Искра, 30. 9. 2021, Владимир Умељић: Против заборава: Титов „Милосрдни анђео“за Србе

Тако је у фебруару 1943. дошло до преговора између Титових изасланика и нацистичког представника проф. Биргера (Bürger). Тито је замолио за састанак и свечано обећао да ће моментално обуставити сваку опструкцију и сваки вид отпора против Немачке, уколико му се гарантује преузимање власти на територији читаве бивше Југославије, наравно, под контролом врховном влашћу Трећег Рајха.

Хитлер је, међутим, био изузетно наклоњен хрватском поглавнику Анти Павелићу, те је тако пала одлука да се Тито зароби или убије. Операција је ишла под именом „Заштићена дивљач“. За то је била задужена чета специјалаца („Бранденбургер“), под командом поручника Керна, уз подршку једне јединице СС-падобранаца. Акција је извршена 16. априла 1944. у околини српског градића Дрвара, у Босни, и завршила се неуспехом.”  ¹

Погледајмо на још неколико примера како се Тито пре, за време и по завршетку Другог светског рата односио према нацистима, усташама и – Србима.

„Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ’Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну‘. Од априла 1941. Комунистичка партија Хрватске преговарала је с Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру ’Независне Државе Хрватске‘. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог ’Новог поретка‘, очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна. У међувремену, уговор о стварању Комунистичке партије ’Независне Државе Хрватске‘ потписали су Павелићеви министри Лорковић и Будак и лидери Комунистичке партије Хрватске Бакарић и Хебранг са друге стране, 17. априла 1941. Потом је Павелић потписао и ’Договор о сарадњи с комунистима‘, што видимо из дневника његовог заменика Славка Кватерника, у забелешци од 22. априла 1941: ’Миле (Будак, прим. аутора) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу‘“.  ²

За илустрацију односа према нацистима још следеће:

„До напада Немачке на Совјетски Савез, комунисти нису штампали летке против Немаца, већ против ’агената Лондона‘, у које су убрајали ’разне капиталистичке клике, четнике и полицајце, неке бедне официре и др.‘. У Чачку је, по запоседању земље од стране нациста, одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између локалних комуниста и Немаца, окупаторских војника. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер Пуриша Ђорђевић писао је: ’Политички слагали смо се са Немцима, јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове. Раднички клуб Борац одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама‘. Водећи комунисти у Ужицу Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то време окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Дражом Михаиловићем.“ ³

Како је пак изгледао однос Тита и његових (добрим делом српских) следбеника према Србима? Овде прво о сведочењу једног очевица, вишеструко одликованог пуковника Титове војске, о догађањима за време рата:

Примери свирепости Титових комуниста су ’пасја гробља‘ у Црној Гори и ’лева скретања‘ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“. У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. од бољшевичког терора.

На Бадњи дан 1942. црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крст (убили су, дакле и пса, иначе верног пријатеља породице Мандић, која је такође ту страдала), те оставили натпис: „Ово је пасје гробље“. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно били унакажени и без појединих делова тела. „Њихова је једина грешка била, што нису прихватили безбожни комунизам“ (…)

Њихова убиства су била свирепа (…) Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима“, рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просут мозак. Главни егзекутор је био Милан Бата Јанковић, који је на левој руци симболично носио црвену рукавицу без прстију а убијао је чекићем. Он је био рођени брат Милке Минић, ⁴  супруге једног од водећих српских комуниста Милоша Минића (касније јавни тужилац при монтираном процесу против генерала Драже Михаиловића, прим аутора).

Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија на свиреп начин су у области Прибој-Рудо убиле близу 200 српских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште у Прибоју, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су људи убијани маљем, као говеда.“  ⁵

Закључно, један кратки преглед третирања Срба од стране Титових комуниста при крају и по завршетку рата:

 

Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних“

Комисија је до сада пописала 25.000 стрељаних људи у Србији, процењује се да ће их бити „више десетина хиљада“ (…) Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944. а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница, у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“, чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада основала 09. јула 2009. а тек 29. априла 2010. донела је одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова стрељаних без суђења (подвучено од стране аутора). Након тог датума, чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли Наредбу бр. 1253 од 18 маја 1945, којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демократске Федеративне Југославије прописује, да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према документима, до којих је дошла Комисија, стрељања су била планска, по директивама тадашњег војног и партијског врха, уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља, које треба ликвидирати. Многи од тих спискова су пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацала тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки (…)

Међу жртвама, како се види у откривеним списковима, била су и деца, уз чија имена је било уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као нпр. „Д М:“, што је значило да су припадници, симпатизери или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији командант је био ђенерал Дража Михаиловић

Међу стрељанима је било и много жена, уз чија имена је најчешће било уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да је некада мотив за убијање био и безочно користољубље, налази се у списковима жртава, поред чијих имена је тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника (…)

Комисија је у досадашњем раду, према речима историчара Цветковића, на основу пријава грађана и исказа сведока евидентирала више од 200 масовних гробница а до сада су испитане и снимљене 23 локације. Од више десетина хиљада жртава, до сада је пописано 25.000 стрељаних људи. Сви пописани су, према речима Цветковића, стрељани без суђења.

Чланови Комисије су осим тога утврдили, да су масовна стрељања без суђења била осмишљена у команди НОВЈ (Народно-ослободилачке војске Југославије) и да су издавана прецизна наређења да се она изврше. У документима из тог времена наводи се које су јединице непосредни извршиоци ликвидација и најчеђће је у питању ОЗНА а понегде и Корпус народне одбране Југославије, КНОЈ. То је била позадинска јединица, формирана 15. августа 1944. управо за обрачуне са „народним непријатељима“.

Историчар Цветковић каже да су до сада пронашли извештаје јединица, које су обављале егзекуције, из којих се види да су добијали наређења за масовна стрељања, односно да то нису радиле „на своју руку“:

„То су извештаји, који су од нижих команди ишли ка вишим и у којима се потврђује постојање наређења за масовна стрељања, које је издала тадашња врховна власт. Као што је познато, Јосип Броз Тито је био апсолутни владар – и суштински и формално – и то није могло без његове наредбе“, каже Цветковић, „Он је истовремено био председник државе, шеф Министарства одбране, председник Владе, врховни командант и председник Комунистичке партије (…)“ (подвучено од стране аутора).

На пример 28. октобра 1944. генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић изјавили су да „правда укључује освету“. Не треба много домишљатости да се закључи шта та освета значи у једнопартијском систему (…) Искључено је да је све то могло да прође без одобрења Броза (подвучено од стране аутора).

Према речима историчара Цветковића, Озна је од оснивања, 13. маја 1944. у Дрвару, за Србију формирана у јуну 1944. на Вису, била устројена као политичка полиција, организована по совјетском моделу и вођена из једног центра за читаву Југославију а њени припадници су били на обуци у совјетском НКВД (…)

Шеф Озне за Београд и за Србију је био Слободан Пенезић Крцун, под њим су били шеф Првог одсека Миле Милатовић. Другог одсека Радован Грковић, Трећег одсека Слободан Крстић Учо и Четвртог одсека Светолик Лазаревић. Пенезићев наследник на месту шефа београдске Озне је био Милош Минић а њему је следио Вељко Мићуновић. Који потом постаје шеф Озне за Црну Гору а септембра 1945. наслеђује га Јово Капичић, који 17. септембра 2009. за београдски дневни лист „Блиц“ даје следећу изјаву (у својој 90. години живота, прим. аутора):

„Нисмо имали милости, били смо окрутни, јер смо чистили смеће (…) То је тада било као да сам Бог! Није било прописа а могли сте да судите и да одлучујете (…) Шта ја сада да се мирим са неким, коме сам брата убио (…) Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем! Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је била у души народа, и за интелектуалце, какав је био Слободан Јовановић!“

Комисија Владе Словеније, састављена од форензичара, антрополога, историчара и припадника криминалистичке полиције до сада је открила 600 масовних гробница и они процењују да у њима има око 100.000 жртава, које су стрељале партизанске јединице. Они су утврдили да је међу њима 13.962 Словенаца. Колико Срба је тамо убијено, није до сада откривено. Професор Ференц каже да је познато, да се више од 20.000 припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе повлачило преко Словеније, као и да су Британци вратили партизанима један пук Срба, који је већ био стигао у Италију, али се не зна колико њих је било убијено. Историчар Цветковић наводи да је, према претпоставкама, у Словенији тада убијено око 15.000 Срба (…)  ⁶

Погледајмо, закључно, жалосни усуд два брата, који је кулминирао управо тамо и тада, и који упечатљиво потврђује величину трагедије српских раскола, насталих као последица комунистичке идеологије и Титове безграничне бескрупулозности.

У Словенији је у мају 1945 убијен и избегли професор богословља, српско-православни свештеник др Лука Вукмановић из Црне Горе, чији је брат Светозар био један од најближих Титових сарадника и као члан највишег руководства Комунистичке партије Југославије учествовао у доношењу одлуке о почетку оружане борбе против нацистичког окупатора у Београду 04.07.1941.

Лука Вукмановић је био један од око седамдесетак избеглих свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су у оквиру те манифестације „револуционарне правде“ били убијени. Стрељали су га припадници Пете црногорске бригаде тј батаљона којим је командовао његов познаник из Црмнице, Марко Ђуровић:

„Још један отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вјере, оличење хришћанског морала, скроман а широке културе и образовања, како га сјенчи у уводу Лукиних сабраних дјела Павле Кондић, монах Митрополије црногорско-приморске, повео је са собом најстаријег сина Чеду, четрнаестогодишњака (…) Чедо ће преживјети пакао Босне, Хрватске и Словеније, а свештеномученик Лука, којег ће Српска православна црква више деценија касније прогласити за свеца, биће погубљен од партизана у Камничкој Бистрици (…) У том свеопштем народном азилу, који је тих дана има око 12.000 људи, како пише Урош Зољић, нашла се и готово цијела интелигенција Црне Горе, Боке и дјелова Санџака. Међу њима били су и скоро сви свештеници Црногорско-приморске епархије, са сиједим митрополитом Јоаникијем (Липовцем) на челу (…)

Светозар Вукмановић Темпо ће, трагајући за истином о Луки, захтијевати од свог зета Јове Мијача, високог функционера Министарства унутрашњих послова Црне Горе, да прегледа архиву Удбе из тог времена.

„Рекао ми је“, пише Темпо, ⁷ „да у архиви нема ништа против Луке, осим што је држао бесједу на сахрани генерала Иличковића којега су 1942. стријељали партизани и том приликом казао да је то обично криминално убиство (стари, пензионисани санитетски генерал је био убијен заједно са својом руском супругом, прим. аутора).

Са тим сам се у потпуности слагао, јер стријељање генерала Иличковића и многа друга стријељања, која су партизани починили у Црмници, а и другдје, нису била ништа друго него криминална убиства, која је требало да спријече посљедице које су настале усљед безумне политике руководства комуниста устанком.

Руководство је једног дана позвало народ (и он му се одазвао) на оружани устанак, а већ сљедећег или трећег дана издало директиву да је било погрешно ићи на оружани устанак и да народ треба да се врати кућама (практично да се преда окупаторима).

У таквим условима било је нормално очекивати да ће се јавити колебање народа у исправност одлуке о оружаном устанку. Још је безумније било сматрати да се може спријечити вал неповерења у комунисте због терора и оваквих стријељања.“ (…)

„Онда је Темпо дошао до непобитних података – било је то веома касно, када је већ био стар – да је одлуку о ликвидацији без суђења издао сам врх КПЈ. У Љубљани су се тих дана маја налазили Едвард Кардељ и Александар Ранковић. Позвали су Тита и Милована Ђиласа, и после кратког вијећања је донета одлука да се побију они, који су одступили, изузев голобрадих дечака, којима су попунили партизанске редове“, открио нам је др Чедо Вукмановић.“  ⁸

Постоје још многи веродостојни подаци из прве руке о „комунистичком терору, криминалним убиствима и безумној политици“, као и о јаничарењу тј мобилисању „голобрадих дечака“, којима су претходно били побијени очеви и родбина, што је иначе и Хрватска 1941-1945. у време Србоцида чинила.

Разматрање злочиначке мобилизације српске младежи и терање тих голобрадих и необучених јуноша пред немачке митраљезе на Сремском фронту би пробиле оквир овог прилога. Исто важи и за исто тако брутално прогањање/мучење/убиства неистомишљеника, као што је било оснивање „стаљинистичког гулага за стаљинисте“ 1949. на Голом отоку после резолуције Информбироа (одговорни: Тито, Крајачић, Кардељ, Ђилас, Ранковић, Капичић, Раштегорац, итд), са пар десетина хиљада заточеника и дојучерашњих сабораца, опет највећим делом Срба.  ⁹

Остаје да се констатује да је успешни хрватски комуниста Тито за време (и по завршетку) Другог светског рата тражио договоре и пактирао са Стаљином и Хитлером, са хрватским усташама и српским ројалистима, са западним савезницима и грчким комунистима и, по потреби, све њих остављао на цедилу или се потом борио против њих. Истовремено, све време се немилосрдно обрачунавао са свим својим стварним, потенцијалним и замишљеним противницима.

На челу те Титове листе непријатеља налазили су се Срби.

 

 

Др sci др Владимир Умељућ 

 

 

1. Цитирано према: Werner Brockdorff, Geheimkommandos des Zweiten Weltkrieges, Wels, 1967.
2. Упореди: Miloslav Samardžić, Razgovori sa ravnogorcima, Pogledi, Kragujevac, 2013.
3. ibid
4. Други рођени брат Милке Минић, Душан Јанковић, био је својевремено секретар председника југословенске Владе Милана Стојадиновића, за време рата Љотићев присталица. Она га је после рата намамила у клопку и предала својим партијским егзекуторима.
5. Срђан Цветковић, У Србији је после рата стрељано 60-70.000 цивила. The Balkan Chroicles, 15. maj 2015. https://zlj13051967.wordpress.com/…/zlocini-komunista-protiv-b.  даље: Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“ Savo Skoko, „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942″, СКПД Просвјета РС, 1999.
6. Вук З. Цвијић, Масовна стрељања 1944-45. Из Ознине „Књиге стрељаних“. Центар за истраживачко новинарство Србије, Београд, 28. јули 2011. Vuk Z. Cvijić, Masovna streljanja 1944-45.
7. Светозар Вукмановић Темпо, „Моја породица“, Прометеј, Нови Сад, 1998.
8. Саво Греговић, Трагика братског расцепа, Вечерње новости, Београд, 02. април 2015. Savo Gregović, Tragika bratskog rascepa, Večernje Novosti, 02. april 2015.
9.  Заинтересованима се препоручује нпр. књига сведока-очевица и жртве Голог Отока, рођеног брата Жикице Јовановића Шпанца, који је по југословенској комунистичкој историографији отпочео устанак против нацистичких окупатора: „Музеј живих људи“, Рад, Београд, 1990.