника, од тога 400.000 Срба.

Да ли је то остало без последица? Да ли је случајно после окупације Југославије у Другом светском рату и стварања фашистичке Независне Државе Хрватске наш народ у тим крајевима задесило још теже страдање. Од априла 1941. су потомци оних чији су злочини из претходног рата прикривени и прећутани, сада под знамењима Хитлерових, Мусолинијевих и Павелићевих фашистичких хорди поново кренули на своје српске суседе и њихову имовину. Такав погром ни један европски народ није у властитој држави истрпео од својих дојучерашњих суседа, школских другова, колега са посла… Зликовац који није кажњен мисли да је у праву и понавља своја злочине. То се правило потврдило више пута на просторима Југославије.

Иако је обим српског страдања у Југославији у Другом светском рату и током немачке окупације по броју убијених надмашио претходна страдања опет се морало ћутати. Југословенско руководство се плашило суочавања са чињеницом да су Срби једини поднели терет отпора окупатору и његовим домаћим сарадницима.

Да због тога у општини Босанска Дубица од укупног броја жртава током Другог светског рата Срби чине 99%, у Босанском Новом 97%, Шипову 98%, Босанском Броду 87%, Купресу 94%, Санском Мосту 93%, Босанском Петровцу 96%, Кључу 92%, Мркоњић Граду 92%, Босанском Грахову и Гламочу по 95%, Босанској Крупи 97%, да даље не набрајамо, јер такви документи немају краја.

Остали братски народи и народности су више страдали као сарадници него као противници окупатора. Па и поред тога мало је ко од окупаторских сарадника одговарао за злочине над лицима српске националности. Срби су се по други пут нашли у истој држави са својим убицама.

И поново се деценијама ћутало.Чак и горе од тога. Сада се ћутало, истина не у име нове државе већ у име неке нове идеологије. Ускоро су Срби заједно са својим убицама, у истој колони и под истом заставом, мање вољно више невољно, клицали братству и јединству. Југославија је 1945. обновљена, као што је и 1918. створена, на костима њихових побијених и у заборав гурнутих рођака.

Последње разбијање југословенске федерације почело је безобзирним противуставним сепаратистичким и терористичким акцијама. На мети су се нашли искључиво Срби и Србија. Словенци су својим ослободиоцима из Првог светског рата и домаћинима током избеглиштва 1941. године у знак захвалности поубијали унуке и у мртвачким сандуцима их послали у Краљево, Чачак, Ужице… Срби у дежели претворени су у робље без личних права и докумената. У Хрватској усташе и партизани, руку под руку, истерују српски народ из Устава, а потом оружјем и геноцидним акцијама истерују Србе и са вековних огњишта… У БиХ Алија Изетбеговић и његове муслиманске хорде само 1992. год. у Сарајеву убијају више мештана српске националности него што их је убијено током окупације 1941-1945. и фашистичке Независне Државе Хрватске. Етничким чишћењем обухваћено је око 2.000 насеља ове бивше југословенске републике из којих су истерани мештани српске националности.

Тако смо дошли и до краја за наш народ једног претешког, или туђег, па и погубног века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе породице су заувек нестале. На крају века пале су маске егоизма и лицемерја са лица оних којима је заједничка држава била само пролазна станица или полигон без којег нису могли да буду у Европи и свету препознати. Срби су у тој држави од њеног настанка до распада били једини народ без маске на лицу.

Као што су у прошлости разни, лажни или стварни, државнотворни интереси налагали да се прикрију и прећуте српска страдања и жртве, данас исти државнотворни интереси од нас захтевају да се прекине са прикривањем.

Сигурно је да са овим подухватом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет одгодимо тај посао за неко повољније време. Доста тога из прошлости је још могуће сагледати или реконструисати и бар донекле приближити објективном стању. Оно што није могуће данас, још мање ће бити могуће сутра.