Српска Хирошима – Смедерево 5. jун 1941.

Смедерево, жртве експлозије на улици, 5. јун 1941. Фото: Историјска збирка Музеја у Смедереву

„Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији“, славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Информацију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису ни бројани, ни поменути.

Индиције да је диверзија у Смедереву била дело „наших људи“ могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба „Деду“ (Коминтерни). У Москви, могу се наћи у „Сабраним дјелима Јосипа Броза“, могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи „Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945“, могу се наћи код Владимира Дедијера

Постоје и овакве тврдње: да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије. Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив и неко сигурно има увид у то питање.

Мустафа Голубић ‒ Мујка (1891‒1941) био је један од највећих совјетских обавештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник „Младе Босне“, која је у ствари била део терористичке организације „Уједињење или смрт“, познате и као „Црна рука“, којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник, учествовао је у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден „Милоша Обилића“ за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске, с којом прелази Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока, пуковника Аписа, организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као „Солунски процес“. Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је неколико месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. После рата одлази у Београд.

Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са Комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године, где је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственное политическое управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији. Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно по вољи Стаљина. Ради подсећања, реч „Коминтерна“ је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију „Црвени камерни оркестар“. Павел Иванович Берзин је за време Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.

Смедерево, обнова града, зидићи од камених блокова долетелих са тврђаве, 1943. Фото: Историјска збирка Музеја у Смедереву

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију спровела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документа име Луке Ђерића (Гестапо-досије УДББ-193, БДС). Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, где су он и Мате Видаковић 5. јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.

Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви

Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду. „У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча.“

Смедерево, помен жртвама експлозије на прву годишњицу, 1942. Фото: Историјска збирка Музеја у Смедереву

Четврта верзија

Неки руски историчари су изнели овакво мишљење:  британска амбасада до краја тридесетих година постала је центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и неке области европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и 50-80 кг херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеске „субверзије“ су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.

Део експлозива који није изнет из британске амбасаде нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо, не отклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти, нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетани су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941. у Смедереву.

Смедерево, панорама града између два светска рата, разгледница Фото: delcampe.net

Разарања Смедерева кроз време

Средњи век

Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за сопствене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у „цивилизованом“ двадесетом веку.

Први светски рат

Прво значајније разарање смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Drang nach Osten) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као „Дебеле Берте“. Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.

Други светски рат

Најтеже разарање тврђави нането је за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941. године, као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику.

Смедерево, тврђава и пруга пре експлозије, између два рата Фото: Архива

Али као да ни то није било довољно. Пред крај рата, 1944. године, енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење, тукући град тепих-бомбама, и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на „Сартид Металор“, рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.

Нато бомбардовање

Америка, Енглеска и Немачка, заједно са двадесет две најмоћније земље света (оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО), напале су Србију и 1999. године, 30.000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили до данас неутврђен број цивила и војника, који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву, запаљивим бомбама, по складишту горива, које је, срећом, било испражњено; а да је било пуно, могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе… Ваљда се са Смедеревом за пример то збивало; а и други српски градови имају своју тешку судбу.

Смедерево, тврђава после експлозије, разгледница Фото: delcampe.net

Смедерево је стари хришћански град. О његовом ранохришћанском периоду још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Светог апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805. под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам, и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама, чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијске силе којом данас покушавају да нам промене свест, победници, који су нас покорили и поробили.

Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају „Дан незаборава“, како га данас зову… А можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Светог Михајла Исповедника, јер је тада један град цео отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима српских мученика, дају нам ону искру наде да се ближи дан Васкрса српског.