Имеђу сна и јаве, 4. 1. 2022, Драгољуб Петровић: ’Хрватска ћирилица‘ – где тога има?

Данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби

Хрвати присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.

• Натко Нодило, историчар: „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“.
• „Православна је вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“.
• „Кад је далматинска црква прешла под власт цариградског патријарха, почиње ускоро жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма и то траје до спљетског сабора 1075. године.
• Могу Хрвати причати да „Поваљска листина (из 1250) стоји у почецима развоја хрватског књижевног језика“, али то не могу ничим потврдити: тамо Хрвата није било ни до почетка прошлог века, нити су они игде могли чути за ћирилицу, а Срби се ширили по свему Приморју, и то од Истре – макар до Скадра…
• У истарско-кварнерском подручју „налази се најстарија језгра хрватског глаголизма“, али се не објашњава како то може бити могуће ако 1846. године тамо нема ниједног Хрвата, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика.
• Будући да данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби, а да се „Старохрвати“ немају ни по чему озбиљном помињати (нити се на кога „поз[и]вати“), они ће се наћи пред невеселим избором: присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.

 

Пре неколико недеља објављено је „откриће“ да је Поваљска листина (писана 1250. године) најстарији пронађени хрватски документ писан ћирилицом; пре десетак година Хрвати су прославили петстоту годишњицу оне „своје“ прве ћириличке штампане књиге за коју је Решетар, много деценија раније, рекао да је српска; Хрвати се упорно љуте на Србе зато што немају поштовања ни за њихов „језик“ нити, посебно, за „његово ћириличко писмо“.

И тај „језик“ и то „његово писмо“, наиме, могу се наћи једино у правашким конструкцијама. А њих најжешће образлаже „бескомпромисна палеографкиња“ Бенедикта Зелић-Бучан, између осталога и тврдњом да су свако ћириличко слово од „Еванђелистаракнеза Мирослава“ до њенога времена исписали Хрвати и да других таквих „слова“ не може бити тамо где се данас налазе њени сународници.

Тиме се она залаже за оно што ниједан озбиљан хрватски зналац (да се на друге сад не позивамо) не може потврдити. Један је од таквих, рецимо, историчар Фердо Шишић који за почетак 17. века хрватску границу од севера, преко Горског Котара и Велебита, доводи до задарског залеђа, Петар Матија Катанчић је за неко касније време рекао да Хрвата није било источно од Мославине и Цетине, слично је мислио и Шишићев претходник Натко Нодило (1834-1912) наводећи да „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“; из најновијег времена водећи хрватски дијалектолози Брозовић, Финка и Шојат сагласили су се да „Хрвата није било у Подрињу“, али Б. Зелић-Бучан „зна“ да их је било и да су отуд „прогнати“.

 

Све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“

И тако смо се нашли пред проблемом: како истину вратити из прогонства? Нашу Бенедикту и њене подупираче то неће много обесхрабрити и они ће истраја[ва]ти на нечему што је као прокламација усвојено на оном Католичком конгресу у Загребу 1900. године, тј. да ће до 2000. године све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“. И по тој линији – „Хрвати“ се нашли свуда где се за њих никад није знало и све оверавано по правилима која су на конгресу формулисана. (Тим скупом су „доминирали“ надбискуп загребачки Јурај Посиловић, надбискуп врхбосански Јосип Штадлер и бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер и тада утемељили и Јасеновац и све што се после са Србима догађало.) Па су се после тога Хрвати појавили у Босни, Славонији, Посавини, Барањи, у Војводини (у Подунављу и од Сомбора до Суботице), у Далмацији, Херцеговини, Дубровнику, Конавлима, Боки, у католичким енклавама по Косову (а 1945. године то озакоњено комунистичком наредбом да сви југословенски католици морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали).

Тако је „ ’хрватски проблем‘ извучен на чистину“: до онога конгреса за Хрвате се није знало ни у оним областима које су напред поменуте нити игде по штокавштини и они су се тамо први пут појавили (по Босни – удружени с муслиманима, данашњим „Бошњацима“) као кољачи српске, циганске, јеврејске и друге нејачи, а сад би „хтели“ да су тамо, како их једна њихова перјаница уверава, „од млађег каменог доба“!

О томе како су се Хрвати „ширили по штокавштини“ током последњих стотинак година говорио сам у више наврата, а овде ћу се задржати само на проблему Поваљске листине и њене „хрватске ћирилице“. Неке историјске чињенице о томе могу се сматрати неспорнима (или ће их оспоравати једино – Хрвати):

• „Православна је вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“;
• „Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад је Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву, а завршава се први период историје њене 313. године, кад је издан био Милански едикт, којим је проглашена хришћанска црква слободном у римској држави“;
• „Благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава и пуним се правом зове апостолском црквом“;
• Од 55. године далматинска црква налази се под „врховном јурисдикцијом римскога патријарха, и остаје тако до 732. када прелази под јурисдикцију цариградскога патријарха“.

 

Три века борбе у Далмацији између православља и латинизма

„Кад је далматинска црква прешла под власт цариградског патријарха, почиње мало времена послије жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма и то траје до истог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмације напушта православну вјеру и прима римокатоличку“.

Ми сад не можемо знати који су далматински крајеви прешли у католичанство, али неки подаци сведоче нам дато за етничку слику тих простора није имало никаквог значаја: они су до почетка прошлог века увек били српски, а понеки се од њих потврђивали и као православни.

И то се оверава и старим и новим записима о раној евангелизацији Срба, о бројним црквама и црквиштима од апостолских времена па много векова касније (цркве у Доњим Биљанима, Ражанцу, Поседарју, Шибуљинама, Уздољу, Мокром Пољу, а такве су и Пречиста Богородица Крајинска, Велики Пијесак, Бар, Петро-Павлов манастир, Пећина Апостола Павла, Брсечине, Мљет, Цим, Витреник, Злата пећ, Сутиван, Салона, Билице, Бурнум, Крка, Кистање, Придрага, Заложје, а припадају им многе и у дубљем континенталном залеђу, као оне од Поуња до горњег тока Врбаса (Ресановци, Црљивица, Мајдан, Оборци, Цимеше, Зецови, Јапра).

Осим ових („камених“) споменика, о Србима по тим просторима сведоче и неки необични записи, а од њих један је посебно занимљив: „У уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, а који се чува у Паризу, преведеном на српски језик пре скоро 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош Божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“. (Те се појединости, забележиће Ђорђе Јанковић, у нашим историјама не помињу, али се зато глатко одбацују предања о оснивању манастира Крупе на Врбасу, Далматинске Крупе, Крке, Драговића, у то време, „као митоманија“, а томе ће додати и нешто што је још поразније за такозвану српску историју и њене мистификације: „вишетомна Историја српског народа, издање Српске књижевне задруге, не бави се Србима у Босни 12-15. столећа“.)

Све чињенице које се овде помињу указују на то да су Срби насељавали приморје, али није познато да ли су Хрвати „већ у раном средњем веку настанили и велика острва, као што су Корчула, Мљет, Хвар, Брач, која се у Х столећу наводе као српска“. Тај се податак овде помиње због чињенице да је чакавштина неспорно „признавана“ као хрватски дијалекатски масив, али се показује да она и то може бити тек уз многа битна ограничења, међу њима и уз оно да су у Х веку на поменутим острвима житељи били Срби, једнако као и у њиховом континенталном залеђу. И управо о томе сведоче и Поваљска листина и, нешто старији, Поваљски праг, али не у оном смислу у коме то хоће да представе Хрвати и њихова „бескомпромисна палеографкиња“ већ по ономе о чему је сведочио Миховил Павлиновић – „у давне виеке и Пољичани су били источног обреда, као што је добар дио далматинских Загораца“.

Томе се могу додати и неке појединости које је Б. Зелић-Бучан неспретно представила: „У тзв. старим матичним књигама, које су до прве пол. XIХ. ст. вођене јединствено за све три градске жупе: Св. Дујма, Св. Крижа и Св. Петра, евидентирала сам око 100 уписа босанчицом, особито у књигама вјенчаних. Ти уписи најчешће потјечу од пољичких свећеника, који су вјенчање обавили у Сплиту. Неки од њих били су неко вријеме и жупници у градским ’варошима‘. Занимљиво је како неки од тих жупника себи дају атрибут ’Харваћанин‘, што се никако не односи на њихово етничко поријекло, јер и они други су такођер Хрвати, него управо на језик којим су се служили, како у литургији (старохрватски), тако и иначе и према писму који су писали хрватским језиком“.Из тих разматрања овде вреди издвојити оно о значењу „атрибута“ Харваћанин, у коме она не види „етничко поријекло“ („Хрват“) него језик и писмо којим су се служили.

 

Хрваћанин значи Хрватски Србин

Такво је домишљање, благо речено, неутемељено будући да Хрваћанин може значити једино ’хрватски‘ Србин, Србин из Хрватске’, тј. оно што је Бранко Радичевић, рецимо, имао на уму кад је у своје „Коло“ сазивао Србе са свих простора на којима су се налазили (Србијанце, Рваћане, Босанце, Ере, Сремце, Црногорце, Далматинце, Дубровчане, Славонце, Банаћане, Бачване и друге „дуж Дунава и Драве)“. Како видимо, овде су поменути сви они крајеви у којима су Срби били једини житељи („промакли“ су му Ерцеговци), али међу њима нема ни Хрвата ни Крањаца, нити других „народа и народности“ које су својевремено у Бранково Коло „учита[ва]ли“ комунисти (а за које сада Б. Зелић-Бучан вели да су свуда где су се нашли остављали за собом само „хрватску ћирилицу“).

Могу Хрвати причати да „Поваљска листина стоји у почецима развоја хрватског књижевног језика“, али то не могу ничим потврдити: тамо Хрвата није било ни до почетка прошлог века, нити су они игде могли чути за ћирилицу, а Срби се ширили по свему Приморју, и то од Истре – макар до Скадра (у неким ранијим временима и много даље). У Дубровнику 1890. године од 11.177 житеља 9.713 „у кући говорило српски“, а ни један једини хрватски; или: на почетку 20. века на Пељешцу је било још „живо сећање на времена када су житељи… исповедали стару или православну веру, а одржало се и предање о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале ’ришћанима‘ или ’власима‘“.

 

Мавро Орбини у својој чувеној Историји помиње Хрвате на три странице

О томе Јован Дучић записује да Хрвати никад „нису могли да се навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице!

А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: ’Али ви сте из земље веома далеке‘… ’Voi siete dal paese molto lontani‘. Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима“.

А могло би се рећи да су Хрвати исто толико знали и о ћирилици: осим за Поваљску листину, они се отимају и за Хумачку плочу из XI века, веле да је њихов Супетарски уломак из Светог Петра у Шуми у Истри из XII века, „Хрватска кроника“ (XI–XIV в), Кочеринска плоча (1404 – надгробни споменик Вигња Милошевића, код цркве у Кочерину „као споменик нулте категорије“), Исправа Сплитског каптола (1410), Пољички статут (1440), Надгробни натпис кнеза Мирослава у Омишу, Натписи на стећцима по Херцеговини. И уз све то – не могу живети без „хрватског Еванђелистара кнеза Мирослава“, тј. без Мирослављевог Јеванђеља (и засад се око њега отимају са Црногорцима).

Као најбољи представник правашких фантазија о „хрватској ћирилици“, БЗ-Б зна све оно што су сви други заборавили, али је пропустила да се упозна и с покојом појединошћу која њене увиде неће потврдити. Једна је од њих она да поменути Супетарски уломак „утврђује већ чврсту спознају да се у истарско-кварнерском подручју налази најстарија језгра хрватског глаголизма“, али се не објашњава како то може бити могуће ако 1846. године тамо нема ниједног Хрвата, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика; тај ће податак касније „поправити“ усташки политичар високог ранга др Младен Лорковић (1909–1945) наводећи да је тада тамо „живјело 134.445 ’Хрвата‘!!!, 64.040 Талијана и 31.995 Словенаца“.

 

Штадлер и Штросмајер припремили фрањевце да буду кољачи

Друго њено оклизнуће такође је занимљиво: она није питала надбискупа врхбосанског Јосипа Штадлера шта је имао на уму кад је рекао да његови фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“. Или фра Гргу Шкарића из Широког Бријега, који је чак „покушао да убеди римолатоличку младеж у Босни и Херцеговини да подржи припајање Србији“, а у писму Намесништву у Београду 1869. тврдио да „народ Ерцеговачки, васто је народ Србски, брез да икаква другога у истоме умјешана има: и то сами они исти признају из своји обичаја; из свога наричја, и из причања од памтивјека своји прадједова“. Ослањајући се на таква сведочења, трезвенији Хрвати признаваће да не знају „шта ми тражимо у Босни, кад неће нико тамо за хрватство ни да чује“, али су Штадлер и Штросмајер одлучили друкчије: „одучили“ фрањевце од србовања и ћирилице и припремили их за оно чиме ће се њих 1371-ог прочути по злу у Другом светском рату: као еминентне кољаче свуда тамо где би се појавили.

Све што смо поменули указује на то да се у Хрватској ћирилица могла сретати једино тамо где су допирали православни Срби, а касније наставили да се њоме служе и Срби католици. Будући да данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби, а да се „Старохрвати“ немају ни по чему озбиљном помињати (нити се на кога „поз[и]вати“), они ће се наћи пред невеселим избором: присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили. (Упорност којом одричу било какве везе са Србима постаје патолошки обележена и никакве конкретне чињенице не могу бити признате пред силом разлога да се истина макар забашури ако се баш не може потпуно одбити: кад Срби постају Хрвати, они мењају имена, а боље би се „сакрили“ да промене и презиме јер Поповић, рецимо, сведочи да је неки предак његовог носиоца био поп, али Бискупић може сведочити и о нечему другом; наша Бенедикта Зелић може бити поштовалац папе Бенедикта XVI, али је пре тога била ближа Герасиму Зелићу, архимандриту манастира Крупа, а после тога и викарном епископу далматинском и бококоторском.)

 

Хрвати су једино били успешни у злочинима и отимању туђих тековина

Као историјски, културно, духовно (и на сваки други начин) неутемељен народ („народић“, како рече Дучић), Хрвати су једино били успешни у злочинима и отимању туђих тековина и сад се на реду нашла и српска ћириличка традиција, при чему они не знају ни која је то ћирилица, да ли је „хрватска“ или „босанска“ (тј. „босанчица“) и једино им је битно да се она „има сматрати њиховом својином“. У тим су се пословима Хрвати солидно извештили, али ће се показати да би их у многом смислу „Бошњаци“ могли надмашити, макар по томе што њима „требају“ најстарији ћирилички споменици (Хумачка плоча, рецимо, или Повеља Кулина бана), али и то само због тога да би их могли превести на латиницу или православни крст на њима заменити полумесецом; они су засад успели да утврде да „бошњачки језик“ има дубљу историју од српског и још треба да пронађу „бошњачки куран“ који ће бити старији од Мирослављева јеванђеља.

Или да докажу да католички историчар и теолог Марко Вего није знао шта прича кад је за херцеговачке стећке утврдио да су „надгробни белези православних покојника“. На термин стећак, иначе, археолози гледају као на тековину аустријске науке усмерену на то да се за „мраморе Босне и Херцеговине… начини разлика према таквим споменицима источно од Дрине, иако се сви у народу називају ’мраморима‘ припис[ив]ани су тзв. богумилима, иако се налазе и на тлу државе Немањића и потоње Деспотовине, у портама српских манастира, као што су Тврдош, Милешева, Добрун, и уз низ православних цркава“; данас „Хрвати“ хоће да те мраморе „прогласе за хрватске или влашке, бошњачке, не би ли доказали да нису православни“, али се догодило да су их код Унеска заједно „заштитиле“ Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска и Србија, при чему је необично да су Босни и Хрватској стећци припадали само дотле док је тамо било Срба (у Црној Гори није их било нигде док их неколико није из Херцеговине „пресељено“ на Цетиње – да сведоче о ономе што не може бити).

 

На почетку прошлог века у Суботици било 26 Хрвата, а они су постали „аутохтони“ после Брозове наредбе из маја 1945.

Хрвати се о тим проблемима не могу договорити ни са собом ни са својом историјом па су се пре који месец наљутили на Србију зато што „крши међународни споразум о правима и заштити националних мањина из 2004. чије је одредбе Хрватска у потпуности испоштовала“ и у Јасеновцу и свуда где је стигла. И да би то притврдила, додаће назнаку да је „то изостанак поштовања према хрватској заједници која је у Војводини снажна, јака, богата“, о чему посебно сведоче подаци да је на почетку прошлог века у Суботици било 26 Хрвата, а они постали „аутохтони“ после Брозове наредбе из средине маја 1945. да сви католици-штокавци морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали.

Србији се посебно приговара због („хроничног“) непоштовања чињенице да Хрватска, као чланица Европске уније, „подржава и стабилност суседа и свим земљама Западног Балкана жели европску перспективу“, тј. упис у оно друштво коме ни Енглеска, као највећа злочиначка нација у историји света, више – не жели да припада.

Србија је давно утемељила једну друкчију Европу. Ова данашња много је јевтинија, прављена је по мерама за које Срби никад нису имали поштовања нити сад треба да размишљају о томе да ли би имало смисла упуштати се у њено претемељивање: ЕУ чине углавном злочиначке државе, оне друге или нису знале коме се придружују или их је тамо укључила јевтина памет (као Црну Гору – рецимо) и одлучила да и такве државе појевтине.

И, зато, нека Европа, таква – каква је, остане онима који је много више заслужују од Срба.

 

 

 
Проф. др Драгољуб Петровић