Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде

Мапа хрватског усташког система логора за истребљење Јасеновац, Извор: 08-18190 Counter Memorial of Serbia Volume II p. 145, према Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац

Б. ГЕНОЦИДНА ПОЛИТИКА

400. Приликом преузимања дужности премијера НДХ Павелић се заклео на Принципима усташког покрета, документу који је он својеручно потписао 1931.¹  У том документу се предвиђа стварање Велике Хрватске унутар „историјских граница“, држава у којој би само Хрвати по рођењу или поријеклом имали право да доносе одлуке. Усташка идеологија је креирала теорију о псеудоготском поријеклу Хрвата како би се уздигли на аријевским степеницама. ² Етничко чишћење и заузимање земље је било у центру усташког плана.³

401. Према подацима Министарства спољних послова нацистичке Њемачке, НДХ је у априлу 1941. имала 6.285.000 житеља, од којих је било 3.300.000 Хрвата (52.50%); 1.925,000 Срба (30.62%); 700.000 муслимана (11.13.%) и 360.000 других (5.72%). ⁴ Очито је да је највећа запрека у спровођењу усташког плана да имају етничко чисту државу био велики број Срба унутар НДХ.

402. Одмах по оснивању, НДХ је усвајала бројне декрете који су имали за циљ да обезбиједе правни оквир за државу терора и за геноцид који ће услиједити.⁵ У исто вријеме усташе су биле спремне да овај легализовани систем терора спроведу у пракси.

403. Имплементација геноцидног плана је почела чим је Влада добила канцеларије. У припремама за почињење злочина, усташке вође су одржале много скупова на којима су Хрвате хушкали на Србе са веома запаљивим говорима. Штампа је служила као важан дио спровођења овога плана.⁶ Усљедило је аутоматско отпуштање Срба из јавне службе, ограничавање њиховог кретања; Срби су морали да носе специјалне повезе око руку; и на крају би били протјерани из земље.⁷

404. Хрватска политика према Србима може се исчитати из говора Др Младена Лорковића, министра спољних послова НДХ, у његовом говору у Доњем Михољцу 6. јуна 1941. Он је рекао:

„Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су Срби и Жидови“. ⁸

405. Дана 22. јула 1941. геноцидну политику јасно је обзнанио Миле Будак, министар богоштвља и наставе у НДХ, у његовом на више мјеста цитираном говору у граду Госпићу:

„За преостале – Србе, Јевреје и Цигане- имамо 3 милиона метака. Један дио Срба ћемо побити, други ћемо раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“. ⁹

Ц. ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

406. НДХ је починила масовни геноцид над Србима.¹⁰ Дио који слиједи представиће основне информације о начину на који је то спроведено.

1. МАСАКРИ И ЛОГОРИ СМРТИ

407. Усташе су починиле први масакр у пролеће 1941. убивши 196 Срба у селу Гудовац у близини Бјеловара и око 400 Срба у селу Благај у близини Слуња.¹¹27  У мјесецима који су усљедили масовна убиства су постала уобичајена, нарочито у Херцеговини, тако су у јуну 1941. усташе убиле 140 Срба, сељака у близини Љубиње; 180 из села Корита у близини Гацког, још 160 Срба у близини Љубиње, и још 80 Срба у близини Гацког; око 280 Срба у близини Опузена; 90 Срба у близини Љубушког итд. ¹²

408. Око 2.000 Срба је убијено у граду Глини у централној Хрватској. Прво су усташе ухапсиле и убиле неколико стотина Срба са подручја Глине у мају 1941. Већина српског становништва се тада сакрила у шумама. Усташе су тада објавиле да ће поштедјети оне који се преобрате у римокатоличку вјеру. Велики број Срба је прихватио ову нагодбу и појавили су се у локалној цркви у августу 1941. Када је посљедњи ушао у цркву, закључали су врата. Усташе су почеле да масакрирају жртве користећи ножеве и маљеве. Хиљаде Срба је брутално убијено. Само је једна жртва преживјела, Љубан Једнак, који је преживио тако што се правио мртав.¹³

409. Јадовно је успостављено као логор смрти у мају 1941. на отвореном на планини Велебит, у Хрватској у личком региону. Много Срба и Јевреја из Госпићког градског затвора је привремено депортовано у Јадовно како би сачекали егзекуцију. Од 11. маја до 21. августа 1941. Јадовно је било мјесто гдје су хиљаде жртава побијене. Процјене историчара о броју жртава варирају од 15-25.00030¹⁴ до 35.000¹⁵, па иду чак до 40.000.¹⁶

410. Поред Јадовна било је и других логора за Србе, Јевреје, Роме и хрватске антифашисте у НДХ.¹⁷ Масовна оружана побуна Срба у источној Херцеговини у јуну 1941. убрзала је припреме за рјешење српског питања кроз концентрационе логоре. Најпознатији је комплекс логора Јасеновац, о којем ћемо више рећи у наставку текста.

411. Поред набројаних логора, постојали су и специјални логори за дјецу која су била одвојена од њихових родитеља. Такви логори су постојали у Сиску и у малом мјесту званом Јастребарско, на путу између Загреба и Карловца, у којима су затвореници били дјеца и у којима су владали очајни услови. У Сиску је послато у логор, према процијенама историчара, између 5.000 и 7.000 српске, јеврејске и ромске дјеце.¹⁸  Око 1.600 дјеце је умрло унутар самога логора.¹⁹  У периоду од 12. јула до 26. августа 1942. укупно је 3.336 дјеце послато у Јастребарско.²⁰ Према ријечима копача гробова, Фрање Иловара, који је био плаћен за свој рад по броју тијела које сахрани, у мање од мјесец и по дана, 468 дјеце је умрло у логору од глади и болести.²¹

2. ЈАСЕНОВАЦ

412. У јулу 1941., усташка влада је одлучила да сагради нови комплекс логора, који би се протезао уз обале ријеке Саве у Славонији. ²² Јасеновац је био највећи комплекс концентрационох логора у НДХ током Другог свјетског рата,²³ и као такав треба да се обради посебно.

413. Као што је био случај и са осталима концентрационим логорима у НДХ, Срби су чинили већину затвореника у Јасеновцу, гдје су уз њих били и Јевреји, Роми и хрватски антифашисти.

414. Већина заробљеника у Јасеновцу окончала је у систематским егзекуцијама које су се одвијале на разним локацијама унутар комплекса логора. Убијања су вршена са изузетном окрутношћу и садистичким иживљавањима.²⁴ У циљу да убрзају убијања, од 1942. усташе су кремирале тијела великог броја својих жртава, а заједно са њима спаљивали су и живе људе.²⁵

415. У извјештају Земаљске комисије Хрватске за истраживање злочина окупатора и његових помагача, из новембра 1945, каже се сљедеће:

„Немогуће је утврдити тачан број страдалих у Јасеновцу. Неколицина затвореника је провела одређено вријеме у логору, а затим је пуштена, мање од стотину је успијело извршити пробој из логора у његовим задњим моментима. Како је наглашено раније, усташе су слале затворенике у Јасеновац на принудни рад, али много изјава говори у прилог томе да је много довежених мушкараца, жена и дјеце стигло у Јасеновац само да би их усташе ликвидирале, или би их убили у близини логора и никада не би ни стигли до логора. Године најинтензивнијег усташког терора и масовних злочина су 1941. и 1942. Цијела 1943. и половина 1944. су прошле у знаку релативне умјерености, што значи да масовне егзекуције нису вршене тако често и у таквом обиму као раније. Од августа 1944. до априла 1945., поново су стизали велики конвоји и извођене су масовне егзекуције…

Доље ћемо споменути неких педесетак масовних злочина које су спровеле усташе у Јасеновцу, и ако додамо број затвореника који су убијени индивидуално броју жртава масовних убистава, доћи ћемо до цифре од 500.000 до 600.000.

Као што смо нагласили раније, никада нећемо моћи утврдити тачан број жртава које је прогутао Јасеновац. Ипак, на основу истраживања Државне комисије, можемо закључити да је горња бројка реална“.²⁶

416. Та процјена је прихваћена од стране Југословенске владе, и то је постала званична бројка процјене жртава Јасеновца. Процјена о стотинама хиљада жртва прихваћена је и у Eнциклопедији о Холокаусту Yad Vashem-a ²⁷ и  Енциклопедије Холокауста Izraela Gutmena.²⁸ Велика бројка жртава у логору смрти Јасеновац потврђена је од стране многих свједока који су свједочили пред разним међународним и домаћим судовима.

417. У том контексту, треба забиљежити да је тачан број и етничка припадност жртава логора Јасеновац у НДХ била предметом жучних дебата, нарочито у годинама непосредно прије оружаног сукоба у Хрватској 1991. Како је и било за очекивати дебате нису само академске и имале су озбиљне политичке посљедице. Заиста, потоњи предсједник Хрватске Др Фрањо Туђман створио је себи име у вријеме када је био дисидент и историчар, вршећи екстремно смањивање броја жртава. ²⁹  Предсједник Туђман је поново подгријао страсти када је предложио да се остаци усташа које су побили југословенски партизани 1945. ископају и сахране са жртвама усташа у Јасеновцу.³⁰46 Ово је наишло на негодовање, како Срба тако и хрватских антифашиста.

3. ЗАКЉУЧАК

418. Потпуни број жртава геноцида у НДХ је тешко тачно одредити. Али је такође добро позната чињеница да су нека цијела села затрта без очевидаца који би свједочили о томе. Нарочито је тешко одредити тачан број страдалих жртава у логору смрти Јасеновац. Ако оставимо на страну утврђивање тачног броја жртава, остаје чињеница да је геноцид почињен над Србима у НДХ током Другог свјетског рата.

419. Геноцид је оставио неизбрисив траг на подсвијест Срба у Хрватској и другдје. Догађаји који су водили ка конфликту 1991-1995. и сам конфликт не могу се разумјети без узимања ових чињеница у обзир. Ипак, како је већ раније поменуто, у Меморијалу се ниједним битним детаљем не помиње геноцид у НДХ.

420. Како ће бити дискутовано у сљедећем поглављу, српски и хрватски национализма ишли су руку под руку како се криза у бившој СФРЈ приближавала разини оружаног сукоба. Свака из својих разлога, обе стране су се позивале на геноцид из 1941-1945. и на НДХ. Неоспорно је да су српски националисти злoупотребљавали сјећање на прошле догађаје, али тврдње које је поводом овога изнио Тужитељ нису у потпуности тачне, што ће бити демонстрирано у наредном дијелу. Што је битно у тренутном контексту је то да је Меморијал потпуно пропустио да спомене хрватски национализам и његову улoгу у догађајима нарочито у рехaбилитацији НДХ, усташког покрета и његових симбола.

1. А. Павелић, Принципи Усташког покрета, 1931, које је превео Синиша Ђурић доступно на сајту http://pavelic.papers.com/documents/pavelic/ap0040.html
2. Изјава Анте Павелића дата 13. априла 1941: „Ми немамо и никада нисмо имали ништа заједничко са Србима, Од Срба нас дијели наша религија и наш физички изглед. Тешко је побркати Хрвата и Србина, ми нисмо Славени“, из књиге Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1977, п. 139.
3. А. Павелић, Принципи Усташког покрета, 1931, параграфи 8 и 11.
4. Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб, 1977, п. 106.
5. Кратак преглед имена и апстракти неких од декрета НДХ без грешке показују природу ове „Државе“ и њене намјере:
       – Правни Декрет о одбрани људи и државе донесен 17. Априла 1941. заправо уводи стално ванредно стање:
       „Ко крши или је кршио или вређа или је вређао на било који начин част, животне интересе хрватског народа, чак и ако је то била само намјераима има да се терети за велеиздају.“ Ко што је јасно речено овај закон се примјењивао и ретроактивно и казна за његово кршење је била смрт.
       – Правни декрет о Врховном суду од 17. маја 1941. и Правни декрет о импромпту Врховног суда од 24. Јуна 1941. су донешени како би што ефикасније спровели терор, заснован на претходним декретима. Такви судови су доносили само једну врсту казни – смртну казну која има да се изврши три сата по доношењу пресуде.
       „Ови методи су првобитно примјењивани у широком размјеру, нарочито против Срба и Јевреја, а касније и против Хрвата. Хиљаде невиних људи – само зато што су правослевне вјере или што су Јевреји, или само зато што нису усташе – су убијени од стране стрељачких водова или су побијени без неког ваљаног разлога.“ Шиме Бален, “Павелић”, Загреб, 952, п.65
       – Правни декрет о забрани ћириличног писма од 25. Априла 1941. којим се забрањује Србима да се користе своје писмо.
       – Правни декрет о заштити Хрватске народне имовине од 18. Априла 1941, као и три правна декрета од 30. априла 1941. – о држављанству, раси и заштити права Аријевске крви и части хрватских људи, уобличујући бројне одредбе о дискриминацији Јевреја и Цигана.
       – Правни декрет о слању непослушних и опасних лица на присилан рад у концентрационе и радне логоре, од 25. новембра 1941. Увођење система логора који је био под надзором усташа је једна од правних карактеристика ове државе. Никакав правни лијек није постојао против одлука донешених на основу ових правних декрета ;
       – Правни декрет о конфискацији имовине особама које су реметиле јавни ред и поредак од 27. децембра 1941., озакоњена пљачка у име хрватске државе;
       – Правни декрет о забрани насиља и нападања државе, одређених особа и имовине, од 20 јула 1942., који је донешен као одговор на све бројнији покрет српске побуне у НДХ, а на основу кога су у логоре слани чланови породица особа које су “реметиле јавно ред и мир, нарушавајући мир хрватског народа”.
       – Правни декрет о национализацији јеврејске имовине од 30. октобра 1942., име све говори о овом декрету.
       Види Аnnex 2. Пун текст ових декрета је доступан на хрватском у Зборнику закона и наредаба НДХ, издaње Министaрства правосуђа и богоштовља, Загреб 1941 и 1942; такође и на страници http://www.crohis.com/izvori/ustzk.pdf
6. Већ 11. априла 1941, у уредничком коментару у водећим дневним новинама Хрватски народ Срби су колективно означени као вечити непријатељ Хрвата, шаљући им упозорење да ће им судити „правичан хрватски народ“. Цитирао Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1977, п. 163.   
7. Ibid п.165
8. Говор је објављен у Хрватском Народу 28. јуна 1941. А цитирала га је Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб, 1977, п. 164 биљешка 95.
9. М. Першен, Усташки логори, Загреб, 1990, п. 20, такође види H. Neubacher, Sonderaufrsgsudost 1940-1945, Bericht eines fligenden Diplomaten (1956), п. 18 и Ic ICTY, „Тадић“, ИТ-94-1-Т Претресно вијеће Мишљење и Пресуда од 7. маја 1997. Параграф 62.
10. „Тачне бројке вјероватно никада нећемо знати, али је јасно да су Павелићеве усташе масакрирале велики број Срба гдје год су их могли наћи“. ЦИА, Balkan Battlegrounds, Војна историја Југословенског конфликта 1990-1995 (2002), Vol. 1, п 81 (Библиотека Палате Мира)
11. Ivo Goldstein, „НДХ 1941: пут према катастрофи“ у књизи уредника И. Граовца Дијалог повјесничара-историчара, Nо 7, Friedrich Naumann Stiftung, Загреб, 2002, п. 144.
12. М. Першен Усташки логори Загреб, 1990, pp 38-39, види такође Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб, 1977, pp. 166-167.
13. Изјава број 33 Државне комисије за утврђивање злочина које је починио окупатор и његови колабрационисти, Д. Број 406/45 од 2. марта 1945.
14. М. Першен, Усташки логори, Загреб, 1990, p. 102
15. Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1977, p. 186
16. Ђуро Затезало, Јадовно, комплекс усташких логора 1941. Vol. I, Музеј жртава геноцида, Београд 2007., pp. 382-383 гдје се тврди да је убијено 40.123 људи од чега је било 38.010 Срба, 1.988 Јевреја и 124 друге националности је убијено у Јадовну.
17. Установљени су већ у пролеће 1941., у мјесту Даница у близини Копривнице; на отоку Пагу (који је такође служио за убијање Срба и Јевреја са подручја Лике и Далмација; у Лобограду, на подручју Загорја; Тења у близини Осијека и у Травнику и Ђакову. За ове сврхе су такође кориштени и неки предратни затвори; Лепоглава у близини Вараждина, Керестинац у близини Загреба и Крушчица у близини Витеза (М. Перешен Усташки логори, Загреб, 1990. п. 290.)
18. М. Перешен Усташки логори, Загреб, 1990. п. 290
19. Ibid. p. 291;  Ево како генерал Едмунд Глајз фон Хорстенау, представник њемачке војске у Србији и Хрватској описује искуства из инспекције у концентрационом кампу у Сиску у новембру 1942:
       

    „Сада смо обишли концентрациони камп у бившој фабрици. Ужасни услови! Неколико мушкараца, много жена и дјеце, без прикладне одјеће, спавају на каменом поду преко ноћи, жалосте се, плачу и цвиле!…И најгоре од свега: соба уз чије зидове је разбацана слама, која је бачена само зато што ја долазим у инспекцију, и нешто око педесетак голе дјечице, половина њих мртви, а друга половина на издисају. Нећу никада заборавити инвентар у КЗ гдје су били Британци у бурском рату. Ипак таква мјеста су досегла свој врхунац одвратности овдје у Хрватској под Поглавником кога смо ми поставили. Најгори од свих мора бити Јасеновац, гдје обичном смртнику није дозвољено да завири.“ (Преведено из knjige Ein General in Zweilicht: Die Erinnerungen von Edmund Glaise von Horstenau, Беч 1980, Вол 3, п. 167).

20.  М. Перешен Усташки логори, Загреб, 1990. п. 288
21. Биљежница Фрање Иловара, копача гробова, која је изложена у Музеју на Козари, Мраковица, а која је репринтована у књизи Р. Милосављевића, Дечији усташки концентрациони логор Јастребарско, 2009, п. 81.
22. Мапу локације концентрационих логора Јасеновац видјети у књизи А. Милетића Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945 – Документи (1986)
23. Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1977, п.186. Овај комплекс логора се састојао од логора I (Крапје), логора II (Брочица), логора број III (фабрика цигли позната као Јасеновац, Логор смрти), Радни логор број IV (штавионица) и Камп број V (Стара Градишка), са неколико мјеста масовних егзекуција: Млака, Јабланац, Уштица, Кошутарица, Граник и највеће – Градина.
24. Ево како свједок Јакоб Финци описује своје искуство у логору: „Радио сам као погребник на логорском гробљу само десет дана. Током тог периода сахрањивао сам обезглављена тијела, тијела без руку, са смрсканим лобањама, без прстију на рукама и ногама, са чавлима закуцаним у груди, одсјечених полних органа, изобличена тијела, плава и црна од батина. Током тих десет дана сахранили смо око 3.000 тијела. Међу њима сам препознао и петорицу погребника које су докрајчиле усташе.“ Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946, p. 26 (Државна комисија Хрватске)
25. А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945.  – Документи, Vol I pp 30, 557-558.
26. Извјештај Државне комисије Хрватске оп. цит, p. 33
27. Одреднице из Енциклопедије, Међународне школе о студијама о холокаусту, Yad Vashem – Јасеновац, доступне су на сајту http://www.yadvashem.org/education/entries/english/29.asp
28. Енциклопедија Холокауста, чији је уредник и издавач Izrael Gutman, Vol 1. 1995, pp. 739-740, доступна на http://www.jasenovac.org/whatwasjasenovac.php
29. Види Pfeifer, Хрватска – Туђман и генеза хрватског ревизионизма, Searchlight Magazine, 2003 (Annex 10) Туђманове тврдње су засноване на раду хрватског истраживача Владимира Жерјавића, који је користио статистички метод да објави чињеницу да је између 83.000 и 100.000 људи убијено у Јасеновцу, види Меморијал пара 2.53. Ипак, Окружни суд у Загребу који је судио и осудио Динка Љубомира Шакића, једног од заповједника логора Јасеновац, 1998, није прихватио Жерјавићеву анализу и резултат. Односно, судски експерт Др Јосип Јурчевић, предавач опште историје двадесетог вијека на Хрватском универзитету у Загребу, негирао је Жерјавића и све друге демографске процјене, закључујући да ниједна од њих нема научну основу – Окружни суд у Загребу, Суђење Динку Љубомиру Шакићу, Пресуда No ВК-242-257, од 01. oктобра 1999. П.34
    
30. Говор Др Фрање Туђмана на II конгресу ХДЗ-а у октобру 1993, који је цитирао Виктор Иванчић, Точка на У, Сплит 1998 (Annex 11).