Српско наслеђе, број 13, јануар 1999, Др Животије Ђорђевић: Подсећање на страдања у јасеновачком губилишту 1941 – 1945.

Покопане наде

Неколико Јевреја из те групе, мислим њих четири или пет, успели су чамцем да побегну преко Саве. Међу њима био је Ервин Шмелцер и Ивица Полак – моји рођаци. Били су с партизанима, али слабе среће. Полак, који није много знао о политици, упитао је у својој јединици неког партизана шта се десило са краљем Петром. Ово је била табу тема. Одмах је издвојен и стрељан, док је Ервин Шмелцер, син рабина Шмелцера из Нашица, заробљен у једној офанзиви и доведен у Црну кућу у Бањалуку, а одатле у Стару Градишку, наравно у Кулу. Ту смо доста сазнали од њега. После краћег времена, везан је жицом и одведен на губилиште. Остали из те групе су погинули као борци НОВ-а.

За време боравка наше групе у Кули почели смо да гледамо другим очима догађаје који се збијају око нас. До тада смо се нечему надали, али када су усташе почеле убијати на очиглед нас, све наше наде су покопане. У логору је био један огромни бунар. Док смо ми ишли оно кратко време под стражом око Куле, видели смо једну жену да узима мало воде из тог бунара. Усташа је из обести нешто добацивао, а она му је на сличан начин одвратила. Он је сишао са куле-стражаре и код бунара је из пушке убио. То је био први случај мог виђења убиства. Даље се то често понављало. Највећи злочинци – Врбан, Зринушић и остали злочинци убијали би сваког оног ко би узео пар зрна кукуруза или клип, било то жена или мушкарац.

Најгоре је било женама са децом које су се налазиле у источном делу Куле. Како год је било крволочних усташа мушкараца, може се рећи слободно да су неке од усташица биле и крволочније. То се видело по ономе шта су радиле са женама у женском делу Куле. Међу њима су биле усташкиње Маја Буђон, нека Милка (шеф женског шнајдераја), Божена, Нада Лубурић (сестра највећег крвника Вјекослава Макса Лубурића), па се рачуна да су само оне убиле око 2000 жена. То су биле жене сумњивог морала, а неке од њих и проститутке из Загреба. Нарочито се у зверствима истицала Маја Буђон, која је са осталим усташицама своје жртве клала и гушила по ноћи у самицама Куле. Разна мучења, као батинања и затварања у самицу без хране, била су свакодневна, сведочи даље Ерлих.

– Усташе су издвојили групу дечака са Козаре (веома малих). Сашили им усташке униформе и почели да их обучавају у усташком духу. Наставници су им били најкрволочније усташе. Деца су то тешко прихватала. Усташе су виделе да од тих дечачића неће моћи да направе „јаничаре“, па су их све без милости побили.

Из Куле много је деце послато у Јастребарско (близу Загреба) Јазак и друга места. Ту су биле под командом и нечовечним поступцима „часних“ сестара. Умирали су као снопље, а гробарима који су долазили да их одвозе за укоп, само су им по броју деце дали минималну суму новца. Дакле, ту су одлазила највише српска деца. Један веома мали број деце послан је у Загреб ради усвајања. Био је и међу Хрватима покоји хумани човек, па их је узео. Пошто су била мала, порекло им се није знало а ни датум рођења, па су им као дан рођења одређивали 10. април – дан оснивања Независне Државе Хрватске, рођендан Анте Павелића или неког сличног догађаја.

На крају могу да изјавим – у приземљу Куле били су неки казамати. Придошло српско живље – жене и децу гурали су у те ужасне ходнике – казамате. Како су били потпуно исцрпљени на њих су се устремљивали и грозни пацови који су им гризли уши, нос и друге делове тела.

Све време Кула је изгледала страшно. Неподношљив смрад ширио се не само у њој већ и у околини.

Коначно наша група била је пребачена у Казниону – мушки део логора. Смештај је био бољи, а ми распоређени у разне радионице и на вањски рад.

Тада је завладао тифус – за који су лекари смели само да кажу да је то нека „градишћанска грипа“, јер да су рекли истину цео логор би био ликвидиран. И ја сам се разболео и на ногама преболео.

У Јасеновац сам пребачен у јуну 1943. године.

Усташе из Старе Грдишке били су и у Јасеновцу. Само нека имена ћу поменути: Мајсторовић-Филиповић Мирослав, фратар, командант логора у Старој Градишки и Јасеновцу, Орешковић Миле, Гађић Никола, Босак Стјепан, Стојчић Јозо, Немет, Грубишић Звонко, Врбан Анте, Гагро Никола, Скочибушић, Зринушић и други.

На крају важно је поменути да је крајем 1941. године оформљен „Сабирни логор“ у Ђакову у који је доведено из Сарајева 1.830 јеврејских жена и деце и 50 српских девојака, док је из Концентрационог логора Стара Градишка доведено око 1.200 бедних жена и деце по цичи зими (-25 до -30 степени) тако да је у том страшном логору било око 3.000 душа. Жене и деца који су дошли из Старе Градишке већ су били инфицирани тифусом.

Логор је постојао од краја 1941. до јула 1942. године, па је у том времену умрло око 600 жена и деце, док су преосталих 2.400 пребачени у Јасеновац и ту побијени.

Сабирни логор су прво држале Редарствене власти из Осијека, а после усташе из Јасеновца.

У Ђакову данас постоји јединствено логорско гробље са именима сахрањених. Оно се налази у склопу Јеврејског гробља у Ђакову. Постоји тачна документација о овоме која је описана у књизи Зорана Васиљевића, издатој 1988. године у Славонском Броду.

Поред свег мог излагања о „Кули“, затвору или како то неко може третирати, логору у самом концентрационом логору Стара Градишка, треба истаћи да после одласка Јеврејки са децом у Сабирни логор Ђаково, у логорима Стара Градишка и Јасеновац није било Јеврејски са децом. Све су биле ликвидиране. За њих није било замене за заробљене немачке или усташке официре, није било одвођења на рад у Немачку, нити неких других могућности да се извуку из логора. Значи до краја 1942. године Јеврејки са децом више није било у логору.

У казниони је саграђена болница, која је за време окупације носила назив „Усташка болница“ у чијим подрумима су се налазиле ћелије за заточенике, у који су логораши улазилиа мртви избацивани.

 

Почетак краја

И поред свега није било тог догађаја који се одигравао у тзв. НДХ, односно на територији бивше (Краљевине) Југославије или у свету за који логораши за врло кратко време не би сазнали. Вероватно је било људи (заточеника) који су били повезани са вањским светом, а нарочито оних који су радили у усташкој болници у самом Јасеновцу и свакодневно стражарно одвођени из логора и враћани у логор. Понекад су доносили и неке старије новине из којих се могло доста тога закључити, као атентат на Хитлера, ослобођење Београда и др.

Када је Београд ослобођен, па и део Војводине, усташе су већ почеле да разрађују план на који ће ефикасни начин ликвидирати логоре. Прво је септембра 1944. године доведен известан број логораша, већином занатлија из Старе Градишке у Јасеновац. Они су терани у колони поред Саве од Старе Градишке до Јасеновца. То је повремено био усиљени марш, и трчећи корак. Онај који није могао да то поднесе био је убијен, а неки су и сами скакали у Саву да би се спасили мука. Већина ових заточеника били су Хрвати и Јевреји, док је већи број Срба пре тога ликвидиран у самом конц. логору Стара Градишка.

У Старој Градишки остало је нешто око 200 логораша ради најнужнијег одржавања логора. Како се ситуација мењала из сата у сат ми смо то осетили према поступцима усташа. И даље је било убијања, одвођења, ликвидације, па чак и припреме неколико група које су требале да иду на рад у Немачку. Вагони су довучени у логор, а сваки заточеник предвиђен за транспорт био је фотографисан. Мислим да је један транспорт и отишао уочи зиме 1944/45. Из тог транспорта доста их је ослобођено од стране Црвене Армије, а неки су и побегли из трнаспорта када су савезници бомбардовали Беч.

 

Неизвесност од јутра до вечери.

Било је уобичајено да преко дана када је неко био запажен у логору да га неки од кажњених усташа, криминалаца, сарадника усташа и убачених усташа запише, увече усташе дођу по њега и одведу га на ликвидацију. Никада ујутро ниси знао шта те до вечери чека.

Обављане су припреме за затварање логора, тј. ликвидацију осталих заточеника и оних које ће, не баш мали број њих, довести у међувремену у логор.

Убијања на Сави (код дизалице) „Граника“ закивање жртви на табле које су плутале, а на којима је био исписан текст „Поздрав Београду“. Био је то вид јавног истицања мржње.

У радионици „Ланчара“ секли су железничке шиње и пребацивали преко Саве на губилиште у Градини. Одвожено је гориво, нафта, бензин и др. Нисмо ни сањали шта се све спрема. Свакодневно је стражарно одвођено по више десетина заточеника који су откопавали велике гробнице и спаљивали остатке жртава. Они сами су били оковани, а кад више нису могли да раде и они су пибијени и спаљени. Ватра се дизала до облака.Као прва наговест о бомбардовању била је још зими 1944/45, бачена једна омања бомба на надграђе пећи где се пекла цигла и цреп, а на том надграђу су сушени сирова цигла и цреп. Ту је спавало и нешто логораша, јер им је ту било топлије него у баракама. Бомба је пала и оштетила надграђе на пећи. Два логораша су погинули а ми смо били веома уплашени.

 

Ни зец да утекне

За „Брзи склоп“ (оклопна јединица) који су поседовали усташе, а који се дотле налазио у надстрешницама и радионицама поред логора, одмах после бомбардовања је пребачен код некадашње православне цркве у Јасеновцу, где су за њега направљене нове зграде. Логор Јасеновац је био под сталним и јаким обезбеђењем, окружен жицом са стражарима. Празан простор је био опасан зидом високим неколико метара са стражарима. На самој Сави била су утврђења и ровови. Ни зец из таквог утврђења није могао да побегне.

Преко Саве, до Босанске Дубице, били су бункери и стражарнице, што је онемогућавало бежање, па чак и саму помисао на бекство, завршио је своје сведочење Ј. Ерлих.

У вези са лицитирањем броја жртава у Јасеновцу од стране В. Жерјавића из Загреба, на конференцији у Њујорку, Ј. Ерлих је затражио да се В. Жерјавићу обрати са катедре следећим речима:

„После упознавања са стастичким подацима погинулих у Јасеновцу, где сам био заточеник три године, до самог пробоја 22. априла 1945. могу да изјавим следеће: Обично се каже да победник пише историју, а политика се води према дневним потребама. Морам да кажем да је у вези броја страдалих Јевреја, Срба, Рома и других победник ћутао и није ни покушао да напише историју о логору, па су то урадили сами логораши. Значи, логораши сматрају да је у логору убијено преко 700.000 људи.

Сада се политика води према дневним потребама тј. умањењу броја жртава и скидања одговорности са највећих злочинаца овог века. Моје мишљење је да би господин Жерјавић могао да води лицитацију људских душа код Сотбија, но и ту би сигурно његово излагање доживело пуни дебакл, али би можда код највеће светске реакције имало великог успеха, јер су тамо и за то, уверен сам, утрошена велика средства за време које тек, нажалост, долази.

„Човек који је све ово преживео, није могао да буде мимоиђен ни када се указала потреба да се пред јавношћу представи и лик Динка Шакића“

 

 

Др Животије Ђорђевић

СРПСКО НАСЛЕЂЕ, историјске свеске, Броој 13, јануар 1999.